Најава да ће Диана Будисављевић ускоро добити улицу у Београду, али и у Бањалуци, Козарској Дубици, Загребу и Сиску, представља само почетак брисања неправде која је нанета једној од највећих српских добротворки.

Херојско дело рођене Аустријанке из Инсбрука, која је за супругом, Србином Јулијем Будисављевићем пошла у Загреб између два светска рата, дуго је било на маргинама званичне историје.
О њој се није много писало ни говорило, упркос чињеници да су историчари знали за жену која је, у сталној стрепњи од немилосрдних усташких власти, организовала акцију спасавања деце из логора смрти током крвавог режима НДХ.

Није, чини се, било политички подобно говорити о 12.000 српских малишана којима је сачувала живот, што дело Диане Будисављевић чини једном од највећих - ако не и највећом! - хуманитарном акцијом током Другог светског рата у читавој поробљеној Европи.

Историја каже и ово: Диана је из логора у Горњој Ријеци, Старој Градишки, Сиску, Лобор-граду и Јасеновцу, уз пристанак мајки, одводила децу, хранила их и лечила у Загребу. Потом их је давала на старање хрватским породицама које су могле да брину о њима.

ФРАЊО И СИМО

 О СВИМ малишанима, Диана Будисављевић и њени сарадници - попут Камила Бреслера из Министарства социјалног рада НДХ и сестре Црвеног крста Драгице Хабазин - водили су уредну евиденцију, како би деца после рата била враћена својим мајкама и очевима. По ослобођењу, ипак, Диани је Озна одузела картотеку, па многи са именом Фрањо и Јозо у Загребу никада није сазнао да је, у ствари, Симо са Козаре...

Ни 2003, када је у Загребу објављена књига "Дневник Диане Будисављевић", потресно сведочанство богато документима и фотографијама, написано руком доброчинитељке на немачком језику током четири ратне године, није храбра Аустријанка враћена у жижу јавности. Тада су се хрватски медији више бавили расправљањем о улози Алојзија Степинца у њеној "Акцији", него што су величали њено дело. У Србији није било чак ни тога!

Тек је серија текстова у "Новостима", од 4. до 16. априла ове године, покренута после контакта са њеним праунуком, Леонардом Рашицом, пробудила интересовање српске јавности за судбину Диане Будисављевић.

Дианино херојство препознали су најпре у Козарској Дубици, чији је начелник покренуо иницијативу да се по њој назове једна улица у том градићу. Уследило је слично обећање у Бањалуци. Сада се апелу наших читалаца одазвао и град Београд и Комисија за именовање улица и тргова, потом и група грађана из Загреба и Сиска.
Прва "победа" наших читалаца је ту: ускоро ће улице бар неколико градова у Србији, Босни и Хрватској бити украшене таблама са њеним именом.

НЕДУЖНИ

ДИАНА ће у свом "Дневнику" написати и ово: "Од почетка сам сама била одговорна за акцију, све се радило под мојим именом и мојим ризиком. Није ми преостало ништа друго него да сама за све преузмем одговорност. Полазила сам од становишта да мој живот није вреднији од живота недужно прогањаних."

Сродне вести
• Диана на Дедињу
• Диани почаст у Хрватској

• “Marija“ nam je sačuvala život

• Диани Будисављевић улица у Загребу

• Отргнимо Диану од заборава

• Диана Будисављевић - сведок ужаса

• Диана већа од Шиндлера

• Дневник Диане Будисављевић

• Diana Budisavljević-požrtvovna humanitarka

Извор:

Вечерње новости