Задар: Отац Петар, чувар вере очева, одлази у пензију
Петар Јовановић, старешина Храма Светог Илије у Задру, један од првих који су се вратили у Далмацију после “Олује”. Поносан што је био ту да помогне повратницима
КАДА 15. јула протојереј-ставрофор Петар Јовановић из Задра буде напустио божију службу и оде у пензију, малобројни Срби који су остали у овом делу Хрватске и у северној Далмацији имаће за ким да жале. Био је први који се после “Олује”, 1997. године вратио на ово подручје и заједно са свештеницима Славком Зорицом и Илијом Карајовићем, како каже, “реанимирао” Далматинску епархију.
За последњих 17 година службе у Задру био је на свакодневним искушењима. Често шиканиран, малтретиран на улици. Католички свештеници су га чак тужили ОЕБС-у, јер је “нерадо” давао крштенице својих парохијана како би они променили веру.
Искушења га нису поколебала. Напротив. Прошле године у мају, успео је да обнови и отвори Музеј православља у цркви Свети Илија у Задру, прикупивши експонате из 14. и 15. века који су нестали током рата деведесетих. Како је успео да врати православне реликвије, зна само он.
Протојереј-ставрофор Петар Јовановић каже да је било и оних које је савест пекла јер су узели туђе, па су сами враћали. Много више је било људи од којих је благо морао да откупи.
- Служио сам богу и ово мало народа - прича Петар Јовановић за “Новости”. - Вама у Србији је лако писати и о покатоличавању и о притисцима, а нама је онда то овде велики терет, јер су после реакције бурне. Ја сам увек говорио по богу и истини. Те моје речи у овој средини често су извртане и погрешно тумачене. Ја сам говорио како је овде и то ми је доносило проблем.
Не тако давно, Петар Јовановић је говорио како током године не венча ниједан српски пар и како има тек пет крштења годишње по православном обреду у цркви. Упозорио је и да му парохијани траже крштенице како би чином венчања или пуког преласка у другу веру скинули терет са живота у овој средини. Причао је и како је од 30 људи којима је светио водицу за славу, по православном обреду сахранио тек двоје. Јер, када су ови људи умирали, њихови потомци су избегавали да их сахране по обичајима и обреду предака, “да не боду очи” комшилуку.
ПОВРАТАК У СМОКОВИЋ
ПЕТАР Јовановић жели да се за десетак дана, када оде у пензију, пресели у стару кућу крај цркве Светог Георгија у Смоковићу. Парохијски дом у том месту обнављао је са мештанима. Жели да остане у својој Далмацији, са својим светом да и даље, колико може, служи Богу. Да ли ће доћи у Смоковић зависи од владике. Срби га једва чекају.
У рату деведесетих сахрањивао је војнике у северној Далмацији. По тамошњем обичају о сваком страдалом поп је говорио над хумком неколико реченица. Та његова обраћања на гробљу Хрвати му нису заборавили. По повратку, после 1997., доживљавао је у Задру много мука.
- Кривили су ме да сам освештавао оружје, а не упокојавао људе - објашњава Јовановић. - И данас бих сваког испратио. То ми је служба.
Време у северној Далмацији под комунистима стари свештеник не жели да пореди са данашњим. Ипак, вели да му се чини да је у оно давно прошло време било мало лакше, или је он био млађи. Данас, не може ни да се сети колико је полупаних ретривизора, мигаваца, шофершајбни морао да промени од кад се варатио у Задар. Не памти ни колико је било узнемиравање телефоном и провокација на фасади цркве и његовог дома.
- Ја сам нељудима опростио - прича Јовановић. - Када год ми се догодило неко зло, ишао бих пред олтар и понављао: “Опрости им боже, не знају шта чине”.
Протојереј-ставрофор Петар Јовановић додаје да му је у целом пастирском раду најдраже јер се вратио после “Олује” и био ту да помогне онима који су се враћали на своје. Жао му је што се за њим вратило свега око 7.000 верника и што неки од њих више нису у вери очева.
ИСПОД СРПА И ЧЕКИЋА
ПРОТОЈЕРЕј-ставрофор Петар Јовановић рођен је у селу Запужане 1945. године, као друго од седморо браће. Сиротиња га је “одвела” у богословију.
У време најжешћег “истеривања Бога из Крајишника”, 1972. године, обновио је цркву у Лишанима Тињским. Неки мештани, комунисти, заварили су срп и чекић на улазну капију храма. Јовановић је скинуо комунистичко знамење са цркве и због тога одмах био ухапшен и осуђен на 18 месеци затвора. Робијао је са Туђманом, Месићем, Веселицом, Јелићем, тадашњим лидерима маспока. Како вели, имао је несрећу да чувар затвора буде син православног попа “који се морао доказати”!
Судбина је хтела и да по изласку из затвора свештеник Петар Јовановић доживи инцидент због кога је годинама после малтретиран од Удбе. Враћајући се једне ноћи аутом кући, на сеоском путу наишао је на пијане војнике Бенковачког гарнизона и једног случајно закачио колима. Због тога му је, такође, суђено. Ослобођен је, јер је било сведока распојасане војске. Наравно, Удба и ЈНА га нису заборавили. Позиван је редовно на све војне вежбе са циљем да му се обрије брада. Нису успели.
Пише:
Извор: Вечерње Новости