Удружени потхват скривања истине

Када су у Хрватску стигле хашке оптужнице против генерала за ратне злочине почињене у “Олуји”, јавност је остала потпуно шокирана њиховим садржајем, посебице оптужбом Тужитељства да је “Олуја” била “злочиначки потхват” у сврху етничког чишћења. “Оптужена је цијела Хрватска”, вриштало се с насловница и политичких говорница. Нажалост, довољно је као примјер само споменути злочин који су Маркачеви и Сачићеви специјалци починили у Груборима, да би се видјело како у тим оптужницама има истине. То поготово постаје јасно ових дана, када новинарка “Јутарњег листа” Славица Лукић пише да је Игор Бенета, један од наводних починитеља тог покоља, чије је објешено тијело нађено крај Отрића, заправо убијен.

Расплет приче почиње 5. сијечња 2011., када је Врховни суд наложио да се Бенета и бивши му заповједник Франо Дрље врате у притвор: Бенета је супрузи Емилији рекао да ће се он и Дрље скривати све док им одвјетници не буду сугерирали да се појаве на суду, о чему је она дала исказ сплитском ЖДО-у. Тврди да се Бенета 15. сијечња 2011. одвезао у Книн, гдје се требао наћи с Дрљом и одвјетницима Љубом Павасовићем, Иваном Станићем и неким Леом; каже да су тада обишли и Груборе. Два дана касније, посљедњи је пут видјела супруга, који јој је рекао да ће је о свему обавјештавати њихов сурадник. И доиста, непознати је неколико пута назвао Емилију, посљедњи пут крајем ожујка 2011., када се Дрље предао властима.

Ништа од очевида

Емилијин је исказ ДОРХ-у потврдио Бенетин пријатељ, рекавши да га је Бенета, након што га је одвезао у Книн, позвао на вечеру у Клис, на којој им се – уз Дрљу и одвјетнике – придружио и заповједник сплитских специјалаца Данијел Кроло. Бенету је два дана након вечере опет одвезао до Книна и, на његову замолбу, оставио на отвореној цести крај Отрића, гдје су га требали покупити Дрље и одвјетници. Више га никада није видио, а 11. травња 2011. лугар је пронашао и фотографирао објешено Бенетино тијело, па је закључено да је специјалац починио суицид.

Тада креће серија догађаја, која отвара многа неугодна питања. Иако је тијело пронађено у Задарској жупанији, увиђај раде полицајци из Госпића. Тијело је ипак превезено у задарску болницу и, након обдукције, под ознаком НН – иако је нелогично да лијечници нису открили идентитет када Бенетини отисци прстију и зубала постоје у полицијској бази! – покопано на тамошњем гробљу. Мимо уобичајене праксе, полиција је прешутјела проналазак леша и није обавијестила обитељи које су пријавиле нестанак некога свог члана. Бизарности се настављају 25. студенога прошле године, када полицијски истражитељи траже узорке крви Бенетине мајке, како би провјерили је ли леш њезина сина међу онима који чекају идентификацију; два дана потом, полиција тврди да је тијело пронађено у шуми поред Отрића идентифицирано као Бенетино, али га загребачки суд још три мјесеца сматра бјегунцем.

У очи посебно упада питање фамознога конопца који је Бенета наводно купио док се с пријатељем возио према Отрићу: полицијском је извјештају приложен и рачун те купње, но Бенетин пријатељ у исказу не спомиње конопац. Да је ријеч о прикривању злочина, потврђује исказ који је истражном суцу у Загребу 12. вељаче 2010. дао некадашњи полицијски начелник у Книну Чедо Романић, који тврди да је његов одлазак с колегама Стјепаном Бухином и Иваном Барићем на увиђај у Груборе галамом и пријетњама покушао спријечити заповједник специјалаца Жељко Сачић: Бухин је истог дана повучен у Загреб, а Романић је одведен на рапорт Ивану Чермаку, који је тада већ знао што се догодило у Груборима. То доказује и изјава новинарки ХРТ-а Нади Шурјак, којој је у камеру рекао да је уништено “још једно јако четничко упориште”. Од очевида у Груборима није било ништа: тијела су једноставно стрпана у вреће и направљен је видеозапис; полицајци би рекли “хумана асанација”.

Унаточ згражању јавности над “хашким конструкцијама”, након приче о Груборима закључак о удруженом злочиначком потхвату сам се намеће. Убрзо након злочина, у студеноме 1995., УН-ова извјеститељица за људска права Елизабетх Рехн о свему је обавијестила Генералну скупштину УН-а. Амнестy Интернатионал у извјештају “Хрватска некажњена за злочине након ‘Олује’” описује покољ у Груборима, баш као и ХХО у свом извјештају из 1998.

Сви су знали

На крају, Жупанијско државно одвјетништво из Шибеника још је 2001. прикупило доказе везане уз Груборе, потврдивши да су заповједници специјалаца Жељко Сачић и Младен Маркач за злочин знали чим се догодио, 25. коловоза 1995., када су на цести Книн-Грачац од Фрање Дрље затражили да им објасни што се догодило; према тврдњама свједока, Дрље се тада издерао на своје претпостављене, рекавши да му не могу ништа. Умјесто да га војни полицајци истог тренутка одведу у притвор, Сачић, Маркач и тадашњи заповједник Книна Чермак, скупа с још десецима људи у полицији, одвјетништву и политици, кренули су у заташкавање злочина и чување “хероја”, који су за баналне акције провјеравања пруге којом је требао проћи Влак слободе с Фрањом Туђманом и еуфоричном свитом која је славила “величанствену побједу”, починили стравичан злочин над људима који су направили кобну погрешку послушавши првог предсједника Републике Хрватске да остану у својим домовима. Били су то 80-годишњи Милош Грубор, убијен у пиџами, 65-годишњи Јово Грубор, заклан у пољу, 90-годишња Марија Грубор, убијена и спаљена у кући; Јован Грубор и 41-годишњи Ђуро Карановић убијени су ватреним оружјем, као и 51-годишња Милица Грубор.

Да није било УН-ових проматрача, који су у на дан убојства у сусједном засеоку организирали састанак становништва и случајно записали бројеве таблица на МУП-овим џиповима с којима су се мимоишли, а у којима су се возили убојице, злочин у Груборима био би успјешно заташкан, попут многих других почињених у то вријеме, и то управо од стране оних који су били страшно шокирани када су своје име видјели на хашким оптужницама.

Извор: novossti