Сребреничка „Олуја”
Аднан Балта*
Иста група жена оплакује своје мртве у Сребреници, у држави Босни и Херцеговини, а онда само двадесет дана касније слави туђе мртве у Книну, у држави Хрватској
Након ратова у СФРЈ купио сам викендицу на Јабланичком језеру, од Бошњака који је одлазио из БиХ. Од човека друге националности никада не бих. Треба у њој мирно и заспати. Продао сам је када сам од првих комшија, који станују у том селу, током роштиљања и пијанке на мојој тераси сазнао како су протерали Хрвате из суседног села и шта су им све радили. Та комшијска рука која је миловала моје дете по глави, мени косила траву око викендице и доносила ракију максузију да се подмажемо пред добар роштиљ, омрзнула ми је и језеро и викендицу.
Али данас и државе (званично) славе погром и прогон мањинских народа, наслађују се њиховом немоћи, величају свој успех етничког чишћења.
Заболела ме манифестација подигнута на највиши државни ниво у Хрватској, слављење прогона 220.000–250.000 Срба као чин херојства и националног успеха. Покушавам да будем објективан: чачкали су Срби мечку, загорчавали Хрватима живот, проглашавали својом територијом подручја где су били у већини, вршили притисак на Хрвате да се иселе са својих огњишта, јуначили се ослањајући се на Београд и ЈНА. То су чињенице и не треба их прећутати. Али народ који је до пред Први светски рат чинио готово трећину становништва, сада је у држави Хрватској сведен на проценте који се броје прстима једне руке.
Обележавање годишњице „Олује” било је организовано у свим већим градовима у Хрватској, па и у Книну, где се међу званицама нашла и екипа из Удружења ,,Мајке Сребренице”, на челу са Муниром Субашић, женом коју је Александар Вучић назвао „мајка Мунира”, која га је прошлог месеца у Сребреници закитила везеним цветом. Мајка Мунира је, очито, постала и војно-политички аналитичар. Изјавила је, у друштву председнице Хрватске Колинде Грабар Китаровић, да би у Бихаћу, вероватно, био геноцид сличан сребреничком да хрватска војска није извела ,,Олују”. То је иста она мајка Мунира која је раније пред камерама државне телевизије БиХ изјавила да има приходе од 2.000 евра месечно и две куће у Сарајеву које изнајмљује.
Али нека се други баве разним аспектима ,,Олује”, па и оним у вези са издајом, продајом или евентуалним договором Туђмана и Милошевића. О томе ништа не знам, а сада више и не желим да знам. Мене боли судбина људи који су за мање од тридесет сати напустили книнску Крајину, који су напустили место рођења, место живота и успомена брзином којом се напушта фудбалски стадион након завршене утакмице. Закрченим цестама колоне су се кретале брже него туристи када у августу опседају хрватску обалу. Ваљало је спашавати живу главу! На тракторским приколицама жене су се порађале и старци умирали.
Што смо тражили, то смо добили. Двадесет година после Сребренице и ,,Олује”, после подела и присилног мира, дошли смо дотле да нико никоме не верује, да своје злочинце величамо и дочекујемо као хероје из Хага, чинимо их звездама које заузимају прве минуте централних ТВ дневника, а ослобађање „њихових” злочинаца редовно пропратимо ТВ анкетама у којима пробрани понављају како је срамота за правосуђе и жртве рата што су тог и тог злочинца пустили, када се зна шта је учинио и када му уцвељени то никада не могу и неће заборавити. Али, ето, пошто смо ми племенити и нисмо као они, хоћемо, иако тешка срца, опростити. И сваке године исто, од стратишта до стратишта, од наших хероја до њихових злочинаца.
Међутим, ово ипак не појмим – иста група жена оплакује своје мртве у Сребреници, у држави Босни и Херцеговини, а онда само двадесет дана касније слави туђе мртве у Книну, у држави Хрватској. Где је ту логика?
*Члан Удружења новинара БиХ
Извор: ПОЛИТИКА, четвртак 13. август 2015., стр 14.
Везане вијести:
ИСТРАГА ПОВОДОМ ПОКУШАЈА УБИСТВА ВУЧИЋА - Jadovno ...
ВУЧИЋ: АКЦИЈА "ОЛУЈА" - ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ - Jadovno 1941.
Обиљежен Дан сјећања на страдале и прогнане Србе у акцији ...