Два лица Олује у Ракитићима
Миле и Евица Петровић из банијског Брезовог Поља доживјели су посве различита искуства с двије јединице Хрватске војске. Друго је било умало кобно
Евица и Миле Петровић, времешни супружници из засеока Ракитићи у Брезовом
Пољу, међу ријетким банијцима српске националности који су у Олуји
остали на својим огњиштима, нити дан данас, двадесет година након тих
драматичних дана, нису сигурни да ли су донијели добру одлуку. Не прође
дан, а да о томе не размишљају.
Узалуд су их сусједи 5. коловоза 1995. позивали да крену с њима према
Двору на Уни, па даље према Србији и потпуној неизвјесности, но Евица и
Миле оглушили су се на сва наговарања и већ за неколико сати остали су с
болесним сином Душком потпуно сами, не само у Ракитићима, већ и на
цијелом подручју Брезовог Поља.
Рачуница је била врло једноставна. Њихов Душко боловао је од мултипле
склерозе па би панично бјежање, у којему се не зна нити куда бјежиш,
нити што те чека, у доброј мјери угрозило Душка. Осим тога, никако им
није било јасно зашто уопће требају бјежати. Никога никада нису
повриједили нити увриједили, живјели су мирно у кући Милиних дједова
бавећи се пољопривредом, дијелили добро и зло са сусједима и
пријатељима.
- Када је село остало пусто, нас троје скупили смо се на кућном прагу да
видимо што даље. Око нас гробна тишина. Чули смо тек покоји лавеж пса и
видјели стоку како безглаво тумара на све стране. Знали смо да ће
ускоро доћи Хрватска војска. Нисмо се бринули за своје животе, али смо
сви троје размишљали како да их дочекамо. У једном тренутку мој муж је
донио одлуку, сјео је за стол, узео папир и оловку и почео нешто писати –
присјећа се Евица.
Миле Петровић до дана данашњег никоме није рекао што се догодило кад су
га опколила тројица војника. Чињеница је да је једва дотетурао кући сав
модар од батина, у тешком шоку и депресији
Миле Петровић почео је писати писмо које је насловио: ‘Хрватској
војсци’. Написао је тко су и што су, навео имена чланова обитељи и
обавијестио их да ће се сакрити у стотињак метара удаљен шумарак, а они
‘нека раде што им је радити’. Описао је точно мјесто гдје су отишли,
како не би испало да имају некакве зле намјере. На стол крај писма
оставио је литру ракије, каву, шећер и нешто круха. Узели су нешто
хране, мало одјеће и најнужнијих ствари, непокретног сина Душка посјели у
тачке и сакрили се у недалеки густиш одакле су могли криомице
проматрати кућу и двориште.
- А онда, касно послијеподне, видјели смо како улазе у село и у наше
двориште. Обишли су и помно претражили оно мало напуштених кућа и
дворишта, а нашу кућу су одабрали за мјесто гдје ће боравити. Вјерујем,
због писма. Да су прочитали моје писмо знао сам по повременим погледима
према нашем шумарку, али на томе је све остало. Преноћили су у кући,
ујутро смо их видјели како ходају по селу, нешто раде и разговарају, а
нас су потпуно игнорирали. И тако четири дана. Онда су изненада отишли и
село је опет опустјело. Чекали смо сат, два и полако кренули према кући
– описује Миле.
У кухињи су затекли све како су и оставили, ништа није било разбијено
или уништено. Ракија је била попијена, кава је била у више наврата
скухана, а судећи по празним лименкама, војници су јели своју храну
користећи тањуре Петровића. Храна у фрижидерима и смочници била је
нетакнута. Петровићи су преноћили, али читаву ноћ ослушкивали су удаљене
гласове са цесте Глина – Двор у Брезовом пољу, па су закључили да се
војска тамо повукла. Миле је ујутро одлучио кренути на цесту да види што
се догађа, а и да каже војсци да су се вратили у своју кућу.
- Одвели су ме заповједнику јединице, сјећам се да му је име било Божо,
презиме сам му заборавио, али сам чуо да је био из Загреба. Рекао ми је
да зна за нас, да је био гост у нашој кући четири дана и да нас није
хтио узнемиравати. Питао је треба ли нам што, а кад сам рекао да не
треба ништа, поздравио нас је и рекао нека не бринемо, да се вратимо
кући и да нам се ништа неће догодити. Тако је и било, али не задуго.
Ускоро је у село стигла некаква друга Хрватска војска и све је пошло
наопако – присјећа се Миле.
Тражећи свиње које су се разбјежале према цести, Миле је након неколико
дана наишао на групу хрватских војника који су чували страже на цести.
Они су га опколили и почели испитивати. Овдје Миле Петровић престаје
било што говорити и до дана данашњег никоме, па нити најближима, није
рекао што се тамо догодило. Чињеница је да је једва дотетурао кући сав
модар од батина, у тешком шоку и депресији. На питања није одговарао,
шутио је и зурио испред себе, а руке и ноге су му се толико тресле да
није могао нити ходати. Једино што обитељ зна је да је тортури био
присутан и један полицајац који му је спасио живот. Дрхтање руку није
престало ни након двадесет година, па је Мили Петровићу држава одредила
за његу 500 куна мјесечно.
Убрзо су тројица војника поново стигла у заселак, поново се окомили на
Милу, ставили му шљем на главу, кредом означили мјесто на шљему и рекли
му да ће у ту точку пуцати. Запријетили су и Евици говорећи да ће је
устријелити, а од Миле су тражили да им каже ‘гдје су скривени четници’ и
поново га одвели. Након сат времена Миле се, потпуно измучен, вратио
жив, али што се тамо догодило, као и ранији догађај са цесте кад је Миле
претучен и највјеројатније мучен, заувијек су остали тајна. Тек што су
сјећања на те драматичне дане почела блиједити, обитељ Петровић задесила
је нова трагедија. Код сина Душка болест је узнапредовала, јавила су се
и нова обољења, па је 2002. умро.
Евица и Миле живе данас сами, пазе и помажу једно другоме колико знају и
умију и ускоро ће обиљежити 60 година брака. Шездесет година живе у
слози, љубави и узајамном поштовању. Гостољубиви су домаћини који никоме
не дају наслутити кроз што су све прошли. Цијели живот су се борили с
разним недаћама, а боре се и данас. Оно мало кокоши једва да могу
сачувати од јастреба и лисица. Све што посију и посаде отимају дивље
свиње, а старост сустиже.
Извор: ПОРТАЛ НОВОСТИ
Везане вијести: