Босанска крајина у Другом светском рату

Босанска Крајина је област која се простире од Уне на западу до Врбаса на истоку, и од Саве на северу до Ливањског и Дувањског поља у Херцеговини на југу. Данас две епархије Српске православне цркве покривају ову територију, а то су Епархија бањалучка и Епархија бихаћко-петровачка.

По попису из 1931. године, 13 срезова ове области имало је апсолутну српску већину (гламочки, петровачи, крупски, кључки, мркоњићки, сански, босанско-новски, босанско-дубички, босанско-градишки, приједорски, бањалучки, котор-варошки и прњаворски), а само је један срез имао муслиманску већину. То је био бихаћки. Уочи Другог светског рата, овде је живело близу 400.000 православних душа.

БОСАНСКА КРАЈИНА У НДХ
Након априлског слома 1941. године, ова територија, као и друге области са српском националном већином, вољом сила Осовине препуштене су власти сателитске Независне Државе Хрватске. Усташки стожер за Босанску Крајину, др Виктор Гутић, на митинзима је крајем маја 1941. године образлагао план нове државе да се из поменуте области истреби српски народ. Усташка јавна гласила отворено преносе планове будућег етничког чишћења Срба: „Без сумње подузет ће се најстроже и најенергичније мјере, које се уопће могу и даду извести. Оно што сам до сада подузео тек је ситница, једна таква маленкост, која се може само микроскопски видјети, па онда можемо помислити што још чека непријатеље НДХ у нашој питомој Босанској Крајини. У том погледу имам одријешене руке. Хоћу да служим божијој и народној вољи. Они непожељни елементи бит ће у нашој Крајини у најкраћем року искоријењени, тако да ће им се затрти сваки траг, а једино што ће остати бит ће зло сјећање на њих“. (Триумфалан пут стожерника дра Виктора Гутића у Сански Мост, „Хрватска Крајина“ 30. В 1941, Виктор Новак, Магнум Цримен - пола вијека клерикализма у Хрватској, Загреб 1948, стр. 609). Под микроскопским напретком Виктор Гутић мислио је на масакре и затирање српских села Мајдана, Чапља, Камен Града и Кијева. Са патолошком мржњом, ова „звијер у сподоби човјека“, како га карактерише Виктор Новак, прети Србима на усташком збору у Бања Луци: „Пуцат ће кичма. Поручите то нашим непријатељима. Поручите им, пуцат ће кичма... Настат ће чишћење... Нема милосрђа... Поглавник и хрватски министри једва чекају да дођу у очишћену Бања Луку, а то ће бити брзо, брзо ћемо и ми радити. Ја ћу бити овдје гвоздена метла... и ја кажем, нека ми ниједан не долази молити за наше душмане“. (Исто) Поглавников сан је био да српска „на Крајини хвала“, славна Бања Лука, буде главни град Независне Државе Хрватске.

По сулудој и историјски неутемељеној усташкој административној подели, територију Босанске Крајине су покривале следеће велике жупе: Крбава-Псат, Сана-Лука, Лашва-Плива, крајишку Посавину захватала је фантомска велика жупа Ливац-Запоље, док су Дрвар и Грахово доспели под администрацију жупе Брибир са седиштем у Шибенику. Усташки идеолог и геополитички теоретичар Младен Лорковић био је свестан је да је територија Босанске Крајине природни српски бедем и брана етнички чистој хрватској усташкој држави.

УСТАШКА ПОЛИТИКА
ПРЕМА БОСАНСКОЈ КРАЈИНИ
Усташке власти су изнето у политичким говорима спроводиле у пракси. Отпочео је велики погром српског становништва. Физичко затирање српства региструју немачки и италијански извори. Овде се ради о провереним подацима обавештајних одељења војних формација хрватских савезника. Тако се знало за злочине код Бања Луке. О усташком крвавом бестијању у бањалучким селима Шарговац, Мотике и Дракулићи почетком фебруара 1942. године сведочи извештај генерала Едмонда Глеза фон Хорстенауа посланику Немачког Рајха у Загребу, у коме, између осталог, пише и следеће: „Како се још јавља, о дану уочи масакра, одржан је састанак у манастиру Петрићевац код Бања Луке, на којем су учествовали др Виктор Гутић, бивши велики жупан, др Стилиновић, председник суда у Бања Луци, више католичких свештеника, међу којима и извесни свештеник Филиповић, који је потом присуствовао и самом клању“ (Васа Казимировић, НДХ у светлу немачких докумената и дневника Глеза фон Хорстенау 1941-1944, Београд 1987, стр. 122).
Фратар Мирослав Филиповић-Мајсторовић је 29. јуна 1945. године, пред Комисијом за утврђивање ратних злочина, о свом стажу војног свештеника изјавио: „Истина је, пошто ми је предочен исказ Вјекослава Серваци у колико се односи на покољ у околним селима Бања Луке, да сам ја био душобрижник Друге Поглавникове тјелесне бојне. Ја сам као такав једне ноћи са бојном ИИ П. Т. Б. пошао у акцију, и то наводно само ради претреса локалних православних села, који су били сумњиви због четништва. Истичем да сам у том крају ја био капелан и прије НДХ. Ја сам видио, како су усташки војници враћали се с покоља крвави, послије се је причало, да је том приликом побијено 2000 људи“ (Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, Злочини у логору Јасеновац, Загреб 1946, стр. 67)
Може се направити паралела са покољима Срба у поменутим бањалучким селима и страдању Срба у околини Чапљине (места: Пребиловци, Клепци, Тасовчић...). Жртве су страховито мучене, убијане хладним оружјем, убијана су и деца у школским клупама испред избезумљених учитељица. У оба случаја католички фратри мотивишу верске прогоне и благосиљају усташка злодела. Бањалучки бискуп Јозо Гарић користио је усташку страховладу јер су Срби, под претњом губитка живота, приморавани да прелазе у римокатоличанство. Он и херцеговачки бискуп Алојзије Мишић су били мање експонирани, али као духовници нису учинили ништа у одбрану невиних људских живота, напротив користили су политичку ситуацију и терор над српским народом за свој прозелитски рад.

НЕМАЧКИ ИЗВОРИ О
ГЕНОЦИДУ НАД СРБИМА
Капетан Артур Хефнер у своме извештају генералу Глезу фон Хорстенауу од од 14. јуна 1941. године означава Виктора Гутића и његовог брата Блажа „најопскурнијим личностима Босанске Крајине“ (Васа Казимировић, наведено дело, стр. 112). Овај фолксдојчер је био добро упознат са умешаношћу поглавниковог стожера у крваве прогоне и злочине чињене према Србима, па у извештају од 7. августа 1941. пише: „...уопште се не ради о борбама Срба против хрватске државе, нити су пак они неки четници или комунисти, већ једноставно прогоњени људи који, дотерани до очајања, радије желе да умру са оружјем у руци, макар оно било само комад дрвета или камен, што је током борби око Крупе уистину био чест случај, него да се дају из ноћи у ноћ клати као стока, или пак да од глади пресвисну у шумама. Срби који су покушали да продру према Крупи и који су заузели борбени положај пред Бихаћем, имали су сасвим мало ватреног оружја. Они су се служили бомбама направљеним на примитиван начин од заплењеног експлозива у руднику боксита на друму Крупа-Петровац. Већина их је, међутим, била наоружана само прмтивним оружјем за борбу изблиза...“ (Исто, стр. 112-113). Спонтани српски устанак изазвао је још веће репресалије над недужним и беспомоћним цивилима, па добро обавештени капетан Хефнер извештава: „Жене и децу Срба из Крупе усташе су истерали из њихових кућа и сатерали у један логор и сигурно је да ће их задесити иста судбина ако се не деси неко чудо, јер ни у местима око Крупе није поштеђен ни један српски живот. Усташе су на бестијалан начин убијали чак и одојчад“ (Исто, стр. 113). Ратни губици Крупе били су велики, а суседно архијерејско намесништво босанско-дубичко је, од 32.687 душа (по евиденцији из 1940. године) дочекало 1945. годину више него преполовљено, са 13.286 људи!
Ево како данас пишу хрватски историчари римокатоличке провенијенције: „... комунисти су одредили и наметнули цијеломе народу да дан 27. српња сваке године слави као Дан устанка народа и народности Хрватске (и Босне и Херцеговине). Дакле, Хрвати морају славити дан „свога устанка“, а то је заправо био дан када су Срби устали и почели рушити Хрватску Државу“ (Миле Боговић, Хрватин Габријел Јуришић, Хрватски мученици за вјеру и дом, Сплит-Госпић 2005, стр. 143). По фратру Габријелу Хрватину Јуришићу, Срби су зликовци који су устали на правни поредак, као да је НДХ поштовала сва њихова, што би се данас рекло, људска права, а истина је да је та „независна“ хрватска држава била кланица за Србе. Оваква идентификација са усташком прошлошћу од стране данашњих хрватских духовника показује да је србофобија у хрватској историји појава дугог трајања, и да позива на једно научно објашњење не само историчаре, него и антропологе, културологе, а изгледа и психологе.
У НДХ је уморено око 170 свештенослужитеља Српске православне цркве до краја 1941. године. У горе цитираној хрватској публикацији ламентира се над „мученичком“ смрћу жупника немачког порекла Валдемара Максимилијана Нестора (Њалдемар
Маxимилиан Нестор) кога су устаници убили и наводно бацили у јаму Голубњача код Дрвара. „Српски побуњеници“ су, ово треба нарочито нагласити, знали да је велечасни заклињао усташе, да је распиривао међуверску мржњу и да је блиско стајао са архикољачем Виктором Гутићем. У овом контексту реч је о осветничком српском гневу. А аутор књиге Хрватски мученици за вјеру и дом, фра Габријел Јуришић, шири неистине о Голубњачи, сабласној јами-гробници у коју су побацани зверски поубијани и од усташа измрцварени српски новомученици!
Досад помињани капетан Хефнер извештава 7. августа 1941. године: „Ове назови усташе тероришу целокупно становништво, пљачкају, отимају и приморавају Србе да им предају новац и животне намирнице. Ко не преда колико се од њега тражи, тај бива малтретиран и као четник предат летећим колонама које такве несрећнике камионом пребацују до брда Рисовац на друму Босанска Крупа-Босански Петровац, тамо муче, убијају и бацају у јаму дубоку неких 20 метара. У њој треба да се налази већ 200 лешева...“ (Васа Казимировић, наведено дело, стр. 113).

ПСИХОЛОШКА ОСНОВА МРЖЊЕ ПРЕМА СРБИМА
Прва самостална хрватска држава после 1102. године била је Независна држава Хрватска, проглашена 10. априла 1941. године, још пре капитулације Краљевине Југославије. Њен званични назив је плеонастичан, за државу се подразумева да је независна, али ова је то нарочито истицала. У овоме се очитује хрватска државнотворна немоћ и политички комплекс од Срба, што је добро на терену уочио немачки капетан Артур Хефнер, говорећи о рушењу православне цркве у Спасовини код Дрвара, да су покољи и зверства над Србима „храњени јаким комплексом инфериорности усташких вођа и њихових верника према бројнијим и у погледу животне снаге надмоћнијим Србима“. (Хефнеров извештај Глезу фон Хорстенауу од 15. јуна 1941. године, наведено дело, стр. 115). Један други Немац, дипломата из Другог светског рата, Херман Нојбахер, жалио је због политике Рајха према храброј и честитој српској нацији која је, према његовим речима, у свим епохама балканске историје имала важну и велику историјску мисију.   
Радован Пилиповић

Извор: pravoslavlje.spc