Босанска крајина у Другом светском рату(2)

„Кад би Уна, а и Сана знале Колико су Срба прогутале! Колико је око Сане врба Још је више побијено Срба!“
Ово су речи тужбалице која се певала у току рата и непосредно после њега, а која се односи на историјско искуство Срба у Босанској Крајини. Познат је план Анте Павелића, који је он излагао својим присталицама, да ће по преузимању власти дати својим усташама рок од три месеца и одрешене руке да би се „хрватски животни простор“ очистио од Срба.

Заиста је највећи талас убијања и покоља над Србима био у лето 1941. године. Адолф Хитлер је сматрао усташе неозбиљним и неспособним глупацима који треба да спроводе нетолерантну и безобзирну политику бар 50 година да би добили етнички чисти простор, с обзиром да је српска заједнца у НДХ исувише бројна.

Усташе су биле психолошки припремљене и добро организоване још у времену између два светска рата. Са подршком Мачекових присталица и осокољене благословима Римокатоличке цркве, одлучно су пошле у прогон Срба и православне „шизматичке“ вере. Ово последње им је давало осећање мистичног заноса и наклоности „сила провиђења“. Други светски рат не памти да је иједан немачки или италијански војник усмртио неког цивила хладним оружјем. Користећи се заштитом Сила Осовине, војне и полицијске власти Независне Државе Хрватске починиле су страховита, неописива и дивљачна нечовештва према српском ненаоружаном становништву. Пљачке, покоље, паљевине села, прогоне свештенства и рушење православних цркава упамтила је, међу осталим српским областима поклоњеним НДХ, и Босанска Крајина.

ОБРАЧУН У САНСКОМ МОСТУ
Атмосфера мржње на Србе осећала се одмах након проглашења НДХ 10. априла 1941. године. У расулу југословенске војске и њеном неорганизованом повлачењу, хрватски радикални елементи истицали су се некооперативним и деструктивним односом према још увек постојећој Краљевини Југославији. Пошто је удео Хрвата на подручју босанске Крајине било сразмерно слабији него у другим областима, самим тим је и прикривених усташких „табора“ и „ројева“ било мање. Павелић и његови сарадници трудили су се да у општу хајку на Србе укључе највећи број муслимана Западне Босне. У томе су и успели, увукавши у усташке редове нарочито муслимане Цазина, Бихаћа, Велике Кладуше и Кулен-Вакуфа. Ту су српска села окружена муслиманским насељима највише страдала.
Препознатљиви српски идентитет Босанске Крајине, њен епски дух и планинска необузданост, испољаван кроз устанак 1875. (у коме је учествовао и краљ Петар, као четнички војвода Петар Мркоњић), затим кроз отпор Аустро-Угарској (велеиздајнички процеси почетком ЏЏ века) разјаривао је усташке прваке, стожерника Виктора Гутића нарочито. Српска слободољубивост, симболизована у јунацима Петра Кочића, и неумрло наслеђе четара Голуба Бабића дошли су до изражаја и у овим тешким тренуцима западног Српства.
О Ђурђевдану, 6. маја 1941. године, дошло је до првог оружаног обрачуна између Срба и усташких јединица. Фанатични Хрвати и муслимани су пожелели да на велики православни празник нападну Србе, извређају њихова верска осећања и демонстрирају моћ и осионост. Ситуација се није баш одвијала онако како су то силници желели. Бахате усташе су поменутог дана упале у село Српско Кијево, југоисточно од Санског Моста, са намером да прекину прославу крсне Славе. Већа група сељака се успротивила и успела је да усташе истера из села. Стожер из Бања Луке је лансирао причу „да се већа група ћетника окупља и спрема отпор“, па је на Српско Кијево послат одред од 40 немачких војника, предвођен са два официра и ојачан јединицама усташког табора из Санског Моста. Немачки извештаји сведоче да су Срби наоружани примитивним ватреним, али већином хладним оружјем, њих око 1000 на броју, одбили немачко-усташки напад, убивши 3 војника Вермахта и много више усташа. Уследила је казнена експедиција, напад артиљерије и оклопних возила. Биланс је био крвав. Центар побуне, кијевски заселак Сјенокосе, нестао је у пламену. Ухапшено је 450 Срба, од којих је 100 задржано у затвору, а од тих је 27, претежно из засеока Видовићи, стрељано у зору 9. маја. Њихова су тела обешена у парку у центру Санског Моста (Душан Лукач, Устанак у Босанској Крајини, Београд 1967, стр 61-62).

РАТ ПРОТИВ СИМБОЛА СРПСКЕ ДУШЕ
Патолошка мржња коју је у себи носио др Виктор Гутић показала се и у затирању српске културе и српских обележја у Босанској Крајини. Званична Павелићева одлука о укидању ћириличког писма у јавном општењу пала је 25. априла 1941. године, а стожерник је у Бања Луци и раније почео са скидањем ћириличних јавних натписа у граду: на занатским радњама, трговинама и другим установама. Антисрпска хистерија није мимоишла историјске називе варошица Србца на Сави и Мркоњић Града јужно од Бања Луке. Први је преименован у Босански Свињар, а другом је повраћен османски назив Варцар-Вакуф, да би се затрла успомена на јуначке подвиге једног Карађорђевића. Виктор Гутић је посебну врсту мржње показао према катедралном храму Бањалучке епархије, цркви Христа Спаситеља.
Бања Лука је имала уочи избијања рата три православне цркве. Две су порушене, а трећа је претворена у унијатску „гркокатоличку“. Катедрални храм је страдао у бомбардовању 12. априла 1941. године. Немачка авионска бомба је погодила олтарски део и срушила апсиду, али се упркос оштећењу храм могао поправити. Виктор Гутић је наредио да се црква сруши. Добио је правничко срочени одговор да то није у надлежности ни црквеног суда, ни епархијског управног одбора, него црквене општине које нема за то материјалних могућности. Његов цинизам се садржи у одговору: „Ако нема пара, онда нека је руше сви српски попови са владиком на челу!“. Злотвор је са балкона Банске палате посматрао рушење саборне цркве са уживањем. Када је са скеле пао и на месту остао мртав један рушитељ, више се није могло наћи радника за овај демонски посао, па су били ангажовани затворени прекршитељи полицијског часа и затвореници бањалучког казамата, тзв. „Црне куће“ (Драгослав Страњаковић, Највећи злочини садашњице - Патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945 године, Приштина 1991, стр. 172). Рушење ове цркве у Бања Луци трајало је пуна два месеца.

РУШЕЊЕ ПРАВОСЛАВНИХ ЦРКАВА
Избеглице које су од средине 1941. године пристизале у Србију под немачком окупацијом, сведочиле су о судбинама својих прекодринских завичаја. Комесаријат за избеглице и пресељенике владе Милана Недића вршио је саслушавања избеглица записујући њихова сведочења. Део такве грађе чува се данас у архивском фонду Светог архијерејског синода СПЦ, а део који је истраживачима доступнији налази се у Архиву Србије. Сведок настајања овог архива српске патње, Станислав Краков, записао је: „Врло често када сам ујутро дошао у Председништво Владе, мој ратни друг Масаловић, издуженог, намрштеног лица, показао ми је руком на један ниски орман - библиотеку, чије су се преграде свакодневно пуниле све новим и новим брошурама, да их тако назовем. То су у ствари била, на по неколико десетина страна шапирографираних, у формату фолио, саслушања безбројних избеглица, које су као чудом могле да спасу живот из пакла у коме је Павелић био поглавник свих сатана. Ови повратници из ада носили су у свом потиштеном сећању још свеже слике оних ужаса којима су били немоћни очевици, уколико та сећања нису носили и на свом осакаћеном телу...“ (Станислав Краков, Генерал Милан Недић ИИ - препуна чаша чемера, Минхен 1968, стр. 182).
На основу избегличких сведочанстава до средине 1944. године, позната је несрећна судбина следећих цркава на подручју Босанске Крајине: црква у Босанском Петровцу претворена је у шталу, са њеним рушењем је започето у јесен 1941. године, а затим се стало кад су дошле италијанске јединице. Црква у Бастасима код Босанског Грахова је запаљена, у Бушевићу код Босанске Крупе такође запаљена, исто је било и са црквом у Брежанима код Приједора. Црква у Бихаћу је била тако солидне грађе да је могла одолевати вековима. Усташе су њено рушење започели на Видовдан 1941. године, а како нису напредовали у своме злочиначком подухвату, морали су да прибегну употреби мина и других експлозивних средстава. Рушењем православне цркве у Босанској Дубици руководио је римокатолички свештеник Иван Бенко, истакнут у прекрштавању православних. Прст Господњи се показао приликом рушења цркве у Босанској Градишки. Крст са куполе је пао и размрскао грађевинског предузимача кога су усташе натерале да уништава храм. Црква у Бањанима код Босанске Крупе рушена је експлозивом. Порушена је и сиромашна црквица у Буковачи код Босанског Петровца. Црква у Босанској Костајници је најпре оскрнављена, а затим запаљена. Исто је задесило и цркву у Санском Мосту. Такође је запаљена црква у Влашковцима код Босанске Дубице. У селу Гата код Бихаћа црква је изгорела до темеља, а месно гробље је преорано. У Грабовици код Јајца црква је запаљена, а у Дрвару је црква била предмет специјалне „стручне комисије“ која је извидила да храм може послужити као војно складиште. Вредне ствари су у њој опљачкане, иконостас, свештене утвари и часна трпеза. Црква у Доњем Вакуфу претворена је у шталу. Неки фратар је предводио фанатике који су почетком 1942. године запалили православну цркву у месту Драгељи код Босанске Градишке. У Добром Селу северно од Босанске Крупе парохијани су затворени у цркву у коју је бачено више ручних бомби. У Злоговцу и Језеру код Јајца цркве су запаљене, а црква у граду Јајцу је оскрнављена тако што је усташама служила као затвор и губилиште за Србе. Црква у Јањилима код Босанског Петровца је порушена, као и цркве истог среза у Крњеуши, Колунићу и Кулен-Вакуфу. Усташе су натерале православце да поруше своју цркву у Котор Вароши, а такође и сељане из Пркоса код Кулен-Вакуфа. Црква у Мркоњић Граду је демолирана, затим вољом усташке власти претворена у јавни нужник, да би била запаљена 12. септембра 1942. године. У Подрашници код Мркоњић Града црква је запаљена. Запаљени су и храмови у местима Међувође и Међеђе код Босанске Дубице. Фратар Алојзије Ћосић из Котор Вароши предводио је групу која је палила православну цркву у суседним Масловарама. Потпуно је порушена црква у Подгомилама код Босанске Крупе. Код Цазина су страдале цркве у месту Пишталине. Манастир Рмањ је оскрнављен, а затим је до темеља порушен немачким бомбардовањем из ваздуха 1944. године. Запаљене су цркве у Старом Мајдану, у Спасовини код Дрвара, касније у суседним Шиповљанима и Трубару, затим у Шипову и у суседним Стројицама, у Стабанџи код Босанске Крупе, у Турјаку код Босанске Градишке, у Чипулићима код Бугојна. Од бомби и мина су страдале цркве у Ивањској код Бања Луке и у Челинцу. У месту Збориште код Босанске Крупе црква је најпре оскрнављена, а у августу 1941. године у њој су Срби убијани митраљеским рафалима.
Овим се не исцрпљује мученикослов православних храмова на простору Босанске Крајине 1941-1945. године. Сви ови примери могу се наћи у публикацији, штампаној далеко од очију немачке цензуре, а објављеној 1944. године, највероватније у Београду, под псеудонимом Псуњски: „У име Христа - светиње у пламену“, стр. 27-82. Ово је након меморандума митрополита Јосифа, упућених немачким окупационим властима у Србији, први опширнији елаборат о страдању Српске православне цркве од усташког режима.    
Радован Пилиповић

Изор: pravoslavlje