Убијте ме, да се не сећам „Олује“

Београд – Миланка Вукашин из Дрниша, жена из збега спаса према Србији, пут кроз пакао од свог дома до прогнаничког центра у Крњачи, сублимира у – шест речи: “Убијте ме, да се не сећам”.

 

 

 

„Кажу, пао Книн, народе или полази, или ћеш на прагу дочекати смрт. Тако смо кренули. Мислили смо, само који дан, па се враћамо својим кућама. Нико, зато, ништа није понео са собом. Осим живота. А он је, успут, за многе био завршен.“

Миланка Вукашин враћа сећање на акцију хрватске војске, названу “Олуја”, 4. августа 1995. године.

Јутро, у дану после пада Книна, ова жена је преломила. Са двоје унучади придружује се збегу. Инстинкт ју је водио да сачува само живот деце. “Бољи је живот, какав год био. Мој није битан, али јесте за ову нејач.”

„Зет, још у Цивилној заштити, ћерка у паници, деца вриште. Народ отуд куља. Не знам како, нашли смо се у некаквом камиону. Колико је било људи? Било је толико да се дисати није могло. Видим, возимо успут и два бурета нафте. А све размишљам, шта ако нас погоде.“

„Испред, и иза, непрегледне колоне људи. Народ вуку запреге. Старци терају своја стада, а јаучу за кућама. За иконама. ‘Не јаучи народе, вратићемо се’, говорим у себи.“

А самој себи не верујем. Више не верујем. Гледам унучиће и питам се коме су они и за шта криви да морају са огњишта прадедова да беже.
Гледам кћерку, она од мене тражи одговор. Зашто нисмо бар понели нешто за децу. Кажем: “Нисмо имали времена, јер су минути били између живота и смрти.”

„Колоне иду… иду… Пут закрчен. Пролазе и војни камиони, пуни народа. Хладњаче, трактори, под најлонима. Све крцато старцима и децом. Изгубљени погледи, црне мараме. Видим један крст у приколици. Старица Живка Малишевић није успела да сахрани сина.“

„У Српцу, наша војска нас зауставља. Деца гладна. Сад ће да поделе по неколико векни хлеба на сваку приколицу у колони. А онда је настао пакао. Одозго су стигле бомбе. Легла сам преко деце, после сам видела крв. Свуда около. Зајаукала сам, а мислила сам да никада гласа нећу пустити. Нисам јаукала због овог ужаса, већ и за мртве које сам видела у Книну. И, између којих смо пролазили.“

„Сати, као године. А колона иде, куда? Не знам… У Мартин Броду поново нас дочекују бомбе. После, и на Петровачкој цести, као у оној Ћопићевој поеми, кад девојчица вапије за својим животом и детињством. Питам се, је ли ово поново 1941. И одговарам, у том тренутку: збогом мој Дрнишу. Далмацијо, никад више. И, заиста, никад више. Данас вам то кажем, јер сам у то уверена. Не бих желела да се вратим. Посебно не после овог славља у Загребу.“

„Мени је повратак немогућ. Неко ми је узео кућу и не враћа је. Нити је плаћа. Али то није ништа, спрам моје комшинице Мире Пожар, којој је неко убио оца на огњишту. Ко? Ко је убио оне људе у Книну, између чијих тела смо бежали, путем спаса.“

„Слави Хрватска слободу својих генерала. Ми гледамо. Ми гледамо преносе “уживо”. Питам се: “Ко је нас протерао? Ко нам је запалио куће. Ко нам не да да се вратимо? Јесмо ли сами себе у огањ бацали? Нисмо! Ко је, онда? Ја одговор имам: они који су данас ослобођени. То је та со на нашу живу рану. Поново пробуђену.“

 

 

Извор: ВАСЕЉЕНСКА