У Малој сали Задужбине Илије М. Коларца у Београду у заједничкој организацији Београдског културног клуба и Историјског пројекта Сребреница одржана је трибина Српске жртве у 20. веку – Историја и сећање. Повод за одржавање трибине било је објављивање књиге Однос према српским жртвама у сукобима током XX века коју је недавно издао Историјски пројекат Сребреница а у којој су сабрани реферати са истоименог округлог стола одржаног у Бања Луци у фебруару ове године.

Морамо нагласити да је објављивање ове књиге било повод да се о српским жртвама у 20. веку говори а да садржај трибине није уско пратио садржај књиге нити је био искључиво посвећен њеном презентовању. Када су српске жртве у 20. веку у питању пре се може говорити о комплексу питања и тема, о бројним истраживачким задацима у различитим научним областима који тек чекају да буду обављени па је осврт на ову тематику нужно фрагметаран. У краткој форми могуће је само дотаћи поједине теме. У књизи су низом есеја (међу ауторима су Стефан Каргановић, Никола Живковић, Радисав Крстић, Саво Штрбац, Слободан Дурмановић и Љубиша Симић) на концизан начин презентована различита питања у вези са српским жртвама у 20. веку – у Другом светском рату у Независној држави Хрватској, посебно у Јасеновцу и у ратовима који су пратили распад Југославији (Словенија, Хрватска и Босна и Херцеговина). Као што се може приметити  у једној књизи се нису могле кроз есеје приказати жртве у свим сукобима у 20. веку (изостављени су Први светски рат, жаришта Другог светског рата изван НДХ и страдање Срба на Косову и Метохији). Сложеност теме је током организовања трибине поставила следећу дилему: да ли дати један сумаран преглед српских жртава у 20. веку или се ограничити на неколико тема. Логичном нам се наметнуо други приступ: сумаран преглед би патио од површности док је концентрисање на неколико важних фрагмената омогућило да се барем поједине теме продубљеније прикажу и да чак и добро обавештени слушаоци стекну нова сазнања.

У поздравној речи коју је испред Београдског културног клуба прочитао Милош Милојевић истакнути су разлози шта су мотиви за организовање једне трибине у којој ће се говорити о српским жртвама у сукобима током 20. века.  Наведено је да је из различитих опортуних разлога током 20. века питање српских жртава намерно занемаривано. Закључено је да српска нација као заједница искуства и осмишљавања тог искуства није заокружена, између осталог и зато јер је питање жртава било политизовано и скрајнуто.

На трибини су учествовали професор Србољуб Живановић, професор Жарко Видовић, Никола Живковић, доктор Срђан Цветковић, своју поезију је читала Александра Купрешанин а модератор трибине био је Стефан Каргановић. Учесници су углавном говорили о страдању Срба у НДХ, са посебним освртом на Јасеновац, док је Срђан Цветковић говорио о црвеном терору, односно о злочинима почињеним у Србији у јесен 1944. године и пролеће 1945. по окончавању ратних операција.

Србољуб Живановић је говорио о току геноцида над српским народом у НДХ. Истакао је главне податке о размерама злочина и његовим територијалним оквирима. Иако је систем логора Јасеновац највеће стратиште, страдање Срба се не сме свести само на Јасеновац већ се морају памтити и истраживати и друга стратишта широм ове нацистичке творевине. Указао је на континуитет злочина и дубоке историјске силе које су водиле актуелизацији злочиначког понашања у сасвим различитим историјским околностима. Живановић је посебну пажњу посветио питању релативизације ових злочина у јавном дискурсу, која је била присутна од завршетка Другог светског рата ради нивелације учешћа различитих нација у Југославији у Другом светском рату а присутна је и данас, само под паролом политичке коректности и регионалне сарадње.

Никола Живковић, историчар, новинар и публициста из Берлина, своје концизно и садржајно излагање засновао је на својој рецензији докторске дисертације немачког историчара Александра Корба У сенци Другог светског рата – масовно насиље усташа против Срба, Јевреја и Цигана у Хрватској 1941—1945. Ова темељна рецензија запрема четрдесетак страница у књизи Однос према српским жртвама у сукобима током XX века, и у њој Живковић анализира бројна проблематична места у Корбеовој дисертацији. Живковић је истакао да у најугледнијим западним енциклопедијама готово да нема спомена места српског страдања попут Јасеновца, Јадовна, Краљева, Крушевца или бомбардовања Београда и да су места руског страдања у Другом светском рату (изузетно бројна) такође систематски занемаривана.  Упућујући слушаоце на објављењу верзију дисертације Живковић је своје излагање ограничио само на нека посебно проблематична места. Ова дисертација је иначе одбрањена на угледном Хумболтовом универзитету у Берлину са највишим оценама а аутор је био носилац америчке стипендије Меморијалног музеја Холокауста. Наведено је како Корб изворе српског порекла занемарује као пропаганду, а нису му убедљиви ни подаци немачких и италијанских извора док резултате српске и западне историографије (посебно немачке) који не иду у прилог његовој тези систематски занемарује. Живковић је нагласио да историчари нису довољно критички евалуирали резултате Владимира Жерјавића о броју Срба страдалих у НДХ. Наиме, указао је да се, између осталог, поприличан број муслимана у БиХ на првим послератним пописима 1948. и 1953. изјашњавао као Срби по националној припадности што је повећавало број Срба и тиме смањивало разлику између предратног и послератног броја Срба (на чему се грубу речено своди Жерјавићева методологија у утврђивању броја оних који су страдали у Другом светском рату).

Посебно итересантно је било излагање професора Жарка Видовића – док су други износили своје истраживачке резултате професор Видовић је као жива жртва НДХ и послератног комунистичког режима пренео слушаоцима део своје фасцинантне животне приче. Други светски рат је дочекао као студент, а боравак у сарајевском затвору (немачком и усташком) прекинуо је транспорт сарајевских Срба са Јасеновац. Део транспорта у коме је био професор Видовић зауставиле су немачке трупе које су регрутовале људе за принудни рад у Норвешкој. Видовић истиче да он тако није боравио у Јасеновцу али је ипак имао прилику да види логор и застрашујуће услове у којима су Срби били смештени. Тешко је укратко пренети детаље једног сликовитог личног сведочанства о положају Срба у НДХ и његовом личном, страдалничком путу, из НДХ у Норвешку, а затим преко Шведске и Финске у Југославију. У Југославији су, како професор Видовић истиче, нове комунистичке власти настојале да се у што мањој мери шири истина о страдању Срба у НДХ па је чак онемогућавано и забрањивано самоорганизвање логораша. Поред потресних детаља о српском путу кроз 20. век излагање професора Видовића било је испуњено и ретком животном мудрушћу. Искуство српског 20. века професор Видовић је оценио не као ратничко већ као логорашко.

Доктор Срђан Цветковић је у свом излагању дао обрисе злочина комунистичке власти која је успостављана након Другог светског рата. У свом научном раду Цветковић је са завидном систематичношћу истраживао црвени терор и његов рад у овој области је без премца у српској историографији. Указао је како је насиље и раније било део српског политичког живота – од почетка модерне српске државе у 19. веку, преко народног одисаја у раној историји страначког живота, династичких преврата и међуратне диктатуре. Али, како Цветковић убедљиво истиче, ништа у историји политичког насиља међу Србима не може се поредити са комунистичким терором на измаку Другог светског рата. Цветковић је истакао да је постојање и интензитет терора одређивало неколико фактора: наслеђе, инерција ратног насиља али је као најважнији фактор истакао бољшевичку револуционарну доктрину коју су спроводили југословенски комунисти. Терор је према Цветковићевим речима текао у неколико фаза: прво би извођен обрачун са непосредним, реалним или потказаним, политичким противницима, затим са фронтовском опозицијом (тзв. сапутницима револуције) да би на крају следио обрачун у сопственим редовима. Србију је овај револуционарни тероро захватио од јесени 1944. до пролећа 1945. године и тада су егзекуције вршене углавном без било какве правне процедуре. Цветковић процењује да је у овом периоду у Србији страдало око 70.000 људи а у целој Југославији можда и  до 150.000. Сам процес терора текао је као по шаблону – ОЗНА би се са унапред припремљеним списковима појвила у новоослобођеним местима, заузела би важне јавне зграде које су служиле као казамати а потенцијални непријатељи режима су ту заточени а потом одвођени, најчешће ноћу, у оближња скровита места где су стрељани и затрпавани. Места страдања нису обележавана (многа су необележена и до данас) а долазак породице и рођака на места страдања ближњих је онемогућаван. Према Цветковићевим речима жртве комунистичког терора нису добиле историјску сатисфакцију а ова тема није добила у јавностима ону пажњу коју заслужује.

Први део трибине завршен је читањем поезије песникиње Александре Купрешанин. Након паузе емитован је кратак филм о комунистичком терору и филм Контекст о српским жртвама бањаличког редитеља Страхиње Стојаковића.

Трибини је присуствовало око 180 слушалаца и Мала сала Коларчеве задужбине била је готово у потпуности попуњена. Користим прилику да се захвалим на медијској најави трибине госпођи Оливери Милетовић, недељнику Печат, порталима Видовдан, Нова српска политичка мисао, Факти и Српском културном клубу Слободан Јовановић из Новог Сада. Такође се захљујем свим посетиоцима трибине са надом да ће ускоро бити сличних повода за сусрет.

Аутор: Милош Милојевић

Датум: октобар 2013.