Босанска крајина у Другом светском рату(3)

Кулен Вакуф, варошица јужно од Бихаћа, знана из српске епске поезије и као посед муслиманске спахијске породице Куленовића.Српски Хомер Филип Вишњић овековечио је тугу Кулинове љубе као почетак новог доба и заласка османске власти на Балканском полуострву.
Када се само прође кроз ову, иначе симпатичну варошицу, навиру стихови учени још у гимназијским данима: „Нити иде Кулин капетане, нити иде нити ће ти доћи, рани сина, пак шаљи на војску Србија се умирит не може!“ У Кулен Вакуфу данас и нема православних, иако постоји православна црква, која је паљена 1941. године и у последњем рату 1995. године. Стари Куленовићи или Кулиновићи познати су били по феудалној окрутности и безобзирности према православном становништву. Са свешћу да су преверили, да су им преци прешли на веру турских освајача Босне - ислам, понешто од старих традиција је живело у искривљеном облику. Они су сматрани потомцима самог Кулин-бана, давнашњег владара Босне, савременика Стефана Немање. Наравно то је била само игра речи, произвољна етимологија која је могла да послужи у погодном моменту, када Турска пропадне и Каури опет завладају. Суровост Куленовића према православном хришћанлуку документована је у мемоарима енглеског археолога Џона Артура Еванса који је 1875. године пропутовао Босанску крајину. Он је засведочио да је Тахир - бег Куленовић мучио игумана манастира Рмањ у непосредном суседству, кога је обичаво да јаше као бесловесну стоку и то о највећим хришћанским празницима. Због ударања на част и образ један беговски син је завршио са секиром у грбини приликом освете становника из села Цвјетнића. Историјске супротности, вековна верска мржња нашла је свој вентил и 1941. године када су муслимани Кулен Вакуфа и Бихаћа већином стали на страну и у службу Независне Државе Хрватске.

СТРАДАЊЕ СРБА У БИХАЋУ И ОКОЛИНИ
Одмах по успостављању усташке власти, нарочито са формирањем локалне жупе Крбаве и Псат са седиштем у Бихаћу отпочео је организовани програм истребљивања српског становништва. Најпре су страдали они Срби који су живели у самом граду, њих су погодиле усташке мере „заштите крви хрватског народа“. Велики жупан Љубомир Кватерник издао је 20. јуна 1941. године проглас у коме је речено: „У сврху сачувања хрватског народног значаја града Бишћа и његове ближе околине забрањује се свим Власима, тзв. Србима, сваки приступ и задржавање у граду Бишћу и његовој околини до удаљености од 15 километара.“ Прва група најугледнијих и најбогатијих Срба похватана је и лишена слободе 12. јуна 1941, а ликвидирани су у злогласном казамату „Кула“ три дана доцније. Под претњом преког суда око 1200 Срба је у ноћи 23. и 24. јуна сакупљено на фудбалском игралишту БАСК-а у Бихаћу, да би у зору унезверени и исцрпљени били отерани за Кулен Вакуф и даље према Босанском Петровцу, идући лагано у колони, не слутећи да иду на кланицу са које се нико жив неће вратити. Ову групу бихаћких Срба поубијала је 28. јуна 1941. године група херцеговачких усташа којом је заповедао крволочни сатник Енвер Капетановић. Срби бихаћке околине су најмасовније страдали на месту званом Гаравица, на путу од Бихаћа према Личком Петровом Селу. На овом месту, с обзиром на трагична дешавања, сада еуфимистичног имена егзекуције су трајале од 3. јула до 3. септембра 1941. године. Тачан број мученика на овом месту није познат, али по подацима регионалног музеја из Бихаћа са почетка осамдесетих година ради се о броју од преко десет хиљада. На Гаравици су страдали становници Бихаћа, Босанске Крупе, Босанског Петровца, Цазина, Велике Кладуше, али и личких места Доњег Лапца, Коренице и Слуња. Усташе су уништавале трагове својих зликовачких подухвата, а са губилишта се пуким случајем (боље рећи Божијом вољом) спасило тек четири до пет особа. Данас би физички антрополози и форензичари-археолози могли да донесу прави суд кроз методологију својих наука.

Почетком јула 1941. године из Кулен Вакуфа су усташе-муслимани дошли камионима у Лику, напавши мирно српско становништво у селима Бубањ и Суваја. Сама Суваја је до почетка оружаног отпора 27. јула 1941. године дала 276 мученика, а срез Доњи Лапац (села Бубањ, Небљуси, Мељиновац, Лички Осредци...) укупно је у том кратком размаку изгубио 1000 становника. У извештају заповедника 3. усташке сатније 1. походног батаљона стоји: „Данас сам био у селу Осредци Лички које је спаљено. На све стране леже љешеви народа. Од убијених 2. и 3. српња ширио се страшан задах. Пси и свиње нагризају љешеве, а усташе не дозвољавају сахрану. Они што су побјегли од куће, тамо умиру од глади.“ Друго сведочанство српског страдања у овом делу Лике наслоњеном на Босну, не тако документарно и хладно, већ из срца и душе, чува српска усмена поезија:
„Тад погибе дванаест српских цура
дванаест цура дванаест соколова
од усташког праха и олова.
Јадне мајке по шумама лете
свака пита ђе је моје дијете.
Кћери моја мој зелени струку
пружи својој јадној мајци руку.
Кажите нам наше ‘ћери миле
‘есу ли вас усташе мучиле
или живе у јаму бациле?
Шути гора сва природа нијема
из тишине одговора нема.“
О масовности страдања српског цивилног становништва и организованом државном злочину усташке Хрватске сведочи и извештај Косте Нађа од 4. новембра 1942. године, команданта оперативног штаба за Босанску крајину Врховном штабу НОВЈ и ПОЈ. Тамо се каже да се код једног заробљеног усташе нашло нарерђење за клање Срба и бројка од 12-15 000 ликвидираних „грко-источњака“ на подручју Бихаћа. (Зборник Војноисторијског института, том ИВ, књ. 8). Документ је на себи носио печат „усташког логора - Бихаћ“ и саџао је следећу формулацију: „Налог за војника Раму Мелкоча, да има све Влахе, били сумњиви или не, поубијати. То има извршити јер сам данас добио налог од великог жупана да се побију сви од 16 - 100 година. И Влахиње које су сумњиве. Који вам дођу под руку не пуштајте.“

СТРАДАЊЕ СРБА У ОКОЛИНИ КУЛЕН ВАКУФА
Боричевац је село у Лици насељено Хрватима римокатолицима, тик уз границу са Босном. Удаљено је од Кулен Вакуфа око 5 километара и повезано путем. Усташки врх из Загреба нашао је у становницима Боричевца извршитеље наредбе за покољ Срба у овом делу Босанске крајине и Лике. Недалеко од села налази се сабласна Боричевачка јама која је „углавном била непозната српском народу ових крајева.“ Како су злочини против Срба били организовани и планирани сведочи наредба хрватске владе, одмах по успостављању НДХ, да се од Боричевца до јаме изгради пут и споји са бановинском цестом. Тај нови пут је пролазио само на 50 метара од јаме и омогућавао је лакши и бржи транспорт заточених Срба и њихову ефикасну ликвидацију. „Пут је био завршен и већ почетком јуна био у употреби.“ Прве жртве Боричевачке јаме било је домаћинство Пере Пилиповића, усамљено и одвојено од осталих српских места доњолапачког среза. Средином јула, на десет дана пре српског устанка на Тромеђи против усташа локални Хрвати из Боричевца страховито су мучили и сурвали у јаму на стотине Срба. О страхотамо су причали преживели: Никола Пиља - Баја, Милан Паулић и Никола Дробац.
Сведочанство о Боричевачкој јами налазимо у мемоарском делу објављеном у националној емиграцији: „Пет дана после подизања устанка четници су заузели село Боричевац у суботу 2. августа, и Никоила Пиља „Баја“ је одвео групу четника до Боричевачке јаме која је пружала језовит призор. Из ње су куљали ројеви мува и задах од лешева у распадању. Шипражје око јаме је било суво и поломљено, околно камење ишарано пушчаним мецима, а прилаз сав засут крвљу. Крв је била сува и глатка, што је био доказ да су нека убиства вршена непосредно пре доласка четника. Око јаме је било одсечених делова људских тела и глава са расутим мозговима. Неке главе су биле са повађеним очима и исеченим ушима, носом и језиком. Уокруг је било много разбацане поцепане сељачке одеће, капа и гумених опанака, као и дечјих хаљина. Из јаме су допирали изнемогли људски гласови који су дозивали помоћ. Тада се добровољно јавио Никодим Дрча, па су га привезали за конопац и спустили у јаму. Пошто је из јаме излазио тежак задах од лешева у распадању Дрча је ставио на нос више слојева крпа и кроз њих дисао. Чим је спуштен неколико метара у јаму, Никодим је сагледао страхоте догађаја који су се одигравали око јаме одмах по постанку криминалне НДХ. Пошто је јама кривудава на понеким завојним местима Никодим је видео делове људских тела као и дечје колевке деце која још нису проходала, које су Хрвати узимали из кућа и заједно са колевкама и са мајкама бацали у јаму.“ (Никола Плећаш Нитоња, Пожар над Крајином, Чикаго 1975).
Никодим Дрча је био човек велике вере и човекољубља који је имао храбрости да се суочи са гротлом смрти и да заувек савлада  индоевропски архетип страха и погибељи - Јаму. Његов напор се крунисао спасавањем двојице преживелих, који су скапавали на дубини од 24 метра: „Из јаме извучена два човека су се презивали Пилиповићи, Срби из босанског села Стењани. Кад су дошли свести и видели своје спасиоце, изјавили су да су, колико могу да оцене, били у јами око девет дана и да их је у јаму бацио лично Хрват Миро Матијевић, гостионичар из Кулен Вакуфа.“ (Исто).

ПАД УСТАШКОГ ГАРНИЗОНА У КУЛЕН ВАКУФУ
Усташе из Боричевца су утекле за Кулен Вакуф, знајући за напредовање српских устаника. Првог дана августа 1941. године починили су покољ над српским селом Калати. По систему окружења села и упада наоружаних група затирање недужних цивила трајало је сатима. По наређењу из Загреба масовна убиства српских комшија вршили су житељи Хрвати Боричевца и муслимани из Кулен Вакуфа. Партизански вођа Гојко Половина је забележио: „Претресали су сваки грм и кућу. Клали и убијали и одојчад у колевци. Да би се мање откривали највише су користили ножеве, бајонете, кундаке. Од куће до куће крвници су се такмичили који ће показати већа зверства.“ (Гојко Половина, Сведочење - Сећања на догађаје из прве године устанка у Лици, Београд 1988). Бележећи своја сећања Гојко Половина покушава да докучи корене ових трагичних догађаја, па каже: „Усташки злочини су били организованио из Главног усташког стана у Загребу, а локалне усташе постепено систематски гурани, наговарани, па и присиљавани да приступе извршењу злочина. Ти бедни Мате, Иве, Мире, Хусе, Хасе и Мемеди, који су клали жене, децу, садистички мучили везане људе. увучени су у злочине постепено, организовано, наређењима, притисцима одозго... Зато мислим да је нетачно, неправилно, па можда чак и злочиначки ове догађаје поједностављивати.“ (исто). У селу Калати је тада настрадало 159 Срба, углавном нејачи.
Српски устаници, предузевши напад и са личке и са босанске стране заузели су Кулен Вакуф 6. септембра 1941. године. Усташко-домобрански гарнизон се предао, део зликоваца је успео да се извуче у правцу Бихаћа. Они који су се огрешили о српску нејач платили су главом. Један од учесника је записао: „Освете је у овим драматичним ратним данима и на претек било. Доста је крви пало док је разум надвладао тугу и бол.“ (Милан Штикавац, Крваво лапачко љето, у: Ратна сећања из НОБ ИИ, Београд 1981, стр. 616). Село Боричевац је напуштено после рата. Тамошњи Хрвати су страховали од српске освете, нису имали храбрости да погледају у очи, завијеним у црно, српским суседима. Вољом „народних“ власти прешли су у Славонију, али какве ироније, опет на земљу Србинову, који је и тамо био прогањан и клан.    

Радован Пилиповић

Извор: pravoslavlje