Џамија на згаришту

Записи о арбанашким злочинима над србима.

За време окупације отето је више од 400 Србкиња.

Муслиманска верска заједница, у којој су апсолутну већину чинили Шиптари, није се тим поводом оглашавала.

Део свештенства био је политички пасиван, али се мало њих залагало за верску и националну толеранцију и изјашњавало против пљачки и убијања. 

Имам Рам Затрић, из Истока, у проповедима је позивао вернике да не учествују у нападима на насељеничка села и да помажу протераним породицама, Мула Ахмет, из Томанца, остао је упамћен по подршци и помоћи коју је пружао Србима. Пример Бујанца код Липљана

Оваквих случајева било је и у другим ситуацијама, али у целини мало и најчешће су били сведени на локалне оквире, у одбрану комшија и сусељана. О односу према другим вероисповестима говори и пример села Бујанца, код Липљана. Пошто су породице: Радојчић, Роћеновић и Самарџић, протерали са њихових имања, куће им срушили, сељани су од материјала насељеничких кућа сазидали џамију. Верницима и свештеницима није сметало да се моле Богу, на такав непоштен начин, изграђеној богомољи.

За време окупације, отето је више од 400 Србкиња, младих жена и девојака. Већина их је принудно преобраћена у ислам, а такав поступак није се могао спровести без учешћа муслиманских свештеника. Није познат ни један случај супротстављања или осуде оваквих крајње нељудских поступака. Зна се, међутим, да су били подржавани, јер је отимањем Србкиња обезбеђиван пораст броја Шиптара, што је, такође, доказ о понашању и одговорности муслиманског свештенства.

Други светски рат

У свим местима Косова и Метохије окупаторске војске априла 1941. године су дочекани од стране Арбанаса са помпом. Долазак окупатора Арбанаси су сматрали својим ослобођењем из којих разлога су окупаторима у свим местима припремане помпе које су организовали некадашње аге и бегови међу којима су били исламски свештеници, хоџе.

Овде треба истаћи да су Арбанаси напали пук југословенске војске пре доласка италијанске и немачке војске на ове просторе. После доласка окупатора отпочиње и арбанашки приватни терор.Арбанаси су убијали југословенске војнике, пљачкали цивиле, вршили уцене, палили србска села, протеривали Србе са огњишта. Пљачкају војне магацине и државна предузећа. Арбанаси истерују Србе из кућа и одмах их усељавају отимајући сво покућство, стоку, пољопривредне алатке и све што им дође до руку. Србима се пљачка стока, њихове радионице, дућани, отимају се запрежна кола, грађа која је припремљена за градњу, живина, једино свиње нису пљачкали из верских разлога. Убијају људе у кућама, убацују бомбе кроз прозоре, врше силовања, отимају жене и девојке од места до места. У свим арбанашким селима организују се добровољци, 10-15 људи, познати као вулнетари и наоружани до зуба на позив својих чауша полазе у пљачке и рације. Срби су ван закона. Уводи се Србима 1/5 и 1/10. Арбанаси се одазивају позиву окупатора да му приђу те иза његових леђа тероришу србски живаљ и прогоне га за Црну Гору и Србију. У сваком месту убијани су бивши југословенски чиновници, учитељи, свештена лица и виђенији људи. Пале се србске куће, убијају се људи на кућном прагу, на улици, њиви, путу.

Италијански окупатор ствара 1941. године фашистичку Велику Албанију. На Косово и Метохију стижу чланови Косовског комитета из Албаније и распоређују се у органима власти по свим местима у дослуху са балистима. Домаћи Арбанаси и пристигли чланови Косовског комитета, уз помоћ господара кућа, усмерили су припаднике арбанашких племена да масовно приђу окупаторима. То су први дани окупације када влада анархија и безвлашће које одговара Арбанашком менталитету.

Већина Арбанаса због верског фанатизма, качачког менталитета и балиста успостављају уз помоћ окупатора фашистичку власт. Окупатори власт предају бившим агама, беговима, господарима кућа.На власти су полуписмени и неписмени. Стварају се од Арбанаса, југословенских држављана, квислиншке оружане формације: арбанашки жандарми, арбанашка фашистичка милиција, пук Ређимента Косова, јединице арбанашке војске, а касније 1944. године, и по злу позната шиптарска "21.СС дивизија Скендербег ". 

21.СС дивизија Скендербег

Друга Призренска лига

Прва акција ове дивизије била је у Приштини јуна 1944. године када су њени припадници ухапсили 310 Срба и десетак Јевреја. Ухапшени Срби и Јевреји одведени су у логоре из којих се мали број вратио.

Треба овде истаћи да после капитулације Италије 1943. године немачка обавештајна служба уз помоћ и иницијативу Џафер Деве ствара Другу призренску лигу чији је задатак био да служи Трећем Рајху и ради одбране Косова и Метохије од србског ослободилачког покрета. Треба истаћи да је 28. јула 1944. године Шиптарска "21. СС-дивизија Скендербег" побила 428 људи, жена и деце у месту Велика.

Деветогодишњег Томислава Вучетића обесили су о стабло шљиве и живог га драли. Преко педесет Срба спалили су у њиховим кућама. Неке су клали и дочекивали на бајонете. Ту је било и силовања и других страхота и грозота. У свакој јединици "21. СС-дивизије Скендербег" налазио се по један муслимански свештеник - имам.

Цркве као затвори

Муслиманским свештеницима су биле дате могућности да делују

Арбанаси су неке цркве користили као затворе. А најжешћи прогони православних свештеника били су после капитулације Италије, односно када су Немци реокупирали Косово и Метохију и Албанију. Рашко - призренска епархија Србске православне цркве настојала је да добије заштиту од Синода новоформиране Албанске православне цркве, али сва настојања су била узалудна. Албанска православна црква није хтела да пружа никакву помоћ у спашавању Срба и свештених лица.

Велика подршка

Немачке окупаторске снаге на Косову и Метохији имале су довољно разлога за усклађивање својих поступака према муслиманским верницима и њиховим традиционалним обичајима, пошто су за узврат добијали подршку њиховог свештенства. Докле је ишла та подршка може се видети из извештаја о раду испоставе Гестапоа и СД у Косовској Митровици, за август 1942. Године, у коме се каже да су почетком месеца у свим џамијама одржане молитве за победу немачког оружја. Одзив верника овим молитвама био је изузетно велики.

Муслиманско свештенство на Косову и Метохији било је активно током Другог светског рата у вршењу пропаганде код својих верника за интересе нацистичке Немачке. Нарочито када је требало покренути арбанашка племена противу Срба или ради регрутације у квислиншке јединице. Немачке обавештајне службе Гестапо, СД и АБВЕР су радиле на окупљању свих муслимана Блиског и Средњег Истока и постала бастион муслиманства. У оваквим условима муслиманским свештеницима су биле дате све могућности да делују. Отуда није чудо што су стали уз окупатора, радили за њихове обавештајне службе и вршили велике злочине над Србима. Велики број исламских верских званичника налазио се у квислиншким организацијама и војним фомацијама. Тако се у свим среским комитетима Друге призренске лиге налазиле хоџе. Такође, хоџе су биле у балистичким војним формацијама, фашистичкој полицији и у органима квислиншке власти. У највишим органима Друге призренске лиге били су имами - хоџе: Шех Заде и Шек Хасани. Многи од хоџа за време рата сарађивали су са италијанским обавештајним службама СИМ и ОВРА. Хоџе су се истицали у прогону Срба и пљачки њихове имовине као што је случај са хоџом Шаипом Краснићијем из Гњилана који је приграбио неколико насељеничких имања. Такође из Гњилана хоџа Мула Идриз Хајрулаху јавно је сарађивао са окупаторима. Када је Космет већ био ослобођен од окупатора командовао је балистичким снагама у нападу на Гњилане 1944. Године. Он је био веома свиреп према Србима. Хоџа Мула Мустафа је са кураном у руци захтевао од својих верника да се на курану закуну да ће се борити против партизана док је хоџа Исмајил Максути био и прогонитељ србског становништва.

Злочини

Старешине дервишких секти (шехови) налазили су се у руководствима Друге призренске лиге, балистичког покрета и осталих квислиншких и фашистичких организација. Тако су у балистичком руководству у Сувој Реци, од укупно седам чланова Среског комитета, петорица припадала дервишкој секти  „Руфаи“. Сви шехови и чланови секте добијали су од Немаца специјално следовање намирница. Немачка обавештајна служба сарађивала је и са припадницима дервишке секте  „Кадери“ који су од Гестапоа добијали специјално и допунско следовање.

Злочини без осуде

Било је случајева да се руше србске куће и да се од тога материјала граде џамије а хоџе су тај злочин оправдале.

У периоду од две године отето је 598 девојака и жена Србкиња које су насилно преобрађене у ислам. А тај чин се није могао обавити без свештеног лица хоџе - имама. Није познат ниједан случај супростављања или осуде оваквих крајње нељудских поступака.

Овакве злочине, као и злочине муслиманских свештених лица, балиста нико никада није осудио. Напротив, на Косову и Метохији захваљујући трима амнестијама југословенских власти многи злочини су остали некажњени а њихови починиоци су, нажалост, у послератном периоду заузимали одговорне функције у власти и партији. Такви су били језгро сепаратистичке побуне 1944, 1968, 1981. И савремени качачки тероризам на Косову и Метохији.

 

Аутор: Мр Павле Џелетовић Иванов

 

Извор: Србско Царство