И ОНИ СУ НАШИ

1965. године у Православном мисионару - подлиску Гласника Српске православне цркве објављена је прича о страдалничком мијесту Трибањ Шибуљини. Отац Лаврентије Трифуновић пише о тој трагедији која се и 60-тих година кроз своје посљедице осјећа на сваком кораку. Преносимо његов текст.

Тамо где се кршевити Велебит спушта у море, на педесетом километру северно од Задра, лежи усамљено најмање и које је највише страдало православно село далматинске епархије – Трибањ.

      Лепо кристално море, које га  запљускује, и  свеж  планински поветарац који се спушта са Велебита,  те  ублажава  летње врућине, чини  ово место једним од најлепших плажа на плавом Јадрану.

       Ретко је где далматинско сунце  тако топло  и пријатно као овде  и мало је места творац  обдарио таквим лепотама као што је украсио Трибањ.  Странци га преко лета преплаве шаторима  иИи  камповима.  Недавно је  и Јадранска магистрала прошла кроз сред села, те сада пројури овуда дневно хиљаде аутомобила.

      Према неким подацима из 1905. године ово село је имало 40 домова. Услед расељавања  и своје тешке судбине оно је данас нешто мање.

      Живећи далеко од свога рода  и племена, ова шака  Светосавске деце све до пред рат љубоморно је чувала своју веру, обичаје  и лепу црквицу. Њихова вера  и ревност гласила се на далеко. Као такве  није их мимоишла  црна 1941. година.  Били су први на удару.

      На  Илиндан тога  злокобног  лета  похватано  је  из  тих неколико кућа осамдесет  и четворо људи, жена  и деце  и позатварано у цркву.  Ту су мучени глађу  и најзад тешким мукама уморени. До недавно су се по зидовима цркве распознавали трагови њихове крви.  Црква је била тешко оштећена. Ваљда зато да ти болни трагови не би парали срца тугом за изгубљенима, преостало становништво је отада бежало од црквених зидина као од какве авети. Од  рата до недавно верски живот се овде био потпуно угасио. У цркву би кроз рушевине љубопитљиво провирио само можда какав странац, јер се иста налази уз саму магистралу  и десетак метара од морске обале.

      Доласком за Епископа  далматинског,  преосвећени  г. Стефан  се заинтересовао за ово своје много страдало село, посетио га  и био потресен њиховом  тешком  судбином. Дао је да се направе  врата  на цркви  и четврте недеље Часнога поста осветио је ову црквицу од “скверни безбожних језик”   и одслужио прву послератну литургију. Но преплашене вернике било је тешко откравити  и повратити Цркви.

      Престрашени  за време рата  мукама и грозотама  које су ради своје вере поднели они  и данас живе у неком страху – плаше се исповедати своју веру.

      Многи од њих разишли су се по Велебиту за својом  стоком и тамо  живе по стајама, те  врло ретко  силазе  у  село које лепотом привлачи свет, чак  и онај од преко океана.  Зато ћете на плажи видети врло мало мештана. Мало је  и домаћих туриста, јер сваки онај кога ране свога рода  боле  и коме је позната трагедија ових мирних  и невиних људи не може да нађе разонода  и покоја души на овоме месту.  Иако их све око њих подстиче на ведрину  и расположење, мештани су доскора мало знали за радост.    Бол  и туга понети из рата  прати их  и данас, те помрачава сваку земаљску радост  и срећу.  У многим  кућама црнина за пострадалима се још носи.

      Преосвећени  Владика их је посетио неколико  пута, тешио  и звао да се врате својој матери Цркви.

      Ове године  Епархија  је успела  да  обнови  трибањску  цркву.  Много заслуга у томе има садашњи  администратор  ове  парохије   -  млади  свештеник  Ђуро Скочић,  који је од свога стана  -  осамдесет километара далеког  -  долазио  и са мајсторима радио  на обнови ове богомоље.  Он се хвали да  су им у послу много помагала дечица из суседства.  Она су са много љубави  и труда приносили цигле  и други материјал.  Једнога дана троје од њих изашло је пред њега са необичном молбом:  тражили су  да их крсти.  Жеља је радо услишена.  Прекинули су посао за момент  и цркву Христову увећали  са три нова члана. Један од радника био је кум.  Да би се одужила свештенику за то,  ова тројица малишана су,  уместо плате,  и даље вредно радили  на обнови цркве.

      Почетком јуна ове године радови су завршени  и црква је снабдевана најпотребнијим  одездама.  Чекало се само на освећење.

     Позивајући ме да  пођем са њим  на ову свечаност,  Преосвећени је дубоко уздахнуо   и дуго  причао  о  црној  и тешкој  прошлости  Трибња.  Радосна срца сам на Духове  пошао са њима да лично видим  и посетим ове страдалнике.

     Дочекали су  нас као свој свога.

      Још док смо се,  у непрегледној колони страних аутомобила, магистралом приближавали  Трибњу почели смо сретати групе жена  и деце свечано одевених са букетима цвећа.  Хитали су некуда из села.  Застајали су  и поздрављали само наша кола.

      Кад смо стигли у село наишли смо на велико изненађење:   никога код цркве нисмо затекли.  Црквени тутор дође  и објасни нам да је свет отишао на гробље мислећи да ћемо тамо прво доћи да  им прелијемо мртве, јер од рата није свештеник долазио, па су  им многи гробови непреливени.  Схватили смо да  су то били они  које смо сретали у путу па смо се  и ми вратили натраг ка гробљу.

      На каменитим падинама  Велебита,  око четири километра од села,  видела се једна мала капела;  видео се   и народ око ње.  Запевка се чује одозго чак доле до магистрале,  па смо лако познали да  им је то гробље. Попели смо се  и ми горе.

      Из  камена  и корова  једва се  назиру накривљене  крстаче. Жене попадале  по гробовима  па  кукају; деца  чупају  коров.  Запевка  свезала  небо за  земљу.  У једној гробници, кроз напуклу плочу,  виде се кости осморице непознатих људи који  су  поклани  за  време  рата  на  самом  прагу  ове  капеле.  Неко  рече  да  су, по свој прилици, Личани.  Народ је  и над њима запалио свеће, а дечица набраше  по гробљу неког ливадског цвећа,  те  и њихов гроб окитише.

      Ушли смо најпре у капелу да се поклонимо светињама.  Иако нема врата,  унутра су сачуване врло лепе уметничке  и доста старе иконе.  Све је тако тужно. Свеци са икона гледају нас некако сажаљиво.  Вероватно по први пут виде овде српскога  Владику, па  као  једини  сведоци  свега  онога  што се око њих догађало, хтели би,  ваљда, да нам нешто кажу,  али  и њих потреса запевка која допире споља.

     Жене пале свеће  и по олтару  и по црквици  -  где се год може воштаница прилепити.

     Владика  стави епитрахиљ  и  омофор  те  одслужи помен за све овде сахрањене,  па изађосмо  да  преливамо  гробове.  Преосвећени  поче од  једнога  краја гробља а  ја са другога.

      Једна  девојка  пала  по  гробу  свога  брата, загрлила  крстачу па цвили и дозива, да  би и сам  камен  проплакао. Куне  нашу  црну  прошлост. Нисмо  је могли ућуткати, јер   и нама сузе потекоше.  Потресени овом тугом   и  болом напустили  смо  гробље  и  са  народом  пошли  опет  у  село  да  одслужимо  литургију  и  цркву   осветимо.

      Успут смо разговарали са народом.  Тешко је изразити љубав којом је овај сироти  свет  дочекао свога Владику.  Нигде  нисам  видео  такву  топлину  и искреност  као  овде. Осећао  сам се као међу својим рођацима.

       “…  Наши  су  се  стари  доселили  однекуд  са  босанских  планина”  -   поче причати један остарији човек,   “па  кажу да  тамо  и  сада  има  наших  презимена,  те  нам је драго видети ма кога са те стране…”

      “Немојте  замерити,  Преосвећени,  што смо скоро били подивљали   и своју веру занемарили,  нисмо имали свога пастира.  Од рата до недавно желели смо видети православног свештеника…”  -  извињава се црквени појац.   “Драго нам је што чујемо да  су  скоро у  свим  српским  крајевима  цркве  обновљене  и  да  су ратне  ране  скоро  залечене.  Трудићемо се и ми да од сада будемо бољи  и достојни свога имена.  Хвала Вам што сте нам помогли да цркву  обновимо,  те не морамо  од  стида  обарати  поглед  пред  странцима  као  досада.  Трудићемо се  да  је још лепше украсимо,  па кад прођу овуда наши људи, нека виде да  и ми нисмо последњи…” 

      У препуној  црквици Владика је извршио освећење исте, затим,  уз саслушање двојице свештеника,  одслужио св.  литургију и на крају парастос за она  84 мученика настрадала у овим зидинама.  Када се имена њихова поменуше у молитви,  сви верници заплакаше као мала деца.

       Поподне смо се вратили натраг.  Тешка срца смо се растали са овим добрим сиротим светом,  јер смо видели да  им је посета свога  Архипастира донела неизмерно много охрабрења  и радости,  и да  ће им овај дан остати у трајној успомени.

       У   лепом  парохијском  дому, који  је удаљен  од плаже свега десетак метара и који је до недавно био празан,  сада се одмара по један свештеник из унутрашњости који уједно служи у овој црквици  и обавља верске потребе међу овим малим стадом Божјим.  Стижу нам вести из  Трибња:  верници све више долазе у цркву,  те заиста држе своје обећање.  Верски живот је прострујао тамо.

       Пре  неколико  дана  пролазио  сам  кроз  Кистање.  Био је  пазарни  дан.  Неко ме викну  из масе  света.  Изађе  преда ме човек позната  и радосна лика.  “Како сте   оче,  Лаврентије?”  - рече. “Сећате ли ме се?   Ја  сам  из Трибња.  Били сте код нас на освећењу.”

-         Па  откуда овде   (око 150  километара далеко)? упитах га.

-         Дотерао сам бостан на пијацу  -  одговори он.  Био је пун среће што ме је

видео, а нарочито  се  обрадовао  кад  сам  му казао  да  сам у манастиру,  који није  далеко одавде, и  да се у њему спремају ђаци за наше будуће свештенике.

 

      Оставио  је бостан  и  дуго  ми причао о Трибњу. Каже  да их је недавно посетио и  један  београдски  прота,   који  је  код  њих преноћио  и  обећао  послати им прекривач за часну трпезу у олтару  и неке богослужбене књиге. Са много љубави је помињао њихову цркву и свечаност око њеног освећења. За тим ме  одведе  камари свога бостана,  покажа га  и рече: “Узмите оче,  колико год можете  па  понесите  нашој  дечици.  Нека само уче   и нек  се  спремају. Треба нашем  народу  много  свештеника.  Гледајте,  па одгајите  којег  и за Трибањ, јер и ми смо ваши -  и ми смо деца Светог Саве”.

 

о. Лаврентије Трифуновић

 

Везане вијести:

TRAGEDIJA SELA TRIBANJ-ŠIBULJINE

Данас, након 70 година, сјећа ли се ико покланих Срба из мјеста Трибањ Шибуљине?

Павле М. Бабац: ВЕЛЕБИТСКО ПОДГОРЈЕ (1941 - 1945)