Преко мртвих предака знамо ко смо, шта смо и одакле смо
На путевима којима су се кретале крајишке избјегличке колоне остајали су лешеви убијених артиљеријским гранатама, авионским ракетама, снајперским хицима, ножевима…
Драга браћо и сестре, поштовани пријатељи,
Ми Крајишници са лијеве обале Уне, ево већ осамнаести
пут, онолико пута колико година и траје наше изгнанство из завичаја, на овом
светом мјесту, палимо свијеће за покој душа нашим рођацима, пријатељима,
саборцима и сународницима пострадалим у посљедњем рату и пораћу на подручју
Хрватске и бивше РСК, истовремено се сјећајући и оних који страдаше у свим
предходним и накнадним ратовима, погромима и прогонима.
А непосредни повод за ову тужну манифестацију јесте 4.
август 1995. – дан када су хрватске оружане снаге, уз одобрење и подршку
НАТО-а, у садејству са снагама ХВО-а и Армије БиХ, извршиле агресију на
сјеверну Далмацију, Лику, Кордун и Банију, односно на Српску аутономну област
Крајина, у саставу тадашње Републике Српске Крајине.
Агресија је извршена упркос чињеницама да је та област
била под заштитом УН-а, под именом сектори "Сјевер" и "Југ"
и да су представници РСК дан прије, у Женеви и Београду, прихватили приједлог
МЗ о мирном рјешењу сукоба.
За неколико дана неравноправне борбе сломљен је отпор
Српске војске Крајине. Народ западне Крајине, њих преко 220.000, поучен
“историјским искуством”, креће у дотад највећу српску “сеобу”, на исток браћи
по вјери и нацији.
И кад је престао сваки отпор СВК, агресор је убијао
људе у избјегличким колонама и до Уне и преко Уне дубоко у територију тадашње
Републике Српске.
На путевима којима су се кретале крајишке избјегличке
колоне остајали су лешеви убијених артиљеријским гранатама, авионским ракетама,
снајперским хицима, ножевима…
На евиденцији Веритаса налазе се имена 1.838 погинулих
и несталих Срба из ове акције и послије ње, од чега 1.185 (64%) цивила, од
којих су око половине били старији од 60 година. Међу жртвама се налази 537
(29%) жена, од којих су двије трећине биле старије од 60 година, што представља
један од “црних” рекорда посљедњег грађанског рата на просторима претходне
Југославије.
Од укупног броја жртава до сада је ријешена судбина тек
око половине. Хрватска избјегава без ваљаног разлога ексхумације из познатих
мјеста укопа са око 300 посмртних остатака, углавном под ознаком “непознат”,
што је јединствен случај на подручју бивше Југославије, као што без правог
разлога отеже и са идентификацијама око 400 досад ексхумираних посмртних
остатака.
А из цијелог периода рата и пораћа, од 1991. до 2000,
на Веритасовом списку налази се преко 7.000 српских жртава, међу којима је још
увијек више од 1.900 нерасвјетљених судбина.
Управо њима, смртно страдалима у посљедњем рату на
подручју Хрватске и тадашње РСК, ма гдје да им се кости налазе, симболички и
палимо, свих ових осамнаест “постолујних” година на овом истом мјесту, за сваку
душу по једну свијећу.
Ако им не можемо посјетити гробове, било због тог што
не знамо гдје су, било због тога што не можемо или не смијемо до њих, можемо управо
ово што радимо вечерас у порти Храма Христа Спаситеља, да им запалимо свијеће и
помолимо се за покој душа њихових.
И да их никад не заборавимо.
Преко мртвих предака знамо ко смо, шта смо и одакле смо. Они одређују
нашу свијест о припадности национу и вјери и уче нас вриједностима као што су
слобода, чојство и јунаштво. Бранећи те вриједности изгинуше и они којих се
вечерас сјећамо. Већину од њх, слабих и немоћних, на огњиштима њиховим побише
мрзитељи српства и православља.
То су потомци оних који су 1941. разрушили тек
саграђени Саборни Храм СВЕТА ТРОЈИЦА на чијим темељима је и изникао овај
данашњи.
Ја мислим да ми живи, нашим мрзитељима и због бљескова
и олуја али и због Јадовна и Јасеноваца немамо ни право ни овлашћење наших
покојника да опраштамо поновљени геноцид.
Свима онима који нас мрзе само због наше вјере и нације
одговарам ријечима нашег нобеловца Иве Андрића: "Никог не мрзим, осим оне
који друге мрзе", увјерен да тако и велика већина вас размишља.
Хвала Вам браћо и пријатељи на вечерас поклоњеном
сјећању крајишким страдалницима, и са опојаним и са неопојаним костима.
Народ који који заборави прошлост, нема ни будућности.
Позивам вас да нам се придружите у сјећању на њих и
наредних дана.
3.
августа 2013. године, испред храма Христа Спаситеља у Бања Луци.
Саво Штрбац
Везане вијести:
Štrbac: EU neće učiniti ništa za krajiške Srbe
Mogućnost revizije presude hrvatskim generalima
Саво Штрбац: Срби и „Олуја”