“Олуја” је довршила оно што је давно започето

Извини што сам опширан јер немам времена, писао је Гоетхе свом пријатељу Јоханну Петеру Ецкерманну. За разлику од њега, ја имам времена. Антифашизам је био свјетски покрет, а не само наш. Ми смо се нашли у великој антифашистичкој коалицији, гдје су коалирали комунисти и антикомунисти. Није већег комуниста било од Стаљина и већег антикомуниста од Цхурцхилла, па су коалирали – започиње своју причу 92-годишњи Драган Паић, партизан с Петрове горе, вративши се седамдесет година унатраг, у свибањ 1942., присјетивши се пробоја усташког обруча на Биљегу и ослобођења подручја на пола сата вожње од Карловца.

 

Пробој, у којем је спашен велик број српских цивила из околних села, изведен је у ноћи са 13. на 14. свибња 1942., но њему су, каже наш суговорник, претходили други важни догађаји, који почињу поткрај 1941.

 

- Један од важнијих догађаја била је децембарска офензива 1941. на територију између Купе и пруге Карловац-Вргинмост. Била је то велика офензива у снијегу; нажалост, све што је ухваћено од народа, побијено је и поклано од стране домобрана и усташа. Напад би можда и успио да није пао снијег, који се смрзнуо, па се чуло док се по њему ходало – прича Паић.

 

Па ипак, партизани су већ 12. сијечња 1942. ушли у Војнић. Непријатељске посаде заробљене су у Утињској долини; партизанима је у руке пало доста оружја, па су формирана и два партизанска одреда. Први је био на Петровој гори, између Купе и пруге Карловац-Вргинмост, а други је покривао терен код Слуња и Плашчанске долине. Паићев одред назван је по селу Јурги крај Војнића.

 

Земуница није откривена

 

- Прва офензива на Петрову гору била је 23. марта 1942. Био је то јуриш на Петровац, највиши врх Петрове горе, који нам није успио иако смо сматрали да можемо успјети. Како није било довољно оружја, нападали су нас жељезним “рогуљашима”: било је к’о у сељачкој буни, нетко је имао на штап насађен срп, нетко комад косе… Биле су то оружане формације НДХ-а: домобрани, усташе, оружници и наоружани цивили који су били на Петровцу. У то вријеме није било Нијемаца. У тој неуспјешној офензиви имали смо губитака, па су они ишли у другу офензиву, названу “Обруч”, која се догодила 8. или 9. свибња 1942. године – сјећа се Паић.

 

У тој је усташкој офензиви Петрова гора била опкољена те су усташе кренули у поход на народ који се углавном скривао по шумама. У подручју до Војнића и села Џодани усташе су сјекли младу шуму и убијали свакога на кога би наишли. У шуми су се нашли други и трећи батаљун Првог одреда, који су се двапут, нажалост неуспјешно, покушали пробити. Убрзо је Паић, којем су тада биле 22 године, рањен.

 

- Рањен сам 1. травња, точно на излазу из села Кључара близу Биљега, око четири километра од Петровца. Рана је била на десној надлактици, а Јаков Крањчевић Брада, болничар и шпански борац, зауставио ми је крварење и на надлактицу ставио двије дашчице које је привезао. Није било материјала, рендгена, завоја, шприца – говори Паић и објашњава како се пред пробој нашао у земуници.

 

- Прва партизанска болница, која је изграђена 1941., била је на Врлетним странама на Петровој гори, мало више у шуми од касније Централне болнице, коју непријатељ никада није пронашао и која је шездесетих реконструирана. Прву је болницу непријатељ пронашао 1942. у мартовској офензиви, но није пронашао земуницу и нас неколико рањеника у њој. Била су нас тројица унутра: Илија Миљановић звани Курепа, Раде Сучевић и ја. Сви смо били рањени у руку, али нисмо могли ходати, ја сам пуно крви изгубио, били смо потпуно немоћни – сјећа се Паић.

 

Рањени партизани лежали су на врећама жита, но у једном су тренутку одлучили изаћи из земунице. Млади је Паић раменом и лијевом руком подигао даске, па су се сви извукли ван. Куда сад, запитали су се. Кренули су у неодређеном смјеру, па наишли на болничара Браду; занимљиво је да је добровољац, који је за Шпањолскога грађанског рата завршио санитетски течај, био специјализиран за изградњу подземних земуница, подигнутих на још неким мјестима Петрове горе и Кордуна, а изградио је и Централну болницу у Пишином гају.

 

Повијесна побједа

 

Након што их је Крањчевић изгрдио што су побјегли, враћени су у земуницу, па су ондје с још десетеро бораца дочекали мајски пробој, који је услиједио након вишемјесечног прогањања и убијања жена, дјеце и стараца: у тзв. чишћењу терена од стране усташко-домобранских постројби 2.500 цивила одведено је у логоре, углавном у Јасеновац. У само 90 прољетних дана 1942. у селима котарева Војнић и Вргинмост убијено је 3.454 Срба.

 

Одлучено је да се у пробој иде у рано јутро 14. свибња; тада је, каже Паић, непријатељ дијелио муницију, доручковао, бријао се, док је ноћу дежурао, па и пуцао.

 

- У пробоју су била свега неколицина Хрвата и двојица муслимана, остало су чинили Срби с Кордуна. Пробој је ишао на два мјеста: један је био на сјеверу, на Биљегу, а други на Магарчевцу, потезу југ-југоисток – приповиједа Паић и сликовито објашњава: – На Магарчевцу је пробијао Трећи батаљон, с командантом Јовицом Лончаром и четом командира Душана Вергаша и комесара Милана Марковића Лике, укупно 350 људи. На Биљегу је пробијала Пролетерска чета, с комесаром Рафајлом Вишњићем и командиром Мишком Бреберином те Други батаљон с четом од 120 људи, којом је командирао Михајло Савић.

 

Пошто нам је издиктирао имена партизанских јунака, присјетио се и двадесетпеторице другова погинулих при пробоју.

 

- Рачуна се да је усташа било око 5.000 или више, насупрот 670 партизана и људи из тих крајева који су преживјели покоље и били у збјегу – каже Паић.

 

Да ће пробој бити успјешан знао је када су тога дана жедни и гладни изашли из земунице: сретали су људе, тисуће које су успјеле преживјети опсаду.

 

Седамдесет година касније, Паићу пробој и даље представља повијесну партизанску побједу, на коју је изнимно поносан. Мучи га једино што је народ страдао те 1942. докрајчен за “Олује”.

 

- За генерале којима се суди Хрвати у цијелом свијету пале свијеће и жале их. А “Олуја” и Туђман на Петровој су гори довршили оно што је Павелић започео. Споменик на Петровој гори је девастиран, иако је културо добро, и хрватско и еуропско. У њему је требао бити музеј НОБ-а Кордуна – закључује Паић.

 

Крај рата, с чином мајора, дочекао је у Илирској Бистрици, гдје је 7. свибња 1945. разбијен 97. њемачки корпус, чијих им се 16.000 војника предало. Завршио је двије партизанске школе, међу њима и ону у којој је радио с Владимиром Бакарићем. Касније је на Војној академији у Београду завршио апликациону школу гађања и двогодишњу ратну школу, те је у чину генерала умировљен 1975.

 

Извор: novossti