Анђелко Анушић: Путовање према себи - најдужи и најтежи пут
Банија је, као и цела Српска Крајина, и све наше Крајине расуте по свету, мој завичај у језику.
А од моје родне куће у Градини, на Сувој Међи, нема одавно ни трага, ни
пухорне прашчице, као ни од многих других који деле прогнаничку судбину.
Неки, немачки педантни људи постарали су се добро за то. Али, срећом у
несрећи, завичај се одавно преселио у моје књиге. Идем тамо, путујем
свакога дана и ноћи, из ретка у редак, речи у реч, у завичајне даљине, и
враћам му се све ближи са даровима којима ме задужио, духовно све
богатији", рекао је за "Независне новине" књижевник Анђелко Анушић, чија
ће књига "Епитаф за незнане" бити представљена сутра на "Пролетњим
Бранковим данима" у Новом Саду.
НН: Након одласка из Загреба 1990. године скрасили сте се у Бањалуци.
Прије неколико година доселили сте у Нови Сад. Како осјећате нову
промјену адресе?
АНУШИЋ: Милован Данојлић изрекао је, односно испевао дубоку онтолошку
закономерност човековог кретања и странствовања стихом "увек се од
некога и нечега бежати мора", ако сам, по сећању, тачно цитирао. Управо у
том знамену био је и мој "одлазак" из града одакле су моји сународници
ређе и веома ретко "одлазили", поготово у време које спомињете. Па тако и
те године, уколико је већ нису појели домаћи скакавци! Суштински
поимано, човек, заправо, нигде и никуда не одлази (уколико својом вољом
то чини) - него само мења адресе. Права путовања и одласци су они према
унутра, према себи, који су, парадоксално, и најкраћи и најдужи и
најтежи.
НН: У издању "Бранковог кола" појавила Вам се књига изабраних и нових
пјесама "Епитаф за незнане" у избору Ђорђа Нешића. Збирка је посвећена
двадесетој годишњици егзодуса српског народа из Крајине. Колико је бреме
и одговорност бити пјесник и приповједач оваквих тема?
АНУШИЋ: Увек је лагано и весело песниково и пишчево бреме уколико је,
сразмерно дару, пронашао своју тему и израз. Већ по својој
тематско-мотивској подлози, по надахнућу, форми, језику и молитвеном
тону изабране песме из мојих, у минуле две и по деценије објављених
збирки по самој промисли биле су, ако ово није грех рећи и потписати,
већ предодређене да ова књига понесе наречени наслов. Уверио сам се у то
лично колико је прави издавачки подвиг "Бранковог кола" објавити књигу с
овом посветом, у ово време велике амнезије од које се добро а јалово
живи! Подвиг који и мене, као аутора, изнова, а родосно, подвизава!
НН: У београдском "Службеном гласнику" појавиће Вам се и књига приповједака. Двије књиге у Србији за релативно кратко вријеме?
АНУШИЋ: Да, изаћи ће збирка приповедака "Писмо Петру Кочићу и још
понекоме". Са Кочићем се и о Кочићу увек, у свако доба, а поготово данас
може разговарати и писати. Водити књижевни, али и дијалоге друге врсте.
Јер, овај писац је жив (живљи од неких живућих!), бодар дух, пламтећи
стуб самосвесности који се опире и не мири са самопорицањем и
самоотуђењем. А баш је оно, бандоглаво самопорицање, профитабилно
изђикало на све стране!
НН: Шта мислите о књижевној сцени у Републици Српској и овогодишњој
додјели награде Удружења књижевника РС, која је у посљедње вријеме била у
центру књижевне јавности?
АНУШИЋ: Ах, сцена као и свака пејоративно поимана сцена, данас и овде!
Гледао сам телевизијску емисију о томе. Било би добро да су у томе
разговору учествовали и млади песници и приповедачи и из других делова
Српске. Имамо их, одличних. Такође (уколико ми је допуштено накнадно
суфлирање из ове даљине!), у тој емисији требало је да буде места и за
универзитетске професоре српске књижевности. И њих имамо, изванредних,
како у Бањалуци, тако и у Источном Сарајеву. Подразумевала се ту и
столица за неког компетентног из Министарства културе! Јер, књижевност и
уметност уопште нису острво! У таквој констелацији разговор је могао да
буде помакнут из ограниченог "ексцесног поља", и (за)добије неке друге,
недостајуће појмовне токове. "Догађај награда" (и не само ова,
етикетирана, већ и неке друге) само је симптом читавог ланца старих,
"забашурених" институционалних и еснафских спорова у културном и
књиженом животу РС.
Политичарење у књижевности
НН: Шта озбиљан пјесник или писац данас може да уради за добро своје културе а да то не буде у раљама дневне политике?
АНУШИЋ: Као и увек, његово је да пише добре књиге, ако му дар то
омогућава. Ако, нажалост, нема талента, онда је он, у прелести таштине и
тривијалног, већ самим тим (уколико и даље пише по сваку цену)
прећутно, свесно или несвесно потенцијални кандидат за политичарење у
књижевности, блата од кога ће му обућа убрзо отежати! Видите ли колики
гацају у томе глибу! Голени им се не виде!
Извор: NEZAVISNE NOVINE
Везане вијести:
културне активности у републици српској крајини у вријеме ...