Крајина је била играчка етничких чиштача
Милошевић на Крајину никада озбиљно није мислио и она је њему служила као уцјена за Туђманову лојалност у партнерству око подјеле Босне и као организацијски облик замрзнутог конфликта. Локална крајинска власт требала је Милошевићу само утолико да постоји нетко на терену тко ће контролирати народ док се процес размјене становништва не доврши до краја. Овај рат није представљао резултат непријатељства међу елитама, него је био колатерална штета једног договора који се на терену није могао контролирати до краја. Милошевић је био задовољен с “великом малом Србијом” и с 49 процената у Босни и Херцеговини, Туђман је јавно говорио да у Хрватској не смије остати више од три посто Срба, а Крајина је била – уз огромну одговорност властитих вођа – заробљеник такве етничке матрице
Предсједник Српског демократског форума у Београду Драго Ковачевић био је задњи градоначелник Книна прије акције “Олуја” и најзначајнији свједок догађаја у изврсном документарном филму “Пад Крајине”. Ковачевић је био десет година директор Центра за социјални рад у Дрнишу, исто то је радио и у Книну за вријеме рата, а његова улога на челу опћине (1994.-1995.) говори да је у средишту книнске парадржаве било покушаја да се нешто учини логиком здравог разума, а не слиједом злочина и етничког инжењеринга.
– Како сте се као градоначелник Книна осјећали двадесет четири сата прије акције “Олуја”?
– Ту задњу ноћ, 3. августа 1995., провео сам сједећи на прагу своје куће у Книну и ту сам дочекао зору. Када су почеле падати прве гранате, било је око пола пет, знао сам што то значи, пробудио сам укућане и покушао да дођем до неких рођака који су живјели у околици Книна. Након тога отишао сам у зграду опћине не знајући да ли ће се подузети евакуација грађана која је била у надлежности војних власти. На улици је владао каос, а прве зраке сунца пробијале су се кроз густу прашину која је била посвуда у зраку. У опћини сам затекао неке крајинске генерале и Милу Мартића како с неким разговара телефоном. На линији је био Слободан Милошевић. Мартић је питао да ли му Милошевић може војно помоћи, а Милошевић је одговорио да не може. “Шта да радим”, питао је Мартић. “Убиј се”, одговорио је Милошевић.
– У документарном филму “Пад Крајине” свједочите о Крајини као кавезу између Хрватске и Србије?
– Био је то физички али и политички кавез јер је Милошевић у Крајини успоставио своју паралелну структуру власти. Крајина никада није до краја имала своју административну инфраструктуру и обмана је да је Крајина креирала неку своју аутентичну политику. Чак и када су некакви локални политичари добивали већину на крајинским изборима, није постојала могућност да они спроводе своје одлуке јер нису постојали инструменти организираног система. С друге стране, Милошевић је преко полицијских снага, Мартића и црвених беретки контролирао провођење тих одлука и у случају непослушности пријетила је велика опасност да нетко изгуби главу. Градоначелник Вргинмоста Дмитар Обрадовић убијен је зато што је схватио ту врсту дупле игре, а Вељко Џакула, који је као функционер у западној Славонији покушао провести неку мекшу политику према Хрватској, ухапшен је усред Београда и спроведен у тајни затвор у Крајини. Послије ми је испричао како му је исљедник рекао: “Само Бог и ја знамо гдје се ти сада налазиш.”
Договор о нафти, оружју и – људима
– Били сте у крајинској делегацији на разговорима код Милошевића у прољеће 1995. Како процјењујете његов однос према Крајини?
– Он на Крајину никада озбиљно није мислио и њему је она требала ради двије ствари. Прво, Крајина му је служила као уцјена за Туђманову лојалност у партнерству око подјеле Босне и, друго, она му је требала као организацијски облик замрзнутог конфликта. Локална крајинска власт требала је Милошевићу само утолико да постоји нетко на терену тко ће контролирати народ док се процес размјене становништва не доврши до краја. Када смо излазили из Книна након “Олује”, колона се 7. августа зауставила у Бања Луци у коју је експресно стигла Буба Морина, комесар за избјеглице из Србије, а Ратко Младић поставио је војну полицију на излазу из града и није се могло даље. Тада је Буба Морина рекла како ми треба да населимо Сребреницу, Вишеград и Братунац, мјеста из којих су избачени Муслимани и Хрвати. У исто вријеме у Бања Луци полиција упада у хрватске куће и скелом их код Давора пребацује на хрватску страну гдје онда они улазе у српске куће на Банији… Ето то је “хумано” пресељење. Овај рат није представљао резултат непријатељства међу елитама, него је био колатерална штета једног договора који се на терену није могао до краја контролирати.
– У филму “Пад Крајине” Хрвоје Шаринић говори о тајном споразуму Караџића и Туђмана по коме се Караџић обвезао да неће приступити уједињавању Републике Српске Крајине и Републике Српске и да неће војно дјеловати ако Хрватска нападне Крајину, а за узврат ће добивати нафту из Хрватске. Што мислите о тој изјави?
Тај споразум је делегирани споразум Милошевића и Туђмана. Назнаке да је то тако имате већ приликом сусрета Радована Караџића и Мате Бобана у Грацу 1992. и приликом сусретаДобрице Ћосића и Фрање Туђмана у Женеви. Ево како је то изгледало на локалном нивоу. У јесен 1994. позван сам као градоначелник Книна на разговор у манастир Крка гдје ме је примио владика Лонгин, човјек врло радикалних четничких ставова и близак пријатељ Радована Караџића. У том разговору он ми је из чиста мира одједном рекао: “Најбоље је да овај народ одавде оде.” Тих тајних договора у рату било је колико хоћете: кроз Крајину су у току хрватско-бошњачког сукоба пролазиле хрватске војне снаге на путу за Босну, о чему ни данас није упутно говорити, а Цазинска крајина и Бихаћ били су такођер предмет разних “дилова” јер су одатле обје стране извлачиле огроман новац у трансакцијама нафте и оружја.
Миле, зашто плачеш?
– Како је изгледао тај састанак код Милошевића у љето 1995.?
– Састанак је био организиран у Београду између операција “Бљесак” и “Олуја” и ја на тај састанак уопће нисам хтио ићи знајући да Милошевић не говори истину, али сам као градоначелник Книна осјећао одговорност за судбину свих тих људи. У делегацији је још био Боро Микелић, Милан Бабић, Раде Тањга и Рајко Лежајић који сада води оно фантомско друштво које се зове “влада Крајине у избјеглиштву”. Боро Микелић је био припремио реферат од двадесет осам страница са захтјевом да се смијени Мартић и управо када је хтио почети говорити, прекинуо га је Милошевић рекавши како је код њега тог јутра био Миле Мартић “који се много секира и ноћима не спава и зато ви сада треба да будете сложни и све ће да буде у реду”. Ја сам тог тренутка знао да је састанак завршен: Милошевић се цинично с нама играо као мачка с мишем.
Његова стратегија у самој Крајини била је таква да је у њој инсталирао три-четири политичке струје које би активирао како је њему одговарало, а крајинско руководство, сви ти Хаџићи, Мартићи, Зечевићи, Тањге и Микелићи, представљали су галерију ликова тоталитарно полицијског мозга који су били фасцинирани Милошевићем и његовим службама. Након Микелићевог партијског реферата Милошевић је рекао: “Врховни савет одбране састао се јуче и одредио вам Милу Мркшића за врховног команданта”, и састанак је био завршен.
– Након првих вишестраначких избора 1990. ви сте на листи Социјалистичке партије Жељка Мажара били у Книну опозиција Милану Бабићу, а на крају рата сте као градоначелник Книна с њим сурађивали. Зашто?
– Милан Бабић се на почетку рата обрачунао са сваком опозицијом, његови људи су упали у зграду Социјалистичког савеза и избацили ме из ње и он и ја смо тада били љути противници. Он је био необичан човјек, за разлику од Миле Мартића врло интелигентан, с изразитим лидерским амбицијама и талентом за политичку манипулацију. Он је имао своје двије политичке фазе; прву националистичку почетком деведесетих и другу након раскида с Милошевићем када су га покушали убити и када је у сјени Миле Мартића његов једини политички пројект био како да Срби из Хрватске не буду избачени. Зато смо почели сурађивати јер ја сам се почетком 1994. кандидирао за градоначелника Книна с идејом да немогући социјални увјети у Книну постану сношљивији и да се поступно створи нека политичка атмосфера за останак Срба у Хрватској. За тако нешто било је врло мало простора, и у Крајини и око ње: када сам се успротивио опсади Бихаћа мартићевци су ми упали у канцеларију, залагао сам се за план З4 који је пропао, у ладици ми је остало барем сто педесет захтјева Хрвата за поврат имовине у Книну којима нисам успио помоћи, али не без поноса могу рећи да сам бар – нешто покушао.
Има меса, али нема чавала
– Како гледате на оптужбу Милана Бабића пред судом за ратне злочине у Хаагу?
О томе могу свједо чити врло непосредно јер је Милан Бабић негдје у рано прољеће 2001. дошао до мене у Српски демократски форум у Београду и саопћио ми да жели ићи добровољно у Хааг. Тог дана смо дуго разговарали и он ми је испричао да се осјећа одговорним за улогу коју је имао до деведесет друге у Книну и да жели као окривљеник отићи у Хааг да олакша своју савјест. Осим тога рекао ми је да жели свједочити против Милошевића јер сматра да је Милошевић најодговорнији за тај рат и зато што је он у тај рат увео Србе из Хрватске. Био сам позван да као пријатељ суда свједочим у Хаагу у случају Бабић и знам да он ништа није затајио нити око своје нити око Милошевићеве улоге у свему томе. Па зар мислите да је статут Крајине написао самостално Милан Бабић и људи око њега или мислите да је он на своју руку објавио ратно стање у Крајини? Он је осјећао одговорност зато што је као први човјек Крајине имао највећи утјецај на народ и у свему томе судјеловао.
– Како из ове позиције, седамнаест година касније, гледате на ту операцију “паљења страсти” у Крајини?
– О томе је већ пуно речено, а ја мислим да је тај ирационални, агресивни и националистички дух припреман годинама на свим странама, а што се локалне разине тиче тај је дух стигао у Крајину у облику “антибирократске револуције” 1988. када су у Книн унијете Милошевићеве слике и – кокарде. Хрватски комунисти за то нису проналазили одговор, а српски националисти су заправо чекали партнера са хрватске стране, како је говорио Симо Дубајић, и добили су га у облику ХДЗ-а. Милошевић није био неинтелигентан и схватио је да ће се Југославија распасти, али је понудио три потпуно крива рјешења. Прво, понудио је себе као спасиоца, друго, вјеровао је да се Југославија може обновити под водством само једне партије и, треће, мислио је да је могуће служити се национализмом. У сваком случају, ја сам у Книну видио да је његова слика висјела посвуда; и у кућама бивших партизана, и бивших четника, политичких комесара и попова…
– Што сте радили за вријеме рата?
– Прво сам био мобилизиран, али су ме врло брзо вратили у Книн да оформим центар за социјални рад јер се социјални систем распао с обзиром да је у Книну владао каос и с избјеглицама град се повећао двоструко. Није било никаквог посла, цвјетали су шверц и хиперинфлација, шибице су коштале десет милиона динара, а месо је било јефтиније него крух. Тада смо отварали пунктове за размјену поште и везе међу људима с ове и оне стране границе и сјећам се да је психолошка баријера била силна као да се ради о односима међу свјетовима иако сам ја са свим тим људимапреко црте радио годинама. Једном смо преговарали у Хрвацама, у ресторану алкарског војводе Ивана Зорице. Он ме је у једном тренутку питао: “Имате ли ви у Книну што јести?” Одговорио сам да “имамо што за јести али немамо чавала за поткивање коња” јер је мој отац држао коње и заиста их није имао. Зорица ми је пружио кутију чавала и рекао: “Људи који држе коње не могу бити лоши…”
Велики мали идиоти
– Је ли за Крајину постојала икаква шанса мирне реинтеграције?
– Шанса да се нешто конструктивно направи био је план З4. Тог дана када је у Книн требао доћи Peter Galbraith да представи тај план, био сам у канцеларији код Милана Бабића и сјећам се добро да сам му рекао да је тај план задња шанса да не будемо из Крајине најурени и морам рећи да је то Бабић саслушао врло озбиљно. Онда се телефоном јавио Миле Мартић који је у свом познатом стилу рекао да неће доћи на састанак с Galbraithom јер “ко му јебе матер”, а затим се јавио и Боро Микелић да неће доћи “јер има проблема са нафтном црпком у Костајници”. Ми смо Galbraithu, који је све схватио, рекли да желимо план прихватити, али да немамо политички инструментариј да такву одлуку проведемо јер је, на примјер, крајинску телевизија која је била пресудно важна за јавну афирмацију плана З4 држала Мартићева струја која је неком врстом пуча тамо поставила свог човјека. Састанак нас двојице с Galbraithom трајао је осам сати, а Мартић је исти дан отишао на састанак код Милошевића у Београд, вратио се натраг, сазвао врховни савјет обране и прогласио да Крајина не прихваћа план З4. Епилог којем сам присуствовао описан је у документарном филму “Пад Крајине”: Мартићеви подочњаци и пуне пепељаре док падају гранате по Книну и његов хистерични телефонски разговор с књижевником Браном Црнчевићем у којем Мартић урла у слушалицу да га је Милошевић издао…
План З4 није одговарао ни Туђману…
– То је сигурно, али преговори би омогућили активну позицију процеса реинтеграције. Искрено речено, план З4 онако како је понуђен, технички је био нефункционалан јер не омогућава јединствено административно функционирање Хрватске као цјелине, а Крајина са својом владом, законима и полицијом, четири километра удаљена од мора – значила је управо то. Другим ријечима, тај план је имао шансе да се модифицира у преговорима, али најважније је да би се око нечег конструктивног разговарало. У цијелом рату једино је етнички принцип био битан, Милошевић је био задовољен с “великом малом Србијом”, како је једном споменуо Шаринић, и с 49 процената у Босни и Херцеговини, Туђман је јавно говорио да у Хрватској не смије остати више од три посто Срба, а Крајина је остала – уз огромну одговорност властитих вођа – заробљеник такве етничке матрице.
Извор: СРПСКИ НАРОДНИ ФОРУМ
Везане вијести:
Vojno učešće SAD u napadu na Republiku Srpsku Krajinu 1995 ...