Супермаркет успомена: у Книну, 20 година после
Нема тог избјеглице на овом свијету који себи није поставио питање гдје му је дом. У мјесту одакле потиче, мјесту гдје је сада или можда на неком трећем, само њему битном крају? Моја другарица је избјегла из Сплита у Книн са четрнаест година. Из Книна у Београд са осамнаест. Њена породица је поријеклом из буковачких села гдје је долазила само на празнике. У Београду је студирала и провела најљепше године живота. Затим је радила и живјела у Пожаревцу а данас је у Њемачкој. Гдје је њен дом? Код које табле на безличном аутопуту се насмије и каже да је кућа још само 500 километара далеко?
Фото: аутор
Двадесет година од посљедњег боравка у Книну очекивао сам двије врсте емоција. Прве сам се плашио. Бојао сам се да из мене не проговори мржња и презир. Чему то? Те ствари више уништавају онога који мрзи него онога према ком су усмјерене. Зашто двадесет година након рата трошити себе на потпуно бесмислене ствари, копати нове ровове? Мој поглед на Хрватску је другачији од онога што други људи виде. Док идем у Книн и гледам Плитвице или Велебит не осјећам узбуђење које осјећају људи када се приближавају мору, не видим лијепе пејзаже, уређене хотеле и шарене рекламе. Сјећам се борби и мртвих. Видим спаљене куће и запуштена имања. Од тога не могу побјећи. Рат, ваљда, на свакоме остави посљедице али то није разлог да читав живот потрошим на мржњу.
Друга врста емоција ме је почела стизати на врелу Зрмање. Тамо, у оним брдима лијево је село моје мајке. Пред смрт ми је сатима причала о коњима њеног дједа Максима и тешком жељезничарском хљебу пружних радника личке пруге којим је њен отац отхранио своје шесторо дјеце. Хтјела је да само још једном види то село. Ништа више.
Прочитајте: Хрватска 1991. - Србија 2015.
Тамо су Промина, Динара, Пљешивица и Крка. Двадесет година нисам видио оно сто сам гледао сваког божјег дана. Ондје је кућа Илије Петковића, ту је и чика Иве имао урарску радњу. Чика Анте нас је, зато што смо слушали његову мајку Марицу, одвео у дом ЈНА да слушамо његову клапу. Смјестио нас је између бискупа и владике и купио нам од сваке врсте колача из Бобиса по два и отишао да пјева. Нисмо чули ниједну пјесму, а пола сале је утишавало наше мљацкање. Читав дан касније смо повраћали. Било му је драго као малом дјетету када сам му у сред рата из Београда донио Ферал.
Ондје је била градска књижница и тамо сам послао брата да позајми књигу за мене јер сам био болестан. Чика Иве Радан ми је послао Лолиту. Никада ме већа срамота није била него кад сам му је, десетак дана касније, враћао. Тамо је живјела плавоока дјевојка у коју сам годинама био заљубљен али сам се плашио да јој то кажем. На оном игралишту сам од бијеса вјежбао трице оног дана кад су нам Сабонис, Тихоненко и Валтерс увалили три комада за 40 секунди. На тврђави сам се играо рата. Имао сам осам година а није се плаћао улаз. Сјећања само навиру и могао бих данима писати о томе.
Али, моје успомене нису ни у чему посебне. Било који човјек има исто таква сјећања на дјетињство. Сви се, понекад сјећамо старих дана дана и људи којих више нема и чини нам се да је све било боље. У ствари само жудимо за временом када смо ми били бољи људи него данас. Није потребан рат да нас поквари, успјешно ми то радимо и сами.
Смијешно је то што у Книну 6. августа 2015. године, када сам сишао са аутобуса након двадесет година одсуства нисам осјетио ништа. Никакве емоције, никаква носталгија или жал за лијепим старим данима. Книн је био исповраћан и упишан. Смрдио је на просуто пиво, јучерашњу јагњетину, урин и бљувотину. Од Атлагића до Гашпаровића моста је био прекривен смећем. Свуда су се кретали мамурни момци у црном. Сва моја илузија о томе да ћу доље наћи остатке живота је нестала. Кажу да је сто хиљада људи дошло на прославу. И хвала Томпсону и дернеку на томе јер су ми ставили до знања да тамо више нема мјеста за мене. Не ваља се заваравати и живјети у илузијама. Та врста трошења живота је исто тако опасна као и мржња.
Неколико дана касније је прошао и тај хаос од прославе Олује, спаковане су заставе, момци у црном су се отрезнили и разишли кућама. Чистачи су почистили град. Политичари су националне демагогије за мобилизацију бирачког тијела замијенили причама о суфицитима, порезима и будзетима и томе како ће њихове лудости опет платити сиротиња. Тада ми се Книн учинио много мањи него што је био. У сваком смислу. Можда је такав био и увијек. На великој пијаци гдје суботом није било мјеста па су стотине сељака продавали своју робу по тротоарима и зидовима од Ожеговићеве кафане па до попове куће данас ради једна усамљена жена. Касарне и фабрике су замијениле цркве и тржни центри. Тамо гдје ми је требало сат времена пјешачења, не због тога што је пут дугачак, него зато што се морам свакоме јавити и питати за здравље И породицу, данас ми треба пет минута. Једне људе су замијенили други а остали су само зидови и сјећања.
Данас је Книн један од најсиромашнијих градова у Хрватској. Једина индустрија која тамо функционише је продаја неке врсте нашминканог, пластифицираног и фотошопованог сјећања на рат и старе хрватске краљеве у који, као на ходочашће, долазе људи како би се увјерили у своје право и неискварено католичко хрватство. То је град историчарске маште.
Више сам се осјећао на своме у селима, међу рођацима и пријатељима који су се вратили да пар љетних мјесеци проведу са својима. Многе од њих нисам видио двадесет година. Ту ми је била пуна душа. Међу свијетом који, чим пређе у тај крш, почне говорити по нашки. Међу људима који су се према мени односили као да ме нису видјели од јуче а не прије двадесет година. Ту су ми очи биле гладне и хтио сам да видим све. И хвала им што су били ту да ми то дају. Дане сам проводио у причама и лутањима по брдима сеоским стазама које полако гута шикара. Ту сам био и тужан и радостан. Ту ми се и плакало и смијало. Ту су ми очи биле гладне. У Книну нису. Нисам имао више имао ни неку претјерану жељу да се спуштам у град. Та села су потпуно други универзум у односу на свега неколико километара удаљен Книн.
Али, то је свијет који полако нестаје и умире. Буквално. Преко зиме у тим селима готово да нема никога. Гробља су све већа. Нестаје и наш говор, тај искварени буковачки пјевајући дијалект коме смо се некада смијали и ругали нико неће забиљежити а врло скоро се од никога више неће моћи ни чути.
Међу тим људима сан схватио да дом не чине сјећања, имања, зидови или просте географске одреднице. Дом чине људи међу којима се осјећаш слободно да гласно кажеш шта мислиш. Пријатељи, породица и љубави. Дом је ондје гдје не мораш пазити ко је ко и да ли ћеш у погрешној кафани наручити киселу умјесто минералне. Тамо гдје се не мораш плашити да ће ти пијана банда разбити излог зато што ниси окачио одговарајућу заставу на радњу или зато што навијаш за други тим у јебеном ватерполу.
Док смо посљедњег дана у Книну јели јагњетину рекох ћаћи да је вријеме да се иде кући.
-`Дје? - одговорио је.
-На Звездару ћаћа, на Звездару.
Слегао је раменима и рекао, ајмо ћа. Насмијао сам се када сам на аутопуту видио таблу "Београд".
Извор: VICE
Везане вијести:
Крст повратка и духовне обнове
Пусто, све је пусто, све пусто оста…