ВЈЕРНИ ПОТОМЦИ НЕВЈЕРНИХ ПРЕДАКА

            Latinica

          О страдањима Срба у Ливну и околини у ратним сукобима деведесетих година прошлог вијека, о злу које се ипак поновило послије пола вијека, нема много писаних и других тврдих доказа, чак ни комплетног списка жртава. Да се и не говори о детаљнијим описима ко их је, гдје, кад и како побио. Шпекулише се подацима од најмање 50 па до 107 жртава, али није јасно разграничено да ли се ту ради само о Ливњацима или и онима који су однекуд друго довођени и овдје уморени. По истраживањима  Душка Никића, једног од оних који је такође прошао кроз пакао новоусташких мучилишта у Ливну и правим чудом остао жив, кроз логоре у Ливну је 1992-93. године прошло око 830 Срба, мада су сви  који су се тих година затекли на тим просторима били практично заточеници, што у новоформираним логорима и мучилиштима, што у кућним притворима и свима је глава непрекидно висила о концу.                                                                                                 

          У Франкфуртским „Вестима“ је 2001. године објављен чланак Ј.Бабића о страдањима  ливањских Срба у ратним бурама 1992. и 1993. године, тачније  док сасвим нијесу истријебљени  са овог простора:

          „Ливно је данас град у којем више нема Срба – пише Бабић. – По попису становништва из 1991 године овдје је живјело  3.780 Срба, или 9,57 одсто од укупног становништва. У самом граду Срби и Муслимани су чинили већину становништва, али у последњем рату Хрвати су на најсуровији начин протерали Србе. Четрдесетак су их убили, српске куће су миниране, спаљене и преотете, а имовина је разграбљена. Слична судбина  сустигла је нешто касније и ливањске Муслимане, тако да је Ливно данас чисто хрватски град!

          (У прољеће 1993. године поновило се још нешто што се понављало у више наврата раније, што историји није непознато. Још једном је пукла хрватско-муслиманска  коалиција и Муслимане је још једном скупо коштала љубав према Хрватима и вјерно служење усташкој идеологији. Преко ноћи је увело „хрватско цвијеће“, како су Муслимани  некоћ себе називали, изражавајући тако оданост и лојалност Хрватима, па се у Ливну, а нарочито у Бугојну и неким другик крајевима, у импровизованим хрватским затворима и логорима одјеном нашло око 4.000 Муслимана. Трпали су их у школе, у магацине, у друге неусловне просторије, а у Ливну – ваљда да би их што више понизили,  један број Муслимана су затворили и у некадашње свињце  у Прологу. Ту је,примјера ради, поред осталих, три мјесеца чамио и Изет Балагић, некадашњи угледни директор банке и  потпредсједник ливањске општине. И Муслимане су мучили и злостављани на разне начине, баш као и Србе, а по неким подацима најмање девет их је и убијено на подручју Ливна, прим.Б.С.)

          Међу првима је – пише даље Бабић -  убијен Миле Радоја, 13.  априла 1992. на Гламочком пољу (Миле Радоја је убијен 11. а не 13. априла, прим. Б. С.). Два дана касније у својој кући је убијен познати ливањски адвокат Владимир Митранић.

          (Занимљиво је  да је и у овом рату, баш као и у претходном, Другом свјетском рату, у Ливну прва жртва усташког геноцида био један адвокат. У прољеће 1941, како је већ описано, међу првима је убијен адвокат Ранко Маргетић, а сада је оштрицу усташког ножа први осјетио његов колега Владо Митранић. Митранић је својевремено био јавни тужилац у Ливну, али је у једном тренутку дошао у сукоб  са хрватским подземљем, односно пробуђеним проусташтвом, а све је почело од једне заставе  са шаховницом коју су  истакли неки хрватски сватови, а он тражио да се виновници те провокације казне. Сукоб је ескалирао и он је морао да се повуче са функције и оде у адвокате.

           Био је, кажу, изузетно згодан човјек, шармер и весељак, посебно омиљен код женског свијета. Са супругом Мацом, Бугарком по оцу а Хрватицом по мајци, изродио је сина и ћерку, али се она, нажалост, разбољела и прерано умрла.

          И тај његов први брак са полухрватицом био је, изгледа, велики трн у оку оних који су се борили за чисту, „аријевску“ хрватску нацију, а кад су му се касније путеви поново  укрстили са једном Хрватицом, Катицом, родом из Шујице, то је изгледа прелило чашу оних који су му радили о глави. Једне ноћи, 14. априла 1992. године, крволоци су упали у његову кућу у Ливну, на Згонима, затекли га  са љубавницом и обоје звјерски побили, прим. Б.С.)

 

 

ВЛАДИМИР – ВЛАДО МИТРАНИЋ, прва жртва усташког терора у Ливну 1992. године

ВЛАДИМИР – ВЛАДО МИТРАНИЋ, прва жртва усташког терора у Ливну 1992. године

 

           На ред су – наставља Ј.Бабић -  дошли и брачни парови: Илија и Милица Михаило, Рајко и Анђа Шуњка, Стојан и Љубица Пажин, Милан и Милена Пажин, сви из насеља Застиње. Супружнике Манојла и Весу Радету из насеља Губер ноћу из њихових кућа су одвели и убили њихове комшије из породице Чеко.“

          (Ријеч је свакако о великом злочину који су усташки сљедбеници починили у селу Застиње, „на Светог Иву“, односно на Светог Јована,1992. када су умјесто „свитњака“, традиционалних ватара које се те ноћи пале у његову славу, запалили све куће у овом селу а потом побили и све старце које су ту затекли – Милана и Милену Пажин, Илију и Милицу  Михаило, Милицу - Цују Тодоровић, Анђу Црногорац и Мића Пажина који је имао осамдесет и четири године. Тих дана су, иначе, и све Србе из Губера били затворили у двије куће, али су их касније пустили и сем помнеутих Манојла и Весе Радете, које су масакрирали, убили су још и Ненада Покрајца о чијој се судбини све донедавно није ништа знало. Овај стари „гастарбајтер“, који је цио живот провео на раду у Њемачкој, одведен је  једне ноћи у непознатом правцу и његови посмртни остаци су тек недавно пронађени и идентификовани, а по траговима земље на њима утврђено је да су његове кости  најмање три пута прекопаване, односно да су  у међувремену почивале у најмање три гробнице, прим.Б.С.)

 

Са свадбе ВЛАДА и МАЦЕ МИТРАНИЋ (до њих су, с лијева на десно, Владов брат од стрица  ВЕСЕЛИН, Владов рођени брат ЉУБИНКО са супругом СМИЉОМ  и брат од стрица ДУШАН са сином НЕБОЈШОМ

Са свадбе ВЛАДА и МАЦЕ МИТРАНИЋ (до њих су, с лијева на десно, Владов брат од стрица  ВЕСЕЛИН, Владов рођени брат ЉУБИНКО са супругом СМИЉОМ  и брат од стрица ДУШАН  са сином НЕБОЈШОМ


          По сазнањима новинара „Вести“, стоји даље у већ цитираном тексту, „на суров начин је убијен и наставник математике Милан Ждеро, а исту судбину је доживела и његова сестра Милена, мајка двоје деце, у коју су комшије испалиле 18 хитаца“.

          „У кревету су у свом стану убијени и Милорад Црнчевић, Илија Ђуран, Радован Марчета и Стојан Љубоја. Мрак је прогутао и Недељка Лукића, Војислава Петковића, Зорана Видовића и Здравка Величковића, иако нису били рођени Ливњаци већ су ту дошли да раде у пилани“.

          (Милорад Црнчевић је био дугогодишњи омиљени полицајац у Ливну. Родом из Гламоча, он је у Ливно на службу дошао још педесетих година прошлог вијека. Ту је засновао породицу  и остао и након пензионисања. И он је, изгледа, био један од оних  који је вјеровао да нема разлога за стрепњу и да никога сем добром није задужио.  Тако, међутим, нијесу мислили они којима је  било најважније то што је он Србин. Једне ноћи, 9. августа 1992. године, пошао је са супругом код пријатеља да помогну око старе, болесна мајка која је  била на умору. У неко доба ноћи у стан, у којем су изузев Милорада, била углавном женска чељад, упало је неколико наоружаних хрватских бојовника.  Почели су да их туку и малтретирају. Милорад се успротивио и покушао да их одврати и уразуми. Одјекнуо је кратак рафал и он се у самртном ропцу скљокао на под, прим, Б.С.)

          Бабић у цитираном напису потом описује и морбидно иживљавање  хрватске новоусташке солдатеске у Ливну над посмртним остацима  Срба, жртава усташког геноцида с почетка Другог свјетског рата:

          „Једна од најмучнијих сцена која се протеклих месеци могла видети на ливањским улицама била су војна возила хрватске војске на чијим хаубицама  су биле причвршћене лобање ливањских Срба што су их усташе побиле за време Другог светског рата. На лобање су причвршћени шлемови бивше ЈНА са петокракама. Ове лобање су извађене из крипте српске православне цркве Успења Пресвете Богородице, где су 10. августа 1991. године сахрањене кости око 1.200 ливањских Срба који су били убијени пре пола века...“

          (Пом Жељко Ђурица ми је потврдио да је крипта унутра  минирана,да су кости  растурене и изложени експонати, предмети нађени у јамама развучени. Улаз је, како сам се лично увјерио, зазидан бетонским блоковима јер је метална врата својевремено скинуо и некоме продао неки ливањски Муслиман, али су она у међувремену пронађена и враћена тако да се ускоро очекује  обнова и враћање функције овом споменику. Занимљиво је да су сачуване све реликвије и светиње, сви покретни  експонати, иконе, крстови, кандила и остало из православне цркве у Ливну пред којом је подигнута крипта. Некадашњи парох ливањски поп Мирко Јамеџија ми је потврдио да је сво покретно благо из оштећене цркве  у самостан на Горици  пренио и сачувао фра Марко Гело, родом из Ковачића код Ливна. Овај племенити човјек  који је то Јамеџији јавио чим се стишала ратна олуја, како се у међувремену сазнало, лично је помогао и већем броју Срба да се избаве и избјегну нови усташки погром, прим. Б.С.)

          Злочинима над ливањским Србима у минулом рату завидан простор даје и Душан Марић у својој  хроници о хрватским звјерствима над Србима у Босни и Херцеговини, објављеној у листу „Велика Србија“.  Он тврди да је  од око пет хиљада Срба колико их је уочи рата  живјело на подручју ливањске општине, крај рата ту дочекало свега двадесетак, да је већина побјегла или протјерана „а не мали број убијен на знаним и незнаним стратиштима“.

          И Марић пише да је прва жртва у Ливну био  адвокат Владимир Митранић „који је  у ноћи 14. априла (1992, прим. Б.С.) заклан у кревету, у својој кући у Згонима“:

          „Након тог злочина за Србе у Ливну отворена су три логора – у згради полиције и оближњој гаражи, у згради штаба ТО  и Основној школи 'Иван Горан Ковачић'. Кроз те логоре прошло је више од 1.000 Срба из Ливна, али, као и у случају Томиславграда (Дувна), и из других места у БиХ и Југославији, а више од стотину њих је убијено, и то углавном на зверски, здравом разуму несхватљив начин“– пише даље Марић – и тврди, позивајући се на свједочења преживјелих, да је  у Ливну и околини, само од априла до октобра 1992. године звјерски уморено најмање четрдесет и двоје Срба:

          „Александар Арнаут  жив је спаљен у породичној кући. Милан Пажин и његова супруга Милена заклани су недалеко од породичне куће. Исту судбину доживјели су и њихови рођаци Илија Пажин и његов син Драган. Усташки нож пресудио је и Милораду Црнчевићу, Веселину Митрајлићу, Војку Раци... Јања Лаганин и Анђа Јовић су обешене. Рајко Шуњка  и супруга му Анђа буквално су масакрирани.

          - Једног дана, у октобру, мислим да је био двадесети, дошао је стражар Милан Радић, био је пијан – сећа се логораш Горан Зелен. –Рекао нам је да је био на увиђају поводом  убиства Рајка  и Анђе Шуњке и да су им одсечене уши и нос, да је њено тело растављено на два дела, а да су они у извештају написали како су погинули у покушају бекства.

          Угледног Ливњака Милана Вујановића – наставља Марић –  Хрвати су прво у згради станице полиције намртво пребили а потом, кад су се уморили од батинања, избацили га кроз прозор на улицу, гдје је убрзо испустио душу. Зликовцима ни то није било довољно већ су покушали да се шегаче са мртвим човеком и његовом породицом. Милан је већ био мртав кад су они послали 'курира' по његовог брата са поруком да дође хитно како би рањеном брату дао крв...

          Набрајајући и друге жртве и злочине  Хрвата  над Србима у Ливну током 1992. и 1993. године, и Марић  посебно наглашава звјерство над Војином Ковачићем који је након хапшења „прво заклан а затим поливен бензином и запаљен“, а дојучерашње комшије Хрвати милости нијесу имали  ни према Србима Ненаду Покрајцу, Милици Тодоровић и Анђи Црногорац.

          У Марићевој „хроници“ карактеристична су  свједочења двојице Срба који су прошли  кроз пакао хрватских логора у Ливну, напуњених Србима:

          „Након изласка на слободу Недељко Кисо из Ливна који је прошао пакао ропства на подручју те, али и суседне дувањске општине, изјавио је да је један од команданата специјалних постојби ХВО Давор Гласновић затвореним Србима ножем засецао вратове, а затим лизао крв с ножа. Кису је присилио да попије литарску флашу мешавине коњака и соли, а затим му ножем направио два реза с обе стране грла, разрезао му нос и обе подлактице и у све ране насуо со. Једном затворенику, Кисо зна само да се презивао Каран, да је из Томиславграда и стар 60 година, Гласновић је наочиглед свих логораша ножем одсекао главу.

          - Кожа ми је почела  отпадати, коса ми је побелела, обрве отпале – каже у делу свог сведочења о паклу ливањских логора Ристо Маријан. – Изводили су нас из ћелија и до бесвијестин тукли. Једном су ми пробили прсну кост, а онда ме на суво обријали крвавим ножем. Други пут пребили су ми два ребра, док су два напукла, пребили су ми плећку, сломили кост на нози. Једно вече зовнули су неког чобанина са Купреса да нас туче. Два пута ме лесковим штапом из све снаге ударио по глави коју сам штитио рукама и тада су ми напукле кости на обе руке...“

          „Стравичним терором над српским становништвом – закључује Марић поглавље о страдањима Срба у Ливну – командовали су први човек ливањске општине и ХВО-а Мирко Баковић, председник ХДЗ-а Стипе Бараћ, заповедници војне полиције ХВО Зденко Андабак и Бабо Јашаревић, начелник и секретар ливањске полиције Анђелко Хргић и Станко Вргоч, управник цивилног затвора Мато Павловић и Јозо Перић, предратни шеф Државне безбедности у ливањској регији. Међу нижерангираним бандитима којима су руке крваве до лаката, преживели логораши по злу посебно издвајају инспекторе  бивше ДБ Горана Михаљевића, Јозу Перића, Менсуда Башића, Јозу Ћурића, затим милиционере и припаднике ХВО-а Анту Римца, Зорана Врдољака, Марка Прањића, Јозу Станића и Стипу Баруна...“

 

                                                          *   *   *

 

          За крај ове бескрајнo мучне, мученичке сторије, још једном ћу подсјетити на ријечи мудрог патријарха српског ГЕРМАНА изговорене својевремено над највећом српском хумком – у Јасеновцу:

          „ОПРОСТИТИ МОРАМО ЈЕР СМО ХРИШЋАНИ, ЗАБОРАВИТИ НЕ СМЕМО, ЈЕР ЈЕ ЗАБОРАВ ВЕЛИКИ ГРЕХ И САУЧЕСНИШТВО СА НЕЉУДИМА…” 

 

          Ову свевремњу поруку посебно би требало уписати изнад свих капија Балкана, изнад свих улаза на ову вјечиту вјетробојину, а нарочито изнад врата Босне, тог тамног вилајета у којем никада докле сежу памћења није прошао ниједан нараштај а да у њему  барем по једном није узаврела крв и сијевнула мржње и оружје, да није осјетио ужас и страхоту рата и људског немилосрђа, кад туђина и освајача, још чешће првих комшија и оних са којима су до јуче дијелили муку живота у забити и недођији. У тим страдањима, нема никакве сумње, најкрвавији данак су платили Срби.                                              

 

Захваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“

ognjena_marija_livanjska.jpg Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, најтиражнија дневна новина у дијаспори.


Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).


До сада објављене књиге:
- „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
- „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
- „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
- „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
- „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
- „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
- „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
- „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
- „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

 

Везане вијести:

Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска" у Храму Светог Трифуна у Београду

 

РТРС - НАСЛОВИ - 25. октобар 2010. – ПАКАО У РАВНОМ ДОЦУ

 

РТРС - ПЕЧАТ - 20. октобар 2011. - Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље

 

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

 

Промоција књиге "ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА" у Светосавском културном клубу у Бања Луци