Хистерија око дана сећања
Небојша Крстић
Изненадила ме је хистерија и негативна енергија која се излила на предлог премијера Вучића да се лидери земаља западног Балкана договоре о заједничном дану сећања на све жртве у сукобима деведесетих.
Већ на наговештај да ће Вучић 27. августа на бечком самиту посвећеном западном Балкану предложити заједнички дан сећања на све жртве, реаговао је хрватски премијер Милановић одбацивши идеју уз образложење да „нити ми икоме прописујемо празнике и дане жалости, нити ће ико то нама”. Потом је Хашим Тачи поручио из Приштине да Вучићев предлог представља „релативизацију и поновно писање историје”. Додао је и да „не можемо изједначити оне који су подстицали, организовали и починили геноцид с онима који су бранили своје домове”. А онда се огласио и Бакир Изетбеговић: „Вучићева иницијатива о заједничком дану сећања преурањена је и недоречена.” Према његовом мишљењу, иницијативи мора да претходи завршетак процеса стабилизације и нормализације укупних односа у региону.
Идеја заједничке комеморације, наизглед природна и пригодна, судећи по брзини и садржају реакција, јако је узнемирила регионалне лидере и приморала их да реагују као поливени врућом водом. Зашто? Чему таква реакција?
Где је премијер Милановић пронашао Вучићеву намеру или жељу да Хрватској прописује празнике и дане жалости? Где је чуо да га Вучић позива да он то прописује Србији? Где је Хашим Тачи у идеји српског премијера пронашао релативизацију било ког злочина? Где је уочио скривену намеру да неко поново пише историју? Одакле му идеја да неко жели да изједначава било кога и било шта? Како господин Изетбеговић замишља „завршетак процеса стабилизације и нормализације укупних односа у региону” без конкретних акција које би допринеле стабилизацији и нормализацији?
Ерупција насиља у Сребреници и недолична прослава „Олује” са „певањем и пуцањем”, то јест са војном парадом и Томпсоновом усташоидном теревенком у организацији Владе Републике Хрватске, на веома су сликовит и поучан начин показале колико је мир и стабилност региона фрагилна ствар. У исто време, оба догађаја су показала и да нема довољно великог корака у нормализацији односа земаља бивше Југославије који се не би могао поништити, у тили час, непромишљеним потезом неке од заинтересованих страна. Показала су и да је мир у региону вредност на којој се мора радити стално и упорно и на који се мора мислити увек, нарочито када су у питању датуми и јубилеји око којих се концентрише вишак пажње и емоција. У тумачењу разлога за исхитрене негативне реакције, аналитичари су истакли да сваки од тројице политичара који су предлог одбили има ваљан мотив.
Па је речено да Тачију, у тренутку када притиска скупштину да против своје воље оснује специјални суд за ратне злочине ОВК, миротворни предлог који долази из Србије никако не одговара. Милановић је, практично, прославом „Олује” и акцијом око Пиранског залива, већ започео кампању за парламентарне изборе, те зато мора да покаже чврст став према „српском питању”. Изетбеговић нема акутну потребу, али се подразумева да његови гласачи увек очекују од њега понашање какво је одбијањем предлога и испољио. Дакле, сва три лидера имају алиби за своје поступке и мотив који у демократским друштвима представља неупитност-потребу да не изгубе гласове, да им не падне рејтинг.
Негде сам прочитао да је једна од замерки Вучићу, одавде, из Србије, да му је предлог у ствари „маркетиншке” природе. Зашто би, питам се, Вучићу одговарало да у време пораста анимозитета према комшијама, анимозитета коме је, осим насиља у Сребреници и прославе „Олује”, допринела чак и ватерполо утакмица Србије и Хрватске, тачније одлука ХРТ-а да не преноси доделу медаља само да хрватски гледаоци не би слушали химну „Боже правде”, зашто би, дакле, Вучићу одговарало да предложи то што предлаже? Зар не би и његовом рејтингу већу корист донело досипање уља на ватру, давање врелих изјава у којима би одговарао на оно што се дешава или говори у комшилуку, а за то материјала има напретек? Зашто Вучић не чини исто што и тројица поменутих лидера? Зашто се не сакрије иза свог дневнополитичког интереса и не хејтује друге стране извлачећи из историјског контекста само оно што нама одговара? Зашто ради све супротно томе, оно што му не доноси никакав политички профит?
Наш регион, традиционално, има вишак политичара, а мањак лидера и државника. Политичар се брине за свој рејтинг, државник за интерес земље коју води. Лидер води своју земљу ка циљу који је добар за његову земљу чак и ако јавност, понета емоцијама или инерцијом, то понекад не види.
Зато питање да ли би Вучићев предлог био одбијен да га је дала Ангела Меркел треба да гласи: да ли ће регион добити довољно пунолетних људи на челним позицијама, оних који ће имати снаге и храбрости да искораче из својих ликова и ставе тачку на прошлост? Или ћемо и даље у вишку имати оне који своје народе третирају као таоце корисне једино док животаре у условима тињајућег сукоба који служи као погонско гориво за политичаре без капацитета да постану државници.
Извор: ПОЛИТИКА, четвртак 13. август 2015., стр 14.
ИСТРАГА ПОВОДОМ ПОКУШАЈА УБИСТВА ВУЧИЋА - Jadovno ...
ВУЧИЋ: АКЦИЈА "ОЛУЈА" - ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ - Jadovno 1941.
Обиљежен Дан сјећања на страдале и прогнане Србе у акцији ...