5. изјава сјећања Српског народног вијећа

Прије седамнаест година током и након војно-полицијских акција „Бљесак“ и „Олуја“ с подручја западне Славоније, Баније, Кордуна, Лике и сјеверне Далмације, бивших подручја под заштитом Уједињених народа, избјегло је око 250 000 припадника старосједилачког српског народа. У том збјегу многи од њих су страдали, многи од оних који су остали су побијени, а њихова имовина и њихова насеља данима и тједнима систематски пљачкана и паљена.

Куће које нису биле спаљене стављене су под секвестар државе, након чега је држава та подручја почела насељавати припадницима хрватског народа из других дијелова Хрватске и других дијелова бивше Југославије. Уступила им је станове, куће и земљиште избјеглих Срба, са озакоњеном могућношћу да након десет година постану власници туђе, приватне имовине. 

Требало је проћи неколико година да се од стране тадашњих власти омогући значајнији повратак избјеглих Срба, а и то без потребне физичке, правне и социјалне сигурности. Многи повратници су били нападани, неки и убијени. Њихова имовина је и даље била пљачкана и уништавана, а сами су стрепили и трпјели од неселективне, раширене, готово колективне кривице за ратне злочине. Исто је било и са повратом њихове имовине, њихових станова и кућа – опет је требало десет година да би почео значајнији повратак власништва и признавање станарских права. Тако стваране околности повратака имају за посљедицу да је и данас у избјегличком статусу око 60 000 избјеглих Срба, а да је већина кренула путем интеграције у земље у које су избјегли или у треће земље. 

Такођер су требале проћи године да би се оне који су починили злочине почело кажњавати, али је већина злочина до данас остала некажњена. Посебно су остали некажњени злочини систематског уништавања насеља, систематског онемогућавања или отежавања повратка и злочини почињени према повратницима. Многи од оних који су страдали или се воде као нестали још увијек нису идентифицирани и достојно сахрањени. 

Ни након седамнаест година у јавном сјећању у Хрватској простора за ова страдања, за ове чињенице и оваква искуства још увијек нема. Нема га ни након што су међународне правосудне институције рекле своје о карактеру и размјерима овог страдања. На жалост и не ријетко није ријеч само о прешућивању већ и вријеђању осјећаја оних који су сами страдали или суосјећају с оним који су страдали. Говор мржње и увреде не долазе само од маргиналних група или медија већ и од представника националне политике и националних, јавних медија. Овом Изјавом желимо подсјетити на то и супротставити се годинама присутној политици – политици која страдања Срба у 2. свјетском рату негира или релативизира а страдања Срба у овом рату прешућује. Ни након седамнаест година није створен простор за политику сјећања у којој би било мјеста за страдање припадника и хрватског и српског народа. Ни непуних годину дана од уласка Хрватске у Европску Унију нема равноправног третмана злочина и жртава. 

Овом Изјавом и овим скупом сјећања желимо још једном подсјетити да је вријеме да се почне стварати другачија политика сјећања и другачији однос према рату и ратном страдању. Зато и овај пут наглашавамо потребу да се присјетимо свих који су страдали, свих који су патили, свих којима је учињена неправда, Хрватима од Срба, Србима од Хрвата. Тако је било јучер, тако је данас и тако ће бити сутра! 

Др. Милорад Пуповац Загреб, 4. 8. 2012. 

Извор: СНВ