English

Реферат Бошка Обрадовића на Првој конференцији српских националних организација, одржаној у Подгорици 19. јуна 2010. године на тему „Српски народ у региону – положај и перспективе”, у организацији Српског националног савета Црне Горе

Поздрављајући, на првом месту, изузетно велики, ако не и епохални, значај Прве конференције српских националних организација, вредно је напоменути раније покушаје нечега сличног, притом констатујући тужну и подједнако трагичну чињеницу да корпус српских патриотских иницијатива још увек нема добро развијене конкретне облике међусобне сарадње и стално координационо тело, упркос свим огромним историјским изазовима у којима се Српство нашло у последњих 20 година и још увек се налази.

Наиме, 17. марта 2007. године, поводом трогодишњице од шиптарског погрома Срба са Косова и Метохије, у великој сали Дома синдиката у Београду, у организацији Српског сабора Двери, уприличен је Први сабор српских невладиних организација из Србије, региона и расејања под називом ВРЕМЕ ЈЕ ЗА КОНТРАНАПАД. Уз присуство и обраћање неколико десетина у том часу водећих патриотских организација, говорило се на тему одбране Косова и Метохије у саставу Србије и ширих унутарсрпских повезивања која би требало да дођу на прво место националне спољне политике, далеко пре било каквих других интегративних процеса. Из овог Сабора изнедрила се идеја Српске мреже, чији је Српски сабор Двери оснивач и координатор, са циљем да се ови расути национални организациони потенцијали саберу у једну мрежу, која би се у потребном тренутку могла преобразити у све оно што је српском народу данас потребно: у хуманитарно-социјалну, духовно-мисионарску, медијско-информативну, културно-просветну, или економско-пословну мрежу.
За ових неколико година постојања Српске мреже учињено је доста да се разбијени српски национални НВО корпус међусобно најпре упозна, а потом и повеже, размени искуства, договара око најважнијих националних тема и спроведе велики број заједничких акција. Показали смо, дакле, да морамо и можемо да радимо заједно и постижемо много веће резултате него што то тренутно чини свака од наших организација појединачно. Све ово посебно добија на вредности када се узму у обзир све наше националне поделе и неслоге, као и вишедеценијско систематско цепање Српства на локализме. Српска мрежа не само да је издржала тест историјског оптерећења него се на делу показала као готово једина свежа и оргинална национална идеја гледано неколико последњих деценија уназад. На горенаведеном списку потенцијала Српске мреже није се нашао још један веома важан правац у коме би се наше умрежавање могло одвијати, а за који итекако има потребе. У досадашњем историјату Српске мреже имало је више и таквих заједничких активности, али се са овом Првом конференцијом српских националних организација отвара прави простор и начин за координирано деловање. У питању је Српска политичка мрежа, као нека врста политичког крила Српске мреже, које би се бавило кључним темама српске националне политике, ван дневне политике фокусирано на статус српског народа у Српским земљама на Балкану и у Расејању данас, кроз заштиту српског националног идентитета и националних интереса у целини.

 

Српски народ данас

Племе моје сном мртвијем спава – била би сасвим одговарајућа песничка дефиниција актуелног духовног и националног стања српског народа. Са једне стране, огроман историјски умор који се рефлектује у свим животним сферама: од духовности и морала, преко демографије и културе, до економије и државотворности, а са друге стране неспособност интелектуалне и политичке елите за било какву националну визију и програм. Једина константа последњих више од пола века јесте дезинтеграција српског народа, и то по свим шавовима језичких, културних, црквених и етничких територија, као и одсуство националног плана и стратегије.

Растурање српског националног идентитета у његовим елементарним категоријама вере, језика, писма, историје, културе и државности не престаје и можемо рећи да живимо једно време новог титоизма као духа времена који је препознатљив управо по обрачуну са српским националним идентитетом. У брозовској парадигми, која се поново враћа на велика врата на Балкан, треба сломити српски народ, окупирати његову елиту и националне институције и његове идентитетске територије поделити између суседних нација и држава, међу којима је неколико потпуно непостојећих у суштинском смислу, пошто немају другог идентитета изузев конвертитског. Посебну студију, без које се не може разумети историја Балкана, требало би посветити стварању одређеног броја новобалканских нација на одрицању од српског националног идентитета, односно на тој необичној чињеници да се нови идентитет гради искључиво на рату против старог, српског националног идентитета из кога се потиче и који је напуштен милом или силом у протеклих неколико векова, а посебно у последњих 100 година.
Тек уз помоћ познавања инспиратора, реализатора и резултата свих научних, културних, духовних и политичких експеримената урађених у овој лабораторији нових идентитета, можемо разумети актуелни балкански моменат, из чега тек може уследити предвиђање будућности овог политички увек трусног региона.

 

Регион данас

Регион у коме Срби живе најтачније би се данас могао дефинисати као амерички протекторат који тежи ка учлањењу у Европску Унију. Узимајући у обзир сада већ опште познату чињеницу да, са једне стране, Америка и Европска Унија постепено губе геополитичке позиције и имају све мање снаге да задрже пресудан утицај на регион, потребно је уочити да, са друге стране, расту амбиције одређених старих балканских завојевача, као што су Ватикан и Турска, или младих нација и држава у успону, као што је шиптарска или хрватска. Постаје видљиво да регион чека прерасподела геополитичког утицаја страних фактора и преоријентација домаћих елита ка новим центрима моћи, међу које свакако треба рачунати и Руску федерацију која се такође, посебно на привредном плану, увелико вратила на Балкан. У свему томе лако се може поставити питање одрживости новијих државоликих творевина какве су бивше југословенске републике и покрајине као што су Босна и Херцеговина, Црна Гора, Македонија или Косово.
Питање свих питања јесте, дакле, да ли ће наш регион остати под америчким протекторатом, постати Европска, Ватиканска, Шиптарска, Хрватска, Турска или Руска Унија, или ће бити подељен на неколико сфера утицаја између ових великих сила и њихових нових/старих сателитских држава на Балкану? У овом колоплету интереса кретаће се и решавање судбине српског народа, а свакако ћете приметити да у овом часу, упркос тужно-смешним покушајима државе Србије да се представи као лидер у региону, у свим овим геополитичким комбинацијама нигде нема спомена Срба и српских националних интереса.
Шта год да буде будућност региона, она ће изнова бити исписивана на живом ткиву српског народа широм Балкана, и на српским вековним етничким територијама.

 

Српске земље и Срби у региону данас

Ред би био да анализу статуса српског народа и државе на Балкану почнемо од прве српске државе после 1918 – Републике Српске Крајине. Ове године обележавамо 15 година од Олује, највећег етничког чишћења у савременој Европи после Другог светског рата, када је неколико стотина хиљада Срба у срцу Европе протерано са својих кућних огњишта, а да се у њих до дана данашњег није вратило. Срби у Независној држави Хрватској и даље су грађани другог реда, а повратак, враћање станарских права и запослење су људска права која су им онемогућена на систематски начин од стране хрватске државе. Историјско памћење и политичко подсећање на постојање РСК до само пре 15 година, када је угушена здруженим злочиначким дејствима хрватске војске, а уз логистичку помоћ НАТО пакта, готово да је избледело и престало. Скупштина и Влада РСК у изгнанству није призната ни у Београду, а камоли да је помен РСК присутан у међународној јавности и политичким институцијама светске заједнице. Хрватској геноцидној држави мора се признати успешно обављен посао за који није била до краја способна чак ни првобитна НДХ која је имала потпуно одрешене руке од стране Хитлеровог новог европског поретка у коме није било места за Србе. Поставља се онда питање у каквом новом европском и светском поретку живимо, кад је у њему било могуће оно што није било могуће у Хитлерово доба, и да ли то значи да у овом поретку за Србе има још мање места?

 

Посебно је и најдраматичније питање шта у том контексту већ 20 година ради Бивша југословенска република Србија, која је у потпуности заборавила да без превенције геноцида кроз сећање на страдања у Јадовну, Јасеновцу, НДХ у целини, па све до Олује, нема опстанка српском народу? И шта је та иста БЈР Србија у последњих 15 година урадила да се пред светом и у Независној држави Хрватској постави питање Републике Српске Крајине и до 1991. године српског конститутивног народа у БЈР Хрватској?

 

Република Српска, друга српска држава после 1918. године, успела је оно што РСК није успела – да преживи и претраје. Постојање РС гарантује Дејтонски споразум и она је ове године постала пунолетна, што представља највећу српску историјску победу у последњих 20 година, као и доказ да је могуће очувати српске државотворне капацитете и у најтежим историјским околностима, када су нам све велике светске силе биле ненаклоњене и када смо били изложени санкцијама, бомбардовању и отвореној помоћи свим другим странама у ратном сукобу на територији бивше Југославије. Међутим, данас се Република Српска налази пред сталним оптужбама да је геноцидна творевина и плановима да је треба укинути, а Србе утопити у вешташки унитарну БиХ.
На другој страни, Срби у Федерацији, дакле, у другом ентитету БиХ, као и на нивоу заједничке државе, трпе дискриминацију која је посебно изражена у немогућности повратка Срба у Федерацију, као и неравноправности сва три конститутивна народа приликом запошљавања у државној управи и на највишим државним функцијама.

Српски народ у Црној Гори живи у својеврсном апартхејду: негира му се елементарно национално постојање и укида језик, писмо, историја, култура и обичаји, а СПЦ се и даље прогони и уместо ње намеће полицијска секта самозванаца који носе назив Црногорска православна црква. Грађанска права за Србе у Црној Гори готово да су потпуно суспендована: Србину је немогуће да се запосли у државној управи, ограничени су сви други економски, медијски, културни и политички токови, а на делу су и други облици неравноправности грађана који чине најмање трећину становништва Црне Горе. Најизразитији пример овог насртања на српски национални идентитет у Црној Гори представља укидање српског језика и увођење црногорског као службеног језика, иако се на последњем попису становништва 63 процента грађана Црне Горе изјаснило да говори српским језиком.

Статус Срба и СПЦ у Бившој југословенској републици Македонији сличан је црногорском случају, јер су обе ове новоформиране државолике творевине, настале по авнојевским границама које је исцртала терористичка организација тога времена - КПЈ, заправо продукти истог титоистичког модела производње нових нација и република. Иако Македонци, такође у одређеном проценту пореклом Срби, и исте вере, као и БЈР Македонија, која почива на српским црквиштима, гробљима и историјским споменицима, немају нити један разлог да са Србима немају најбоље могуће односе.
Коначно, треба поменути и тихо гашење присуства некада бројних српских националних заједница у Албанији, Бугарској и Мађарској, о којима нико не брине и које постепено губе национални идентитет и утапају се у земље домаћине.

Као посебан случај треба истаћи једну земљу из Европске Уније – Словенију, у којој је статус српске националне мањине такође нерешен, а људска, грађанска и национална права угрожена. Као најорганизованија српска национална заједница у окружењу истиче се српска заједница у Румунији, тако да њихов пример културно-просветне аутономије треба проучити, мада новији процеси говоре да је такође доведена у питање будућност тамошњих генерација и њиховог останка у српском националном идентитету.

 

Србија данас

Србија, након 20 година историјских пораза, наставља да понире у даљу пропаст великим корацима. Само у последњих годину дана у Србији су се одиграли следећи опасни политички процеси: нови статут Војводине, заокруживање шиптарске државности на територији Србије на Косову и Метохији под патронатом ЕУ и НАТО, медијска парада хомосексуализма, скупштинска резолуција о Сребреници, Истанбулска декларација, регионализација Србије, избори за мањинске националне савете, продаја Телекома, Закон о електронској комуникацији… Када се погледа брзина и ширина ових друштвених процеса, у којима се огледају размере и политичке и државне и економске и безбедносне пропасти, долази се до само наизглед парадоксалног закључка да Срби у Србији више нису државотворан народ, да све више подсећају на националну мањину и да у властитој држави тек треба да се изборимо за сопствена национална права и интересе. Јер, по ономе што сада имају и што ће тек имати националне мањине у Србији кроз регионализацију и функционисање националних савета, Србима би било боље да постану национална мањина и почну да користе све културно-просветне, медијске, политичке и друге законске могућности за неговање сопственог идентитета - које у овом часу немају у држави Србији, која је само на уставном папиру држава српског народа, док је у пракси грађанија којом све више влада диктатура мањина: од верских, преко сексуалних до националних.

 

Српско национално питање данас

Решавање српског националног питања у последњих 20 година најпре смо дали у руке српским интелектуалцима, за које смо доказано знали да су национално отуђени бескичмењаци са карактерним деформацијама и каријеристичким стилом живота. Од њих се, дакле, ништа није ни могло очекивати и они су по ко зна који пут пали на историјском испиту.

Потом смо своју судбину предали у руке дневне политике, још огавније друштвене баруштине у којој није било никакве достојне националне идеје и у којој владају једино лидерске сујете, кумровачка духовна атмосфера, политичка импотентност, корупција и страначки интереси.

Високи официри Српске Војске (за коју се оправдано може поставити питање када је уопште постала српска од комунистичке и југословенске) такође нису имали политичког осећаја да у неколико пресудних историјских тренутака преузму у своје руке државно вођство и спасу нас од неспособних политичара и издаје српских националних интереса.

Остала нам је само Српска православна црква, као толико пута у нашој историји када су нам све друге националне установе биле уништене или окупиране. Очекивати, међутим, од Цркве да без наше помоћи може да преузме на себе решавање нагомиланих друштвених и националних питања: од беле куге и повлачења ћирилице, до слома породичних вредности и других социјалних искушења, до губитка националних територија и геополитичких изазова, било би неодговорно. И СПЦ је данас под посебном присмотром домаћих и међународних центара моћи, који чак боље и од нас Срба добро знају да су границе СПЦ на Балкану видљиве границе некадашње српске државности и српских етничких тероторија на којима смо ако не данас а онда свакако донедавно живели. Зато нас никако не сме изненадити, већ на то треба да будемо спремни, да постоји огромно интересовање да СПЦ више не врши своју историјску функцију очувања српског националног идентитета и по нужди замене за срушене остале националне институције до часа њихове обнове и новог конституисања. Зато овај последњи духовни, морални, национални и државотворни ослонац морамо чувати по сваку цену.

Када нам постане јасно да од српских интелектулаца, политичара и официра не можемо очекивати квалитативни помак у осмишљавању и реализацији српске националне идеје у 21. веку, морамо се ослонити на оне још увек некомпромитоване и непотрошене националне снаге које се налазе још једино у српском патриотском невладином сектору и, посебно, у редовима Младе Србије у Отаџбини и Расејању.

Ако је ДЕЗИНТЕГРАЦИЈА кључна реч српског народа и државе у последњих 100 година, онда за следећих 100 година кључна реч мора постати ИНТЕГРАЦИЈА. Та се терминологија, што је посебно занимљиво, данас највише чује, али нас наша интелектуално-политичка елита води у све само не српске интеграције. Данас нам се нуде евроатлантске интеграције као нова обећана земља, нови титоистички рај у који само што нисмо ушли. Иза угла, као и увек у нашој историји, вребају и неке друге интеграције, на првом месту ватиканске, шиптарске и неоосманске. Док се спремамо за евроунијаћење и не примећујемо да нас подједнако капаришу и Ватикан, Истанбул и Тирана. Нема сумње да се на велика врата на светску политичку сцену, а самим тим и на Балкан, враћа и Русија, и да је све више аналитичких гласова који у будућој геополитичкој прерасподели Балкана и Источне Европе у целини виде могућности стварања Руске (Православне) Уније. Та идеја, као уосталом и друга једна идеја која се такође помиње – Медитеранска Унија, много су ближе нашем менталитету, погледу на свет, историјским традицијама и националним интересима.

Апсолутно је сигурно да се свет од униполарног, са свемоћним светским полицајцем који заводи ред по свом „националном” интересу који је хиљадама километара удаљен од центра, поново постаје мултиполарни и да су велике силе БРИК-а (Бразил, Русија, Индија, Кина) постале више него конкурентне Западу на војном, економском, политичком и, посебно, демографском пољу. У тој измени геополитичке карте света, која је толико пута у досадашњој светској историји започињала управо на Балкану, српски народ може да пронађе своје место и може изнова да постави српско национално питање, тражећи ревизију историјских процеса из последње деценије 20. века. Европска Унија је пред својим Стаљинградом и после тога она почиње да се распада. Европа после Европске Уније, а посебно Балкан, биће предмет аспирација неких старих и нових светских сила у успону. Следећа, 2011. година подсећа нас на 1941. и окупацију Србије од стране Трећег Рајха. Данашња слика српског народа на Балкану толико личи на 1941, а границе Србије на границе Недићеве Србије под немачком окупацијом. Тадашњи немачки сателити и фашистички опредељени народи на Балкану: Мађари, Бугари, Хрвати, босанско-херцеговачки муслимани, и Шиптари, и данас имају претензије на делове Српских земаља које су захваљујући подршци Трећем Рајху заузврат анектирали 1941, а неки од њих своју државност и баштине на овим фашистичким темељима, јер пре тога државу нису ни имали. На ово хитлеровско цепање српске државности на Балкану савршено се наслонио титоизам, а данас га наставља НАТО пакт, али је таква тренутна геополитичка мапа Балкана неодржива из сва три разлога, јер су противно међународном праву и 1941-45, и 1991, и 1999. српске територије подељене на више држава, а да нису задовољени интереси Срба као победника у Другом светском рату који су једини на Балкану учествовали на страни западних савезника.

Међутим, те 2011. обележићемо и 70 година од Равногорског устанка, који представља први свенародни оружани отпор у окупираној Европи. Као што је тада изгледало сулудо супротставити се Трећем рајху за који се чинило да ће владати наредних пола века, тако многима и данас изгледа немогуће супротставити се Четвртом Рајху НАТО пакта, а можда је питање кратког времена када ће се ера његове доминације завршити. У том смислу, изнова скрећемо пажњу јавности да је Српски сабор Двери први у нашој јавности превео предлог Споразума о европској безбедности председника Руске Федерације и заложио се да Србија постане члан овог новог уговора о колективној безбедности који нам апсолутно оставља могућност војне и сваке друге неутралности, истовремено штитећи наше националне и државне интересе.

А године 2012. навршава се 100 година од Првог балканског рата и ослобођења Косова и Метохије, тако да и тај велики јубилеј живо подсећа да је историја незавршен процес и да нема, како би то многи у међународниј заједници желели, коначног статуса Косова, посебно не као независне, друге шиптарске државе на Балкану. Размишљајући о овим двема великим годишњицама, видимо и две перспективе српске нације у наредним годинама: даљу пропаст и распарчавање српске државе на Балкану, или заустављање овог историјског низа пораза и обнову српске државности. У светлу геополитичких кретања која се већ одвијају, сигурно је да ће српски народ изнова добити прилику да постави српско национално питање.

Главни национални проблем, међутим, остаје имамо ли кога ко се спрема и ко нас спрема за време које долази, имамо ли, дакле, кога ко ће када то буде ускоро могуће поставити ово питање на дневни ред геополитичких промена у Европи? Шта је данас интересовање српске интелектуалне и политичке елите, колико она уопште прати светска дешавања и припрема се за нову геополитичку реалност која се већ рађа на наше очи? Имамо ли у овоме часу икакву функционалну Матицу Српску, Уједињену омладину српску, Коло српских сестара, Народну одбрану, Српски културни клуб… Да ли су у том правцу усмерени не само наша спољња већ и унутрашња политика и наша просвета, култура, медији, Војска…?

 

Српско национално питање сутра

Лично сматрам, а то је и вишегодишњи став Српског сабора Двери, да ми као народ од наше интелектуалне и политичке елите више ништа добро не можемо да очекујемо, а посебно не нову националну визију и програм за 21. век. Најлековитије што можемо урадити јесте да прогласимо смрт владајућих елита и да хитно радимо на формирању прелазне националне елите и образовању и обучавању будуће, која треба да нас води у блиској будућности, како нам се не би изнова десило да нам други наметну вође и владајућу елиту у целини.

Зато је формирање политичког крила Српске мреже приоритет број 1, како бисмо сабрали све постојеће националне интелектуалне и организационе ресурсе, а потом приступили израдити националне стратегије и формирању Сабора и Савета српских националних организација. Више је него јасно да прва делатност ове и следећих конференција српски националних организација мора да буде анализа стања српског народа на Балкану данас, како у Србији као (псеудо)Матици, тако и у свим околним земљама у којима Срби живе као конститутиван народ, национална мањина, или, што је најчешће, национална категорија намерно недефинисаног и нерешеног статуса. Та врста недемократског односа, асимилације, прогона, одсуства грађанских и националних права, којима је изложен једино српски народ на Балкану мора постати суштинска брига нове националне стратегије. У том смислу, први задатак ове конференције јесте израда националне студије о статусу српског народа у Србији и суседним државама на Балкану, са којом треба упознати ширу домаћу и инострану јавност, а потом и националне стратегије за превазилажење нагомиланих проблема, где се на првом месту намеће обавеза неговања и заштите српског националног идентитета. Сва актуелна друштвена, национална и државотворна питања сустичу се у идентитетском питању и решавање готово свих поменутих питања незамисливо је без очувања националног идентитета. Зато је одбрана вере, језика, писма, историје, културе и обичаја, сабрана у нову националну политику идентитета, темељ српске државности и српских националних интереса данас и свагда.

Међутим, оно што смо пре четири године истакли као темељ српског националног програма за 21. век – СРПСКЕ ИНТЕГРАЦИЈЕ, данас, у предскозорје геополитичких промена у свету, Европи и на Балкану, треба допунити са политичким програмом. Данас, када се пред нас постављају изазови Европске Уније (у распаду), Ватиканске, Шиптарске, Турске или Руске Уније (у потенцијалу), смело морамо изаћи са нашим улогом, циљем и планом: СРПСКОМ УНИЈОМ. Немамо више времена ни потребе за било каквим тактизирањем и одлагањем истицања нашег националног циља. Наш национални циљ, и то што пре треба јавно и јасно и гласно истаћи, јесте Српска Унија на Балкану, а српске интеграције у духовном, културном, просветном и економском смислу јесу предуслов за остварење овога циља. Овај конкретни национални програм посебно се односи на српске медијско-информативне интеграције помоћу којих ће се уопште моћи учествовати у пресудним борбама које нас чекају.

Српске интеграције су пут до Српске Уније, а Српска Унија је наш политички и државотворни идеал, пре свих других понуђених интеграција. Ускоро може бити касно да се постави овај национални политички циљ, јер ће га сви суседни народи већ имати и истаћи, а нове геополитичке карте на Балкану биће подељене. Зато смо овде и зато изнова, као 17. марта 2007. године, морамо бити испред свог времена, мислити и радити уместо оних који су за то много позванији и одговорнији. Али, немојмо се самозаваравати: постоји и наше духовно призвање и наша национална одговорност, и пазимо се да не подбацимо. Време је да се на друштвеној сцени Српских земаља појаве неки нови људи, нови интелектуалци, организације и установе, и од те нове смене не смемо бежати већ је припремати и у њој учествовати.

Зато се пред Конференцијом српских националних организација и будућим Националним саветом поставља као најпречи задатак (који, нажалост, у овоме часу изгледа да мора бити урађен без подршке државе Србије) - ширење политичке идеје српских интеграција и Српске Уније, на првом месту схваћених као борбе за очување националног идентитета. Српско национално питање данас и сутра тако постаје идентитетско питање и питање способности српског патриотског НВО сектора на Балкану за промоцију и конкретно отеловљење идеје српских интеграција и крајњег националног циља, кога не само да се плашимо изговорити већ га развијамо високо као заставу – Српске Уније.

 

Top of Page

 

A paper Boško Obradović submitted at the First Conference of Serbian National Organizations, held in Podgorica on Jun 19, 2010 on the topic „Serbian nation in the Region - Position and prospects", organized by Serbian National Council of Montenegro

Greeting at the first place the extraordinarily great, if not even epochal, importance of the First Conference of Serbian national organizations, earlier attempts of organizing something similar are worth mentioning, as well as the sad and tragic fact that the corps of Serbian patriotic initiatives still haven't developed concrete forms of mutual cooperation or a permanent coordinative body, despite of all huge historical challenges Serbdom faced for the last 20 years and is still facing.

Namely, on March 17 of the year 2007, on the third anniversary of pogrom Shiptars committed against Serbs in Kosovo i Metohia, in the Union home hall in Belgrade, organized by Serbian Diet Dveri, the First Convention of Serbian NGO's from Serbia was held, Region and Diaspora under the slogan IT 'S TIME FOR COUNTER-ATTACK. With the participation of several dozens of at that time leading patriotic organizations, there were talks about the defense of Kosovo and Metohia as a part of Serbia as well as broader inter-Serbian connection that should be the first priority of national foreign politics, well before any other integrative processes. From this Convention emerged the idea of a Serbian Network , with the Serbian Diet Dveri as its founder and coordinator, aiming  to gather those scattered national organizational potentials into a united network, able to transform itself into all what is needed for Serbian people today: into humanitarian - social workers, spiritual-missionary, media-informative, cultural-educative, or economic-business network.
During those few years of existence of the Serbian network a lot has been done for the broken body of Serbian national NGO's to get to know each other first, and then connect with each other, share their experiences, discuss the most important national topics and implement a number of common actions. We showed, then, that we have to and can work together in achieving much greater results then any of our organizations is currently achieving individually. All this is especially gains value when taking into account all our national divisions and strife, as well the systematic splits of Serbdom into localisms. The Serbian Network not only withstood the test of historical burden but proved itself in action as almost the only fresh and original national idea born in the last decades. In the above-mentioned list of Serbian Network potentials one important direction of our networking was omitted, even though it was highly needed. Till now, in Serbian network history there were several such activities, but this First Conference of Serbian national organizations, a new space is opening for coordinated actions. It is a Serbian Political Network, as some kind of Serbian Network political wing, to deal with key issues of Serbian national policy, beyond the daily politics and focused on the Serbian nation status in Serbian lands in Balkans and Diaspora today, by protecting  Serbian national identity and national interests in general.

 

Serbian Nation today

"My tribe sleeps a dead dream" - would be an entirely appropriate poetic definition of the actual spiritual and national state of Serbian people. On one hand, a huge historical fatigue reflects itself in all spheres of life: from the spirituality and ethics, through demography and culture, to economics and statehood, and on the other hand, we are facing the inability of intellectual and political elites to produce any national vision or program. The only constant for more than a half of the last century was the disintegration of the Serbian nation across all the seams of linguistique, cultural, religious and ethnic territories, and the absence of a national plan or strategy.

 

Destruction of Serbian national identity in its very basic categories of faith, language, alphabet, history, culture and statehood does not stop and we can say that we live in the time of new Titoism as Zeitgeist recognizable for its showdown with the Serbian national identity. In „Brozian" paradigm, entering again Balkans through its front door,  there was a requests to crash Serbian nation, to occupy its elites and national institutions as well as to divide its identity territories between neighboring nations and states, among whom are some essentially non existing nations, since they have not any other identity except converters' one. A particular study, necessary for understanding Balkans' history, should deal with the creation of certain number of new Balkans' nations built on waiver of Serbian national identity, namely with the strange fact that the new identities are built exclusively by the wars against the old, Serbian national identity from which the new ones originated and which was nolens-volens abandoned in past few centuries, especially in last 100 years.
Only with knowledge about  instigators, implementers and the results of all scientific, cultural, spiritual and political experiments performed in this new identities laboratory, we can understand current moment in the Balkans, and from that only can follow the anticipations of the future of this always politically volatile region.

 

The Region today

The region in which Serbs live can be defined in the most precise way today as an American protectorate which seeks to enter the European Union. Given the generally known fact that, on one hand, America and European Union in particular are losing its geopolitical positions as well as its strength to maintain its decisive impact on this region, it is needed to notice, on the other hand, the growing ambitions of the old Balkanian conquerors, as were Vatican and Turkey, or those of rising young nations and states, as the Shiptars or Croatian are, on the other hand. It becomes obvious that region will face redistribution of geo-political influences of foreign factors and reorientation of the domestic elites toward the new power centers, among them Russian Federation, which also, particularly in economics, largely returns into Balkans. Such a context can easily raise the question of sustainability of state -like creations of former Yugoslav republics and provinces as were Bosnia and Herzegovina, Montenegro, Macedonia or Kosovo.
The question of all the questions is, then, would our region remain under American protectorate, become a            European, Vatican's, Shiptars', Croatian, Turkish or Russian Union, or it could be divided into several spheres of influence between these great powers and their new/old satellite-states in Balkans? Inside  this intertwinement of interests will go the resolution of Serbian people fate, and you surely will take notice that in this moment, despite to sad-funny attempts by the Serbia state to present itself as a leader of the region, in all these geopolitical combinations, the Serbs and Serbian national interest were not even mentioned.
Whatever would be the future of the region, it would be again inscribed on the living tissue of Serbian nation across the Balkans, and on the centuries-old Serbian ethnic territories.

 

Serbian lands and Serbs in the Region today

It would be appropriate for the analysis of Serbian nation and state position in Balkans to begin with the first Serbian state after 1918 - The Republic of Serbian Krajina. This year we will mark 15 years of the Storm, the greatest ethnic cleansing operation in Europe after WWII, by which several hundred thousand of Serbs living in the very heart of Europe were expelled from their ancestral homes, not to return home to this very day. Serbs in Independent State of Croatia are still second-class citizens, and their return to homes, return of their tenancy rights and their jobs are the human rights realization of which is prevented by Croatian state in systematic ways. Historical memory and political recollection of Republic of Serbian Krajina that existed just 15 years ago, when it was susuffocated by united criminal actions of Croatian army, with logistic help of NATO pact, almost faded and ceased. The Assembly and the Cabinet of Republic of Srpska Krajina in exile is not recognized even in Belgrade, not to mention the recalls of RSK existence among international public or political institutions of world community. To the Croatian genocidal state must be given a credit for successfully completed work for which was not completely able even the original ISC with its hands entirely freed by the side of Hitler's New European Order having no place for Serbs. Then, the question is in what the New European and World's Order we live, when inside it was possible even what wasn't possible in Hitler's age, and does it means that in this New Order here is even less place for the Serbs?

 

The special and most dramatic question is what has Former Yugoslav Republic of Serbia been doing for the last 20 years in the given context of, having completely forgotten that without genocide prevention trough the Remembrance of sufferings from Jadovno, Jasenovac, and ISC as a whole, to the Storm, there is no survival for Serbian people? And, what the same FYR of Serbia has done in last 15 years to raise before the world and Independent State of Croatia the question of Republic of Srpska Krajina as well as of Serbs as a constitutional nation in Former Yugoslav Republic of Croatia prior 1991?

 

Republic of Srpska, the second Serbian state after 1918, succeeded where Republic of Srpska Krajina failed - it survived and outlived. The existence of RS is guaranteed by the Dayton treaty and it is 18 years old now and  mature, which represents the greatest Serbian victory in the last 20 years, as well as the proof that it is possible to maintain the Serbian state-creating capacities even under the heaviest historical circumstances, when the great powers of the world were not favoring us and when we were exposed to sanctions, bombing campaigns while all the other sides in war conflicts in the territories of former Yugoslavia were openly helped. However, the Republic of Srpska is today under pressure of constant accusations as it is a genocidal creation and under the plans that it should be abolished, and Serbs assimilated by an artificial Unitarian Bosnia and Herzegovina.
On the other hand, Serbs in the Federation, then, in another entity of Bosnia and Herzegovina, as well as in the level of a common state, are suffering from discrimination especially expressed as impossibility for Serbian refugees to return into the Federation, as well as the inequality for three constitutional nations members to be employed in state administration and in the highest state offices.

 

Serbian people in Montenegro live under apartheid of its own kind: their basic right to exist as a nation is denied and its language is abolished, as were its alphabet, history, culture and customs, and the Serbian Orthodox Church is still persecuted and replaced by an imposed police sect of usurpers named Montenegrin Orthodox Church. Civil rights of Serbs in Montenegro are almost completely under suspension: it is impossible for Serbs to get a job in state administration, and all the other streams are strictly limited (in economics, media, culture and politics), and there are many other forms of inequality of rights and possibilities for the citizens that constituted at least one third of total population of Montenegro. An extreme example of this attack on Serbian national identity in Montenegro is the abolition of Serbian language and introduction of Montenegrin language in official use, despite the fact that in the last census 63 percent of Montenegro citizens declared themselves as Serbian language speakers.

 

The status of Serbs and the Serbian Orthodox Church in Former Yugoslav Republic of Macedonia is similar to the Montenegrin case, since both of them are newly formed state-like creations that emerged along the AVNOJ's borders which were drawn by the terrorist organization of that time - Communist Party of Yugoslavia - and really were the products of the same Titosts' model of producing new nations and new republics. But Macedonians, who are also in a certain percent Serbs by origin, and are of the same religion, as well as FYR Macedonia, having its foundations over places where Serbian churches, graveyards and historical monuments were, haven't a reason not to maintain the best possible relations with Serbs.
Finally, it is necessary to mention the silent extinction of once numerous Serbian national communities in Albania, Bulgaria and Hungary, communities that were neglected by everyone and gradually lost its national identity becoming absorbed by domestic nations.

 

One country, a member of the European Union should be pointed out as a special case - Slovenia, where the status of the Serbian national minority is also still unsolved, and human rights, citizen and national rights endangered. Serbian Community in Romania distinguished itself as the best organized national community in surrounding countries, and it's an example of cultural-educational autonomy that needs to be studied, though new process indicate that the future of their coming generations is at stake as well as the survival of their Serbian national identity.

 

Serbia today

Serbia, after 20 years of historical defeats, is going to by large steps sink into abyss. Only in the last year Serbia experienced the following dangerous political processes: the new Statute of Vojvodina, further development of Shiptars' statehood in the Kosovo and Metohia territory of Serbia under the EU and NATO patronage, media parade of homosexualism, Assembly's resolution on Srebrenica, Istanbul declaration, regionalization of Serbia, the elections for minorities councils, sale of the Telecom, The laws on electronic communication... Looking at the quickness and wideness of these social processes, mirroring the degrees of politics, state, economics and security destruction, we come to the at first glance paradoxal conclusion that Serbs in Serbia are not any more a state-creating nation, that they are becoming more and more similar to a national minority, and that we in our own state still should fight for our national rights and interests. Because according to what national minorities have today and what they will have in Serbia due the regionalization and functioning of national councils, Serbs would be better off becoming a national minority and beginning to use all cultural-educational, media, political and other legal possibilities to preserve their national identity - which they do not have at this moment in the state of Serbia, which is only on paper, in the constitution the state  of Serbian people, while in practice it is CITIZENIA ruled by the dictatorship of minorities: from religious through sexual to national.

 

The Serbian question today

The Serbian national question resolution for the last 20 years was in the hands of Serbian intellectuals, who we evidently knew were nationally alienated spineless beings with a deformity of character and a careerist life style. So, nothing can be expected from them and they failed the historical test, God knows how many times.

Then we handed over our fate in the hands of daily politics, much more disgusting social swamp in which there wasn't a distinguished national idea, and which was ruled only by leaders' vanity, together with Kumrovac spiritual atmosphere, political impotencies, corruption and partisan interests.

The Highest officers of the Serbian Army (for which it is justified to raise the question when it became Serbian from the Communist and Yugoslav army) also lacked political instinct that would enable them to take over state leadership in several decisive historical moments and save us from incapable politicians and betrayals of Serbian national interests.

The only thing that remained to us was the Serbian Orthodox Church, as it has so many times in our history when all our national institutions and establishments were destroyed or occupied. It would be irresponsible, therefore, to expect from the Church to take on without our help the resolving of accumulated social and national issues: the white plague (depopulation) and the fading-away of our Cyrillic alphabet, from broken family values and other social temptations,  to the national territory losses and geopolitical challenges. Even the Serbian Orthodox Church is today under special surveillance of domestic and international power centers, which know even better than us Serbs that borders of the Serbian Orthodox Church in Balkans are visible borders of the old Serbian state and Serbian ethnic territories where we, if not today, lived until recently. Thus, we must not be surprised, but we must get ready to face the huge interest in stopping the Serbian Orthodox Church from performing its own historical function of guarding Serbian national identity and, if necessary in replacing other destroyed national institutions till the moment of their restoration and reconstitution comes. So, this, our last spiritual, moral, national and state-creating foundation we must guard no matter the cost.

When it becomes clear that we can't expect any qualitative moves in visualization and realization of the Serbian national idea in 21 century from Serbian intellectuals, politicians and officers, we must lean on the still uncompromised and still not worn-out national strengths which can be found only inside the Serbian patriotic non-governmental sector and, especially, among the ranks of Young Serbia in the Fatherland and Diaspora.

If DESINTEGRATION was the key word for the Serbian nation and state for the last 100 years, then for the next 100 years the key word must be INTEGRATION. Interestingly enough, this term is today in the most frequent use, but our intellectual-political elites leading us into all other but not Serbian integrations. Today we are offered Euro-Atlantic integrations as it is the new Promised Land, the new Titoists' paradise just around the corner. But just around the corner, as always in our history, there are some other integrations waiting to ambush us, on the first place Vatican, Shiptar and neo-Ottoman. While getting ready for Euro-uniatetion (unijaćenje) we couldn't even notice that Vatican, Istanbul and Tirana are reserving us evenly by paying their deposits. There is no doubt that Russia is coming back through the front door into the world political stage, and subsequently into the Balkans, and there are more and more analytic voices that in the future geopolitical redistribution of Balkans and East Europe as a whole can see the possibility of creating a Russian (Orthodox Christian) Union. This idea, as the other one that is also mentioned - Mediterranean Union, is much closer to our mentality, to our views, to our historical traditions and national interests.

It is certain that the world is changing from a unipolar one, with the all mighty world's policeman that imposes order serving his own „national" interests many thousands of miles away from the centre, to a multipolar world where the great powers of BRIC (Brazil, Russia, India, China) are emerging as more than competitive to the West in the military, economic, political and, especially, demographic field. It is in this change of the geopolitical map of the world, which in history so many times started in the Balkans, that the Serbian nation can find its own place and again pose the Serbian national question, demanding the historical processes from the last decade of 20th century to be revised. The European Union is to face its own Stalingrad, and after that it will begin to fall apart. The Europe after European Union, and especially the Balkans, would become the object of aspirations of some old and new world powers in ascend. The next year, 2011, is reminding us of 1941 and the occupation of Serbia by the Third Reich. Present image of the Serbian nation in Balkans is so similar to that from 1941, and borders of Serbia are so similar to the borders of Nedich's Serbia under German occupation. The German satellites of that time and Balkan nations that came over to fascists' side: Hungarian, Bulgarian, Croats, Muslims of Bosnia-Herzegovina,and Shiptars, today also have pretensions on the same parts of Serbian lands that they annexed in 1941 due the Third Reich support, and some of them inherit they statehood only from these fascists' foundations, never before having their own state. On this Hitlerian split of Serbian statehood in Balkans, Titoism leaned just perfectly, and today NATO pact is continuing the same way, but such a current geopolitical map of Balkans is not sustainable, there are three reasons for it, since the Serbian territories were divided against international laws in1941-45 as well as in 1991 and 1999 into several states, with no satisfaction for the interests of Serbs as winners in WWII and only one Balkans nation wagging the war on the side of the Western Allies.

 

However, in the year 2011, we will also mark 70 years of the Ravna Gora uprising, which represents the first nationwide armed resistance in occupied Europe. As it seemed at that time crazy to confront the Third Reich looking like it is to rule Europe in the next 50 years, in the same way it can look to many people today as it is impossible to confront the Fourth Reich of NATO pact, even if the end of its domination era might be a matter of short time. In this sense, we want the Serbian public to pay attention to the fact that Serbian Diet Dvery was the first to translate the draft of the Agreement on European security by President of Russian Federation and advocated Serbia's membership in this new Treaty on collective security providing us the possibility to stay neutral military and in every other way, but protecting in the same time our national and statehood interests.

 

And in 2012 it will be 100 years of the First Balkans' war and liberation of Kosovo and Metohia, so this great anniversary reminds us that history is an unfinished process and that there is not, as many in the international community would wish, a final status for Kosovo, especially  as an independent and second Shiptarian state in the Balkans. Thinking about these two great anniversaries, we can see two possible perspectives for the Serbian nation in coming years: further decay and dismembering of the Serbian state in Balkans, or an end to this streak of historical defeats and a restoration of Serbian statehood. In the light of ongoing geopolitical changes, it is certain that the Serbian nation would again get the opportunity to raise the Serbian national question.

The main national issue, however, remains the same: do we have someone getting ready and preparing us for the coming times, do we have, then, someone ready to raise this question and put it on the agenda of geopolitical changes in Europe in near future when it would become possible? What are the present interests of Serbian intellectual and political elites, are they well informed about what is going on in the world and are they getting ready for the new geopolitical reality emerging in front of our eyes? Do we right now have any working Matica  Srpska, Ujedinjebna omladina srpska, Коло српских сестара, Народнa одбранa, Српски културни клуб...? Are our foreign and interior policy, and educational system, culture, media, Army... oriented in that direction?

 

Serbian national question tomorrow

It is my personal view, but also an assessment of Serbian Diet Dvery for years, that we as a nation cannot expect any good any more from our ruling elites, and especially not a brand new national vision and national program for 21st century. The most healing we can do now is to declare the death of ruling elites and to form urgently the transitional national elites and at the same time to educate and to train our future elites, which should lead us in near future, so that we can avoid the possibility of having again the alienated leaders and the elites as a whole imposed by foreigners.

Thus the formation of the political wing of Serbian Network is our priority number 1, by which we would gather all existing national intellectual and organizational resources, and then begin building a national strategy and form the Assembly and the Council of Serbian national organizations. It is more than clear that the first activity of this and the next Conference of Serbian national organizations has to be the analysis of the Serbian nation's position in the Balkans today, in Serbia as (pseudo) Matica, and also in all neighboring countries where the Serbs live as a constitutional nation, national minority, or, which is the most frequent case, as a national category of intentionally undefined and unsolved status. This kind of non-democratic relations, assimilations, persecutions, deprivation from citizens' and national rights, to which in Balkans is exposed only the Serbian nation, has to be the crucial concern of our national strategy. In this sense of the word, the first task of this Conference is to develop the national study on the status of the Serbian nation in Serbia as well as in neighboring countries in the Balkans, to make it known to the domestic and foreign public, and then to build a national strategy to overcome the accumulated problems, which would at the first place impose the obligation of guarding and protecting Serbian national identity. All presently existing social, national and statehood issues confluence in the identity question, and the solving of almost all mentioned issues would be unconceivable without preserved national identity. Thus, the defense of the fait, the language, the alphabet, the history, the culture and the customs, reunited into a new national identity policy, is the foundation of Serbian statehood and of Serbian national interests today and forever.

However, what we emphasized four years ago as the very foundation of the Serbian national program for 21st century   - SERBIAN INTEGRATIONS, today, in the dawn of geopolitical changes in the world, Europe and Balkans, we should complement with a political program.  Today, facing the challenges of European Union (in decay), Vatican's, Shiptar, Turkish or Russian Union (in prospect), we have to stand up bravely with our role, aim and plan: SERBIAN UNION. We have no time nor do we need any tactic or delay in pointing out our national aim. Our national aim, and it should be said in public and aloud as soon as possible, is the Serbian Union in the Balkans, and Serbian integration in spiritual, cultural, educational and economic sense are the precondition for fulfillment of this aim. This concrete national program is especially intended to Serbian media-information integrations by which it would be possible to participate at all in decisive fights waiting for us.

Serbian integration are the road to the Serbian Union, and Serbian Union is our national and political state-creating ideal, prior all other offered integrations. Very soon it could be too late to set up this national and political aim, for all the neighboring nations already would have it and point it out, and the new geopolitical maps in the Balkans could have been divided. This is why we are here and why again, like on March 17 of 2007, we have to be ahead of our time, to think and to work instead of those, whose the call and responsibility is to have all his done. But, let us not deceive ourselves: there are our spiritual call and our national responsibility, too, and let us watch out not to fail. It is time that new people, new intellectuals, new organizations and establishments appear at social stage of Serbian lands, and we must not be reluctant and afraid in the face of this change, but help it and participate in it.

Thus, the most important task of this Conference of Serbian national organizations and of the future National Council   (which, unfortunately, must have been done without support of the state of Serbia) - is to spread the political ideas of Serbian integrations and Serbian Union, understood at first place as a fight to guard Serbian national identity. Serbian national question today and tomorrow is becoming the question of identity and the question of the capacity of Serbian patriotic nongovernmental sector in Balkans to promote and to embody the idea of Serbian integration and its definite aim - which we should not be afraid to pronounce but we should be audacious to raise it high as a flag - Serbian Union.