Тачно у подне, 29. октобра 1991. године, припадници цивилне заштите и полиције почели су спроводити Наредбу о евакуацији свих мјештана из 26 села, са искључиво или претежно српским становништвом, смјештених у Пожешкој котлини, подно Папука и Псуња, коју је дан раније донио Кризни штаб општине Славонска Пожега.

 

 

Према писаној наредби, коју је потписао Анте Багарић у својству предсједника кризног штаба,  која је дан раније извјешена на јавним мјестима, евакуација се спроводи “у циљу заштите њихових живота” и омогућавања успијешније одбране одбрамбених положаја хрватских снага на том подручју од “четничких терористичких снага и јединица ЈА” које својим борбеним дјеловањем, у задње вријеме, све више угрожавају цивилно становништво у западном дијелу општине Славонска Пожега. Евакуацију је требало спровести у року од 48 сати, а у селима која је требало евакуисати живјело је, по попису становништва из 1991. године, 2.120 лица.

Већина становника прозваних села одазвала се наредби и напустила своје куће, од којих неки уточиште налазе код рођака у оближњим селима, а мањи број у хрватским селима означеним као рејони прикупљања.

Иако је становништву приликом евакуације обећано да ће, када се врате, наћи све како су и оставили, догодило се сасвим супротно. Наиме, убрзо по евакуацији започиње организована пљачка свега што је имало вредност и што се могло понијети, а одмах потом и систематско паљење и минирање српских кућа, с очитим циљем да се прикрију трагови пљачке и да се становници напуштених села у њих више никада не врате. Дио старијих људи, који није хтио или могао, услијед старости и болести, да напусти своја села, страдао је приликом систематског паљења и минирања њихових кућа.

Да би се хрватској и међународној јавности “објаснило” зашто су опљачкана и запаљена српска села, у јавност је пуштена теза да су то урадили сами Срби приликом повлачења како то не би пало у хрватске руке.

Видјевши шта се десило са њиховим имањима, у страху за сопствене животе, већина Срба из евакуисаних села креће за Босну, која у то вријеме још није била обухваћена ратом, одакле настављају пут за Србију или Источну Славонију, коју су контролисали тамошњи Срби. Мањи број уточиште налазе у српским селима Горњи Врховци, Вучјак Чечавски и Шњегавић, која су одбила Наредбу о евакуацији, и у којима су формиране јединице ТО, организујући сеоске страже и одбрану својих села, док им је локално становништво пружало логистику за смјешатај и храну.

У зору 10. децембра 1991. године, јединице 121. бригаде из Нове Градишке и 123. бригаде из Славонске Пожеге започињу напад на “непокорна” села, која падају без отпора, а становништво се, заједно са припадницима ТО, повлачи према Босни.

У чишћењу „непокорних” села, укључујући и неколико сусједних,  према Веритасовим, још увијек непотпуним подацима, убијено је 67 лица српске националности, од којих су 41 старији од 60 година, међу којима је 31 жена. Само у једном дану, 10.12.1991. године, у Шњегавићу и Вучјаку Чечавском убијено их је 36, просјечне старости око 60 година, међу којима и 20 жена. У тим селима су, након што је народ исељен, припадници ХВ-а опљачкали, минирали и попалили 616 стамбених и 590 господарских објеката, док су без кућа остала 1.492 лица.

Хрватско правосуђе је, још 2000. године, отворило истрагу о убиствима цивила у “непокорним” селима против НН лица, која све ове године тапка у мјесту.

ВЕРИТАС је, крајем 2008. године, сву прикупљену документацију о злочинима у селима Пожешке котлине доставио Тужилаштву за ратне злочине Републике Србије, које је, након спроведеног предкривичног поступка, прикупљене доказе доставило хрватском надлежном тужилаштву.

Епилог: за спроведено етничко чишћење 26 села Пожешке котлине, од којих су 23 потпуно уништена, по писаној наредби државног органа, првој и јединој у Европи послије Другог свјетског рата, још нико није процесуиран ни пред међународним ни пред домаћим судовима.

Београд ,Бања Лука, 28.10.2013.

В Е Р И Т А С 

П Р Е Д С Ј Е Д Н И К

Саво Штрбац