Босанска крајина у Другом светском рату(5)

До јесени 1941. године свих 9 епархија Српске цркве које су се задесиле на територији Независне Државе Хрватске остале су без својих канонско постављених архијереја. Уочи рата се преставио у Господу Епископ пакрачки Мирон Николић, а са територије НДХ су протерани епископи: зворничко-тузлански Нектарије Круљ, захумско-херцеговачки Николај Јокановић (упокојио се 1943. године). Од последица нечувене тортуре подлегао је повредама нанетим од усташа, на територији Недићеве Србије, прогнани Митрополит загребачки Доситеј Васић.

Усташе су извршиле сурова убиства над Митрополитом дабробосанским Петром Зимоњићем, епископом горњокарловачким Савом Трлајићем и епископом бањалучким Платоном Јовановићем.
Епископ далматински Иринеј Ђорђевић се најдуже задржао захваљујући италијанској окупационој власти, али је 8. новембра 1941. године ипак био интерниран у Италију. Коначни број убијених свештенослужитеља Српске православне цркве од усташа је још увек предмет претреса и расправа у научној литератури, али поуздано се зна да је до краја 1941. године тај број превазилазио 190.
Страдања и мучеништво Доситеја Васића, Саве Трлајића, Петра Зимоњића и Платона Јовановића показује са каквом су острашћеном мржњом усташе кренуле у затирање Српске православне цркве 1941. године. Митрополит скопски Јосиф Цвијовић који је замењивао заточеног патријарха Гаврила Дожића у меморандуму немачким окупационим властима од 4. септембра 1941. године истиче „да је на један до сада још у историји непознат и нечувен начин целокупна организација Српске православне цркве напросто уништена и изгледа забрањена и стављена ван закона.“
Архијереј бањалучки је био пореколом Србијанац и као такав нарочито је иритирао усташке власти у Бања Луци. Повереник за Босанску крајину Виктор Гутић захтевао је писмом од 27. априла 1941. године да епископ постави архијерејског заменика и да оде за Србију.
Епископ је то одбио, написавши одговор, који представља његов исповеднички тестамент. 

ИСПОВЕДНИШТВО ЕПИСКОПА БАЊАЛУЧКОГ

„Примио сам акт тога Стожера од 27. априла Каб. Бр. 529/41, с којим ми се с те стране предлаже да протојереја Душана Мачкића именујем архијерејским замјеником и да узмем  на знање његово именовање повјереником за отправљање црквено-управних послова Епархије бањалучке, а то стога што би ја, као Србијанац, морао напустити Епархију.
Част ми је саопштити Стожернику да поменутог његовог предлога не могу прихватити, и то из ових разлога:
Ја сам канонски и законито од надлежних власти постављен за Епископа бањалучког и као такав обавезао се пред Богом, Црквом и народом да ћу водити бригу о својој духовној пастви, трајно и постојано, без обзира на ма какве прилике и догађаје, вежући нераздвојно живот и судбину своју са животом и судбином свога духовнога стада и остајући у његовој средини на духовној стражи за сво вријеме докле ме Господ у животу подржи, остајући уз своје стадо као „Пастир добри који душу своју полаже за овце своје“. На то сам се завјетовао и заклео примајући епископски чин и преузимајући под своју управу епархију бањалучку и тој својој заклетви остајем вјеран и непоколебљиво доследан, докле год ми буде могуће да самостално одлучујем о своме држању и дајем израза својој вољи.

Ако би ме груба сила против које сам немоћан ипак раставила од моје пастве и уклонила ме са подручја  повјерене ми Епархије, тада бих, по Уставу Српске православне цркве, замолио једнога од сусједних архијереја (сарајевског или тузланског) да ме за вријеме мога одсуствовања заступа у вршењу строго епископских послова у Епархији бањалучкој, а за остале послове овластио бих свога законито постављеног архијерејског замјеника и Црквени суд који ми и сада у великој мјери помажу у обављању тих послова.
То је канонски и уставни ред и пропис који важи за Српску православну Цркву и по коме само они органи које Устав те Цркве предвиђа могу да врше неку власт у Цркви, а никако и такви други органи којих Устав не познеје. Таквих незаконитих и споља наметнутих органа, у то сам најтврђе убијеђен, не би признавао ни народ ни свештенство, нити би такав орган, ако би био у свештеничком чину, могао и даље остати свештеником Православне Цркве. Толико сам са своје стране сматрао дужним да узвратим као одговор на напријед споменути акт тога Стожера. Епископ бањалучки Платон.“
Епископ се држао српског пута, одговоривши у духу православног предања. Правник Виктор Гутић је добро разумео становиште српског владике. Одмах је пронашао убице, а то су били Асим Ћелић и двојица римокатолика из Бања Луке Мирко Ковачевић и Нино Чондрић. Они су у ноћи између 4. и 5. маја 1941. године повели Епископа Платона и протојереја Душана Суботића пут Котор Вароши. Након мрцварења и иживљавања жртве су бачене у реку Врбању. Тела су испливала 23. маја 1941. године у Кумсалама где се Врбања улива у Врбас. У бањалучкој болници није вршена обдукција када се установило да је реч о епископу. Сахрањен без пратње и опела на војничком гробљу у Бања Луци. Ни гроб није имао пристојног обележја.
У меморандумима о положају Српске православне цркве које је Митрополит Јосиф достављао немачким окупационим властима у Србији у јулу и августу 1941. године мученичка смрт Епископа бањалучког наводи се као увод у списак осталих српских новомученика. У меморандиму упућеном генералу Лудвигу фон Шредеру 20. јула 1941. године стоји: „Једна од првих жртава усташког терора био је бањалучки епископ Платон са протом Душаном Суботићем из Босанске Градишке...“
Према неким изворима Епископ Платон уздао се у добре и срдачне односе са бискупом бањалучким Јозом Гарићем. За ту лаковерност платио је главом. Извештај проте Јована Давидовића, тужиоца црквеног суда из Бања Луке упућен Светом архијерејском синоду 20. јуна 1941. године показује да је бискуп, учествујући у усташким свечаностима и појављујући се поред Гутића у јавним наступима, заправо био дволичан. Како се није ограђивао од крвника који је терорисао и истребљивао српски живаљ Западне Босне, по свом духовном звању и чину постајао је морални ослонац усташке политике. (В. Новак, Магнум Цримен, Загреб 1948, стр. 687). 

НОВОМУЧЕНИЦИ ЕПАРХИЈЕ БИХАЋКО-ПЕТРОВАЧКЕ

Према Споменици православних свештеника - жртава фашистичког терора и палих у народноослободилачкој борби (Београд 1960) у дубокој Босанској крајини, на подручју које се данас црквено-географски подудара са Епархијом бихаћко-петровачком убијено је од усташа тринаест активних свештенослужитеља до краја 1941 године. Свештеник Јован Бјеговић, катихета гимназије у Бихаћу је крајем јула 1941. године бачен у Рисовачку јаму код Босанског Петровца. Парох у Српској Јасеници код Босанске Крупе, Илија Тинтор, затворен је у „Кулу“, злогласни затвор у Бихаћу. Усташе нису успеле да му сломе дух и понос и на крају је жив спаљен. Јеромонах Игњатије Ђурић, најпре је мучен са парохијанима у цркви у Великој Кладуши, а затим је убијен на стратишту Мејино Стање. Из Кулен Вакуфа су убијени свештеници Родољуб Самарџић и Вукосав Милановић. Са њима је мученички скончао и Милан Поповић, свештеник у манастиру Рмањ. Свештеник Милан Бањац из Дрвара свирепо је мучен над Рисовачком јамом код Петровца 16. јуна 1941. године. Док су му задавали ране по лицу, сечењем ушију и носа, један срчани младић из Дрвара Бобо Крецо повикао је: „Доле Павелић! Живела Србија!“, што је изазвало усташе да их све побију рафалом из аутоматског оружја. Тада је убијен и Милан Голубовић, свештеник у пензији који је вршио дужност васпитача у шегртском дому у Дрвару. Дамјан Штрбац, свештеник из Босанског Грахова је ухапшен од усташа 14. јуна да би преко Книна и Госпића био одведен у Јадовно где су га живог одрали. У Јадовну је скончао и свештеник из Црног Луга код Босанског Грахова Илија Будимир 14. јуна 1941. године. О Св. Илији 1941. године, када су усташе упале у Гламоч и починили покољ тамошњих Срба у центру вароши је страдао и свештеник Симо Бањац.

Други парох из Гламоча, Мирко Стојисављевић је већ 30. јула 1941. године био бачен у Корићну јаму. Свештеник у Ливну Коста Станишић је страдао код ливањског села Пролом 31. јула исте године, где је заклан, док су му на његове очи мрцварили и бацили у јаму супругу и ћерку. Свештеник Ристо Ћатић, парох у селима Губин, Сајковић и Прово код Ливна, био је још пре рата на удару притајених усташа, који су га напали 1. јануара 1936. године. Овај свештенослужитељ Српске православне цркве био је у младости сарадник „Младе Босне“, па је као такав ухапшен на бањалучком велеиздајничком процесу. Време Првог светског рата провео је у тамници. Стрељан је 1. јула 1941. у близини Ливна, а преживели са губилишта сведоче како је достојанствени исповедник рекао усташама: „Радите што хоћете, али нећете докле хоћете: стрељајте ме у чело, јер се Србин не боји смрти!“  

ДУХОВНИ КОРИДОР НЕБЕСКЕ СРБИЈЕ

Српски народ је у XX веку у својим прекодринским територијама два пута доживео геноцид и прогоне. Српска православна црква је средином и пред крај XX века остајала без свештеника, храмова и верног народа. Дешавања из Другог светског рата оставила су искуство које се урезало дубоко у историјско сећање и свест српског народа. Покушај остварења утопистичког југословенства, односно заједништво са Хрватима донео је Србима невоље: отупљење државотворне моћи, слабљење духовне снаге и геополитички крах. Милионске жртве које је поднео српски народ и данас се омаловажавају, њихов број се заједљиво умањује. Често се заправо негира историчност српског страдалништва и исто проглашава злом митоманијом великосрпских националиста. Страдање Српске православне цркве 1941-1945. године препознато је у литургијском духу као мучеништво. То није могло да спречи ни комунистичко време са бетонирањем јама, прећуткивањем злочина и пресељавањем преживелих Срба из динарског појаса.
Ђакон Авакум и игуман Пајсије из Поткозарја набијени су на колац усред Београда 1814. године. Чесно тело Епископа бањалучког Платона, који се родио у Београду, прихватила је 1941. године крајишка река Врбања. Духовни коридор Небеске Србије је одавно пробијен. „Торжествујет православнаја Боснија и всја страна сербскаја...“, или како са болним срцем пева Св. Николај Српски: „Одосте нам српски млађани отроци, ал’ мучења ваших осташе сведоци. Сведочиће деца изгинулог робља и безбројна српска мученичка гробља. Дан ће да објави што ноћ црна крије, никад грех у мраку без сведока није. А на суду страшном кад васкрсну мртви, седамсто хиљада сведочиће жртви!“

 

Извор: pravoslavlje