Дама из Инсбрука главу није погнула
Безмало шест деценија је било потребно да Диани Будисављевић буде одато признање за спасавање 12.000 српске деце из усташких логора током Другог светског рата. Из крајње неразумљивог разлога, о њеној племенитости, али и великој одважности
По њој су недавно назване улице у Београду, Козарској Дубици и Градишки, док је у Бања Луци и Загребу тај предлог још у процедури. Српско народно веће из Хрватске установило је плакету за хуманитарни рад која носи њено име, а Синод Српске православне цркве прошле године јој је постхумно доделио Орден царице Милице.
Безмало шест деценија је било потребно да Диани Будисављевић буде одато признање за спасавање 12.000 српске деце из усташких логора током Другог светског рата. Из крајње неразумљивог разлога, о њеној племенитости, али и великој одважности, након рата знао је само узак круг историчара, док је шира јавност о њој сазнала тек 2003. године, када је захваљујући Дианиној унуци Соњи Сабо хрватски Државни архив објавио њене дневничке забелешке .
„Сва су моја дјеца још жива, али, док смо стигли до станице за дезинфекцију, троје ми их је умрло. Међу њима један већи, лијепи момчић. И у два друга вагона било је мртвих: страшна оптужба против Хитлера, који је одузео мајке; против усташа, који желе да униште дјецу једног народа.”, записала је 14. јуна 1942. у свом дневнику када јој је било понуђено да збрине конвој од 350 Срба, од чега је било две трећине деце толико исцрпљене да „нису била употребљива за рад”. У противном, сви би са железничке станице били враћени у Јасеновац.
Рођена је у породици Обексер у Инсбруку, у тадашној Аустро-Угарској, 1891. У Загреб се сели након удаје за Јулија Будисављевића, Србина из Лике, којег историја памти и по томе што је на загребачком Медицинском факултету основао Клинику за хирургију. Током тридесетих се обоје активно укључују у друштвени живот загребачке елите, па Диана од 1941. та познанства почиње несебично да користи, баш као и своје аустријско порекло.
У јесен 1941. године, када сазнаје за страдања српске деце и жена у усташким логорима Лобоград, Стара Градишка, Јабланац и Млака, са групом сарадника организује „Акцију Диане Будисављевић”. Скупља храну, одећу, лекове, извлачи и збривањава децу, те скупља новац за бригу о њима. Уз дневничке белешке, све време је и педантно водила документацију која је требало да омогући поновно спајање деце с родитељима.
Након рата Диана је било приморана да комплетну архиву преда новим властима и из њеног дневника се види колико је била жалосна што јој није било омогућено да заврши свој животни пројекат. Акцију спасавања малих логораша, коју је главом платило једанаест њених сарадника, Диана више никад није поменула; вратила се у родни Инсбрук где је потпуно заборављена умрла 1978. године.
Након улица и постхумних признања, у још једној намери да се исправи неправда према Диани Будисављевић, биће одржан и комеморативни скуп у Инсбруку, почетком идућег месеца, иначе први од како је Диана преминула. Истовремено, њено племенито дело тема је и два документарна филма, која се паралелно припремају у Загребу и Београду.
Уз, како сазнајемо, подршку кабинета председника Србије Бориса Тадића и председника Хрватске Иве Јосиповића, у Београду теку припреме за почетак снимања документарног филма „Срце од свиле и челика” у режији Дејана Живковића и у продукцији Евроатлантске инцијативе. Истраживачки део пројекат поверен је новинарима „Јутарњег листа” Славици Лукић и Драгу Хедлу, те новинару загребачких „Новости” Дејану Кожулу.
Кожул за наш лист каже да истраживачки део обухвата „копање” по архивама, те потрагу за преживелом „Дианином децом”, као најаутентичнијим сведоцима њеног херојског подвига.
– Није било лако, али смо ипак успели да пронађемо и разговарамо са људима који су избегли смрт у логорима захваљујући Диани Будисављевић – истиче Кожул. – Усредсредили смо се на то како је тај механизам спасавања функционисао и ко су били људи који су јој у томе помагали. Наша намера је да у филму покажемо и то да је у акцији спасавања учествовало и пуно Хрвата, чак и људи из самог усташког режима, који су заправо били предратни кадар које је рат затекао на местима унутар разних министарстава.
Други филм „Дианина листа”, с очитом алузијом у наслову на Спилбергову „Шиндлерову листу” – подсећања ради, Оскар Шиндлер је филмски омаж заслужио за спасавање 1.200 Јевреја током Другог светског рата – припремају редитељка Дана Будисављевић и њена сарадница Миљенка Чогеља. Оне су за свој пројекат, који би требало да буде завршен до 2014, у конкуренцији 129 других пројеката недавно добиле главну награду на ЕАВЕ Еуропеан Продуцерс Њорксхоп.
– Судбини Диане Будисављевић може се прићи из различитих углова, а ми смо се определиле за интимни приступ, причу о њој и њеним сарадницима, причу о грађанској храбрости – каже Дана Будисављевић, која и поред родбинских веза са породицом Дианиног мужа, Јулија, о Диани до скора није ништа знала.
Диана је била жена, напомиње Дана, која је могла пронаћи бројна оправдања да погне главу.
– У то време већ је била бака. За време усташког режима била је супруга једног Србина, а у крањој линији била је странкиња која је слабо говорила хрватски – каже редитељка филма „Дианина листа”. – Упркос свему, била је спремна да угрози сопствени живот, и животе људи које је волела како би помогла другима. Та њена судбина је управо оно што желимо да покажемо.
Денис Колунџија
Извор: dnevnik.rs
Везане вијести:
Диана Будисављевић - Отргнута од заборава
Diani Budisavljević ulica u Zagrebu - Piše: Mirna Jasić
Истина и помирење