ДОГОДИНЕ У МЕМОРИЈАЛНОМ ЦЕНТРУ СТАРО САЈМИШТЕ

Град планира да наредне године обнови Централну кулу, италијански и чехословачки павиљон. – Ови објекти биће адаптирани у простор за изложбе, предавања и научне скупове о холокаусту

 

Три објекта на Старом сајмишту – Централна кула, италијански и чехословачки павиљон – догодине ће бити обновљена и претворена у простор за изложбе, предавања и научне скупове о холокаусту. То би требало да буде зачетак будућег меморијалног комплекса, у спомен на хиљаде Јевреја, Срба и Рома који су у току Другог светског рата ту страдали, каже Жељко Ожеговић, председник градске комисије за утврђивање стања на подручју споменичког комплекса и културног добра „Старо сајмиште”.

 

– Место мора да се сачува од заборава и то је људска и морална обавеза свих нас. Град је покренуо ту тему, али је неопходно и да се држава укључи, јер држава стоји иза свих сличних меморијалних комплекса у свету, пошто они надрастају ниво локалне заједнице – истиче Ожеговић.

 

Пројекат реконструкције и ревитализације куле и павиљона, који су у власништву града, поверен је Заводу за заштиту споменика културе. Александра Фулгоси, архитекта завода задужена за тај посао, каже да ће се почети од Централне куле.

 

Идеја је да кула не буде само музеј, него иембрион будућег меморијала попут музеја „Јад Вашем” у Јерусалиму, „Топографија терора” и„Спомен парка жртвама холокауста” у Берлину,„Шоа” меморијала у Паризу...

 

– Кула би требало да буде место на коме ћемо се сећати жртава из логора и њихових починилаца. Друга намена је образовање: млади треба да сазнају шта се десило на Старом сајмишту у току Другог светског рата. Трећа функција је документациона, односно приказивање сачуване грађе из времена логора: филмскихзаписа, текстова, фотографија, сведочанстава... Простор треба да послужи и за научна истраживања кроз сарадњу са другим институцијама у свету које се баве холокаустом, али и страдањем цивила у Другом светском рату, без обзира на националност – закључује Фулгоси.

 

Старо сајмиште данас је затрпано нерешеним имовинским проблемима, дивљим објектима и коровом, иако је његовом изградњом 1937–1938. године започета урбанизација леве обале Саве. Архитекте Миливоје Тричковић, Рајко Татић и Ђорђе Лукић осмислили су га као монументалну и модерну целину са средишњим павиљоном – кулом као доминантним мотивом. До одржавања првог београдског сајма 1937. изграђено је пет југословенских павиљона, павиљон Задужбине Николе Спасића и национални павиљони Италије, Чехословачке, Румуније, Мађарске и холандске фирме „Филипс”. Осим сајмова, организоване су и изложбе аутомобила, књига, телекомуникација, концерти, конгреси и спортске активности.

 

23. октобар 1941 – 26. јул 1944.

 

После окупације Југославије у априлу 1941, нацисти су у Београду стрељали више од 4.000 јеврејских мушкараца из читаве Србије. Жене, деца и стари завршили су у „Југендлагер Семлин” (Јеврејски логор Земун) како је од 23. октобра био званични назив тамнице на Старом сајмишту. Логор се налазио на територији која је припојена Независној држави Хрватској. Врх НДХ је од окупационих власти тражио да међу стражарима не буде Срба и да се логор снабдева из Београда.

 

Југословенска државна комисија за истраживање злочина, формирана после Другог светског рата, проценила је, на основу сведочења, да је кроз Старо сајмиште прошло готово 100.000 људи, а да је убијено 48.000. Од тог броја, према овом извору, страдало је 7.000 Јевреја. Преживело је свега 50 жена, које су пуштене из лагера захваљујући томе што су биле удате за Србе. Прецизне цифре није могуће утврдити, будући да је изворна документација уништавана у фази затварања логора.

 

У другој половини 1942. Старо сајмиште мења намену и име, и постаје „Прихватни логор за политичке затворенике”. Већина њих је пре заробљавањабила у саставу партизанских, али и четничких јединица.

 

Логор на Старом сајмишту погођен је у току савезничког бомбардовања у априлу и мају 1944. Том приликом погинуло је између 80 и 120 заточеника. Немци су 17. маја предали управу над логором усташкој полицији, а Старо сајмиште коначно је распуштено 26. јула 1944, када је последња група заточеника пребачена у логор у Винковцима.

 

Културно добро на 20 хектара

 

Планом детаљне регулације из 1992. обухваћено је 20,5 хектара комплекса Сајма и 1,4 хектара водене површине. Приобаље површине 5,5 хектара намењено је меморијалном садржају који чине Савски трг, вода и споменик жртвама Сајмишта. Планом је предвиђена обнова преосталих и изградња нових павиљона на месту срушених.

 

Подршка јеврејске заједнице

 

Осим Старог сајмишта у Београду има много меморијалних простора натопљених сузама и крвљу, истиче Др Рубен Фукс, председник Савеза јеврејских општина Србије.

 

– Било какве урбанистичке и архитектонске интервенције на подручју Старог сајмишта морају имати сагласност свих који су заинтересовани, укључујући и јеврејску заједницу. Нас итекако занима тај простор и подржавамо његову заштиту. Противимо се преграђивању или изузимању делова комплекса – истиче Фукс.

 

Обележавање ваља обавити педантно и јавно

 

Марко Поповић, редитељ документарно-играног филма „Сајмиште, историја једног логора”, каже да је гледаоце на фестивалима у свету где је филм приказан највише занимало да ли је Сајмиште обележено на одговарајући начин.

 

– Дискусије и сучељавања различитих идеја о концепту обележавања бившег логора странци су разумели као процес који је важно обавити искрено, педантно, јавно, узимајући у обзир све аспекте и различита мишљења, без обзира колико је за то времена потребно. Јер, било би најгоре да, после толиких деценија, добијемо меморијал који ће политизовати и приватизовати место сећања на холокауст и страшна страдања невиних у Другом светском рату у Србији – истиче Поповић, напомињући да се о логору на Сајмишту у иностранству врло мало зна.

 

Преживели логораши које је редитељ интервјуисао за филм немају личне фотографије, нити било које друге ствари из тог периода.

 

– Постоји тек неколико фотографија логорског живота и само један филмски снимак пристизања затвореника. Потресне исповести сведока, забележене и у нашем филму, могу бити од користи будућој поставци – наводи Поповић.

 

Споменик жртвама геноцида

 

На седници Скупштине града, 2. јула 1987. одлучено је да се Старо сајмиште прогласи за културно добро.

 

Дугорочни план за Сајмиште обухватао је очување преосталих павиљона, рушење зграда изграђених после рата и трансформацију комплекса у меморијално место које би садржало паркове и велики музеј посвећен историји логора.

 

Скупштина града одлучила је и да подигне репрезентативни споменик у знак сећања на жртве логора: бронзана скулптура, висока 10 метара и тешка 20 тона, рад београдског вајара Миодрага Поповића. Поповић је скулптуру у облику „распукнуте форме круга чији део симболизује живот, а други смрт” пријавио на конкурс за споменик у Јајинцима и освојио друго место.

 

Одлучено је да обележје буде између куле и Саве, линијом дуж које је око логора била бодљикава жица.

 

Планирано је да споменик буде откривен 9. маја 1989. Због недостатка средстава, скулптура је откривена тек 1995.

 

Спомен-плоче жртвама логора

 

Први споменик на Сајмишту била је спомен-плоча откривена 20. октобра 1974. године. Постављена је на зид зграде поред некадашњег улаза у комплекс. Уклоњена је 1984, а исте године постављен је нови споменик од црне мермерне плоче. Налазила се на наменски изграђеном правоугаоном бетонском постољу смештеном на травнатој површини између куле и некадашњег турског павиљона.

 

Далиборка Мучибабић

 

Извор: akademedia