ДА ЛИ СУ МЛАДИ У ЗАБЛУДИ? – Нове генерације тврде да су и Дража и Тито били добри момци

Убрзо након капитулације Краљевине Југославије појавила су се два покрета отпора против окупатора. Први је био четнички, на челу са Драгољубом Дражом Михаиловићем, а други комунистички (партизански), на челу са Јосипом Брозом Титом. (…)

Стратегија Михаиловића огледала се у томе да не би требало предузимати велике оружане акције против Немаца. Требало је да се ради у највећој тајности, прикупља оружје, чекају победе савезника на фронтовима и тек онда крене у веће акције. Покрет се залагао и за обнову југословенске монархије…
Комунисти на челу са Јосипом Брозом су се залагали за извођење револуције, стварање комунистичке федералне републике по угледу на СССР, као и за општу оружану борбу против окупатора без обзира на последице и људске жртве. Захваљујући оваквим ставовима, партизански покрет отпора је био много енергичнији, комунисти су били боље организовани са јаком централном командом на челу, што им је додатно обезбедило предност…”
Ово је део о Другом светском рату у нашој земљи из једног од уџбеника историје за осми разред основне школе. Поред овога, ђаци уче о приступању Југославије Тројном пакту, пучу и априлском бомбардовању, како су Хрвати цвећем дочекали Немце као ослободиоце и успоставили геноцидну НДХ, о Ужичкој републици, биткама на Неретви и Сутјесци, заседањима Авноја, ослобођењу и Холокаусту. Уче и због чега је избио Други рат, о победи антифашиста, људским и материјалним губицима…
Ово градиво савладава се све са часовима намењеним понављању, око месец дана у завршном разреду осмолетке и трећем и четвртом средње. За ђаке је вероватно и то превише, а за професоре премало. Али, право питање је колико млади после тога имају праву представу о највећем рату у историји човечанства, о његовим последицама, и посебно о улози наше земље у слому фашизма. И имају ли јасне вредносне ставове шта је добро, а шта лоше, и за које идеје би се и данас вредело борити. Ако их имају, како би се онда могла “оправдати” повремена иступања са кукастим крстовима на фасадама, тетоважама или мајицама, или “римски поздрав” дигнутом руком међу новосадским ђацима и младим фудбалерима!?
- Наша деца су у конфузији или зато што немају довољно сазнања или, и кад их имају, зато што им није сасвим јасно шта се у Србији и на простору бивше Југославије дешавало – каже социолог политике Љубиша Деспотовић.
Он је као предавач приметио да студенти разликују фашизам и антифашизам, али не и фашизам и нацизам. Сматра да проблем лежи у малом броју часова савремене историје у средњој школи, али и генералној незаинтересованости и подељености политичке елите.
- Уместо да будемо поносни што смо имали два антифашистичка покрета, то је стално извор неслоге и неразумевања. Деца су, кад је у питању однос према прошлости и нацији, више под утицајем кућног васпитања него што знање базирају на историјској науци, која се није изборила за прави третман. Зато нове генерације релативизују наш допринос савезничкој победи и огромне жртве. После Руса, сразмерно броју становника, изгубили смо највише људи.
Из таквог незнања произилази и парадокс да појединци, у жељи да се радикално искажу а позивајући се на српство, величају управо српске непријатеље, заборављајући да су аријевци Србе третирали као нижу расу.
По речима Ане Ђорђевић, професора историје у београдској ОШ “Ћирило и Методије”, осмаци већ долазе у школу са неким предзнањем о Другом светском рату. Знају основне појмове и најпознатије историјске личности (Хитлера, Тита, Дражу), углавном са ТВ. Чули су за Јасеновац и Аушвиц, за страдање Јевреја, за четнике и партизане. У једном разреду буде по пет-шест ученика који су гледали серију “Равна гора”. Неки су погледали и понеки партизански филм, али њих је мало. На интернету, међутим, не посећују странице које имају било какве везе са историјом. Искључиво их занимају друштвене мреже.
- Генерално доста добро усвајају знања о фашизму и антифашизму, и схватају да је фашизам лош и због чега. Шокирају их огромне људске жртве и истребљења Јевреја, Срба и Рома у логорима. Мада нема много часова за ово градиво, довољно је да развију осећај за добро и лоше. Као ђаци, ми смо учили да су четници били колаборационисти. После деведесетих уџбеници су промењени и данас уче о два антифашистичка покрета, која су имала различиту идеологију, због чега је и избио грађански рат. Али они нису ни за једну, ни за другу страну.
По мишљењу ове професорке, полако су почеле да долазе генерације које нису “оптерећене” прошлошћу као претходне. Изузетак су деца из породица избеглих из Хрватске или расељених са Космета.
Слична је ситуација и у средњој школи. Гимназијалци, ако су “природњаци”, уче Други светски рат у трећем, а ако су “друштвењаци” у четвртом разреду.
- Савремену епоху много боље познају него неке друге – каже Драгана Мишић, професор историје у Шестој београдској гимназији.
- Чак имају и изграђене вредносне ставове, јер су на корак од пунолетства и политичког активизма. Неки су симпатизери левог, други десног центра, зависно од породичног утицаја, али и од тога да ли је наставник историје левичар или десничар. Како долазе нове генерације, све је мање полемика око четника и партизана. Чак ми се чини да су благонаклонији према Михаиловићевом покрету. Већина, ипак, само учи за оцену.
Гимназијалци су свесни зла које је за собом оставио фашизам, али колико их се то и интимно дотиче прилична је непознаница. Оно што највише смета проф. Мишић то је чињеница да не може децу да одведе на стратишта, бар у Београду, и покаже им где су људи због идеја, нације или вере губили главу. На Старом сајмишту још нема, дуго обећаваног, меморијалног центра, а ни бањички логор није прописно обележен.
- Држава мора адекватним обележавањем националних и других празника да да значај историјским догађајима и датумима, јер само тако они могу да остану забележени у колективном сећању. Нема детета које не зна ко је био Свети Сава, али зато већина не зна због чега на Дан државности не иду у школу – каже Мишић.
Право решење биле би, по Деспотовићу, прославе Дана победе као што је то организовао Путин у Москви. Али и играно-документарни програми у стилу Би-Би-Сија, сматра Александар Маринковић, саветник за историју у Заводу за унапређивање образовања и васпитања. По његовом мишљењу, то је најбољи начин да се унапреди историјско знање, а да постоји интересовање показује велика популарност Историјског канала (Хистори ченел) на кабловској мрежи:
- Са последњом реформом образовања у градиво су уведени садржаји који се односе на то како рат утиче на свакодневни живот, које су његове најстрашније последице, шта су иза себе оставила нова оружја, посебно атомска бомба, шта су били логори смрти и геноцид. Више се не уче само битке, већ и улога појединца у рату и допринос наше земље победи над фашизмом. Циљ учења историје је хуманистичко образовање ученика и усвајање таквих вредности као што је антифашизам, а што се тиче мањка броја часова, можда би решење било да се део градива пребаци у ниже разреде и ослободи већи простор за савремену историју.

 
ОДРЖАН САБОР НА РАВНОЈ ГОРИ
Традиционални Сабор на Равној гори, којим је облежено 73 године од почетка борбе Југословенске војске и Равногорског покрета са нацистичким окупаторима Краљевине Југославије, одржан је јуче на тој планини.
Сабор су 24. пут организовали Српски покрет обнове, Републичка асоцијација за неговање тековина Равногорског покрета и Удружења припадника Југословенске војске у отаџбини 1941-1945. године, чији представници су положили цвеће на споменик генералу Драгољубу Михаиловићу.

МАРЕК ХАНЕРЕК, ИЗ ИНСТИТУТА ЗА НАЦИОНАЛНО СЕЋАЊЕ У ВАРШАВИ ОСУДИЛИ СТОТИНАК ЉУДИ
У Пољској су сви, укључујући и ђаке, свесни жртава које су земља и народ трпели због фашизма, и изражено је антифашистичко осећање. Добро је образовање о Другом светском рату и сви знају за логоре, каже за Новости Марек Ханерек, из Института за национално сећање у Варшави, који је гост београдске изложбе “У име народа”, у Историјском музеју Србије.
- Ми 9. мај обележавамо као Дан победе над фашизмом, али и као дан почетка нове, совјетске окупације – каже Ханерек.
Његов институт има четири департмана, од којих је један Комисија за истраживање злочина у периоду 1939-1989.
- Ова комисија има тужиоце, који истражују ратне и злочине против човечности Немаца, Совјета, али и пољских комуниста. За 14 година отворили су 10.000 предмета, а најмање стотинак људи је осуђено. Додуше, највећи број није завршио у затвору, због својих година и болести – каже Ханерек.
Што се тиче немачких злочинаца, они су или већ осуђени за време комунизма или су мртви. Пред судом су се углавном нашли Пољаци, али не и Руси, које би Институт радо видео на оптуженичкој клупи, посебно због масовних егзекуција у Катинској шуми, где је убијено око 20.000 људи.
- Знамо да су неки од починилаца живи и тражили смо помоћ Москве да буду процесуирани, али нисмо наишли на разумевање. Волели бисмо да одговарају и сви починиоци злочина у Аугусуф шуми, где је, како је наступала Црвена армија да би ослободила пут Стаљину ка Техерану, чишћен терен. Око 700 људи, од којих су неки припадали антифашистичкој, али и антикомунистичкој подземној “Кућној” армији (Хоум арми), киднаповани и нестали, али нестали су и људи који су се затекли у погрешно време на погрешном месту.
Институт води пројект идентификације жртава из масовних гробница и ексхумације, а посебно је занимљиво што има и Биро за лустрацију, од ког сви који желе да буду на јавним функцијама морају да добију потврду да нису сарађивали са службом безбедности. Ако јесу и одговорни су за страдања људи, суд доноси одлуку о забрани вршења јавне функције.
Биро за архивирање документације специјалних немачких, совјетских и пољских служби чува чак 90.000 километара историјске грађе!

НАЈГОРЕ ЗНАЊЕ МЛАДИХ ОД 28
Маринковић подсећа на последње истраживање, од пре четири године, о томе колико грађани, а посебно млади, познају историју, чији је наручилац био Београдски центар за људска права. Тада је највеће незнање примећено код генерације између 18 и 28 година, која би требало да има најсвежија знања из школе. Чак 72 одсто признало је да их не интересује историја, а 81 одсто да је не зна. Трећина испитаника није знала шта се десило 27. марта 1941, мање од трећине знало је тачан датум ослобођења Београда, 47 одсто и даље перципира четнике као сараднике окупатора, а 66 одсто тврди да су вршили терор над цивилним становништвом. Проценат оних који знају за Димитрија Љотића једноцифрен је, а 28 одсто грађана сматра да су за победу најзаслужнији партизани.

 

Извор: Интермагазин