Крвник нормално живео и радио у Новом Саду

После хапшења Србина оптуженог да је као припадник хрватске војске масакрирао људе у свом селу. У покољу страдало 14 српских цивила. Пријаве против злочинаца поднете и у Београду и у Загребу

 

ВЕСТ да је у четвртак у Ријеци ухапшен хрватски војник Рајко Кричковић (57), под отужбом да је 6. августа 1995. године у личком селу Кијани учествовао у масакру 14 најстаријих житеља тог места који се нису повукли пред Туђмановом „Олујом“, као бомба је одјекнула међу расељеним Крајишницима. Кричковић је иначе Србин, пореклом из Кијана! Живео је у Загребу, а као припадник 118. домобранске пуковније Хрватске војске августа 1995. године ушао је у село на челу бојовника.

Оптужница из Ријеке Кричковића терети да је лично убио Мару Совиљ (75), њену ћерку Миру (50) и сина Раду (48). Миле Совиљ, који је избегао покољ и потом у Хагу сведочио на процесу Готовини о „случају Кијани“, тврди да је Кричковић убио и његовог оца Владу и још неке.

За овај злочин до данас нико није одговарао - ни у Хрватској, ни у Хагу. Како прича Миле Совиљ, имена џелата који су одговорни за покољ у Кијанима протерани Личани сазнали су непосредно после „Олује“. Јавили су им Хрвати, комшије, познаници, не желећи да белег кривице падне на недужне. Осим Кричковића, у убијању су учествовали и други војници - Хрвати.

Пријаве против злочинаца су биле поднете и у Загребу и у Београду, а о масакру у селу расправљало се и пред Кривичним већем Хашког суда у случају Готовина и Маркач, па и пред Међународним судом за геноцид у Стразбуру ове године.

Протеклих 19 година преживели и избегли Совиљи живели су у Новом Саду. Кажу да се Рајко Кричковић толико осилио да је после 1995. године почео да долази у Нови Сад. Ту је неко време живео у ванбрачној заједници са женом чијег су мужа његове „колеге по шаховници“ ликвидирале у страшном злочину 22. јануара 1993. године на превоју Мали Алан, сто метара од пункта Унпрофора, заједно са 22 друга војника Српске војске Крајине. Крајишницима се хвалио колика му је „пензија“ за 135 дана рата у „домобранима“. Чак је нашао и посао у Новом Саду!

- Кричковића сам пријавио Тужилаштву за ратне злочине у Београду још 2007. године - прича Миле Совиљ. - Нико није реаговао. Улазио је и излазио из Србије без проблема. На процесу Готовини Кричковићево име је означено као име крвника. Ништа му се није догађало. Живео је свој злочин без казне.

Совиљ се, док говори о Кричковићу, гуши од чемера. Прича да је све ове године након злочина живео као у неком бунилу, не верујући да је правда толико недостижна обичном човеку. Миле наводи да је Рајко Кричковић чак једном пришао његовом сину у Новом Саду и руковао се са њим. Овај није знао о коме се ради.

Сећа се свог последњег сусрета са оцем Владом, пре него је убијен августа 1995. године:

- Била је врућина и Хрвати су пробили линију на Велебиту - прича Миле Совиљ. - Из Грачаца сам дошао да кажем родитељима да се пакују и крену са мном, али отац није хтео ни да чује. Мирно је чувао краве.

 

 

Док су топови тутњали са Влебита Владо је упитао сина Милана:

- Ја, ни ти, ни нико наш Хрватима ништа нисмо урадили, па што да бежимо?

Био је и љут зато што његова супруга плаче и спрема се у збег и подсећао је да је Туђман дао реч да од Срба нико нема разлога да страхује.


“ЖРТВОВАЊЕ“

ДИРЕКТОР „Веритаса“ Саво Штрбац вели да ово није једини случај да су у Туђмановој држави Срби чинили злочине над својим сународницима. Многи су били приморани да то ураде да се „докажу“ и тако спасу своје главе и главе породица.

 

- Крајем маја на Брионима су се састала тужилаштва за ратне злочине Србије и Хрватске и Београд је поново поставио питање зашто Загреб не хапси злочинце за које имају све доказе - твди Штрбац. - Хрвати су зато прво „жртвовали“ Кричковића.

Он додаје да се знају и имена људи који су побили српске војнике на Малом Алану 1993. године, током примирја. Али, они су Хрвати...

 

Пише: Драган Вујичић

Извор: Вечерње Новости