Фотогалерија На дјелу је радикални повијесни ревизионизам

Данас се нерадо говори како о страдањима у усташким дјечјим логорима, тако и о онима који су уз највећи ризик спашавали дјецу. На дјелу је радикални повијесни ревизионизам који покушава негирати та страдања те проглашава ревизионистима оне који указују на верифицирану истину о тзв. НДХ, казао је Александар Толнауер поводом Дана сјећања на страдање ратне сирочади у Сиску

Oдавањe почасти жртвама тзв. Прихватилишта за дјецу

Неколико стотина људи с бијелим ружама и свијећама у рукама окупило се јучер на дјечјем гробљу Викторовац у Сиску, на достојанственом скупу одавања почасти жртвама тзв. Прихватилишта за дјецу које је било у функцији од почетка августа 1942. до почетка јануара 1943. Од глади, исцрпљености и болести у њему је, према подацима Анте Думбовића, умрло око 1.200 дјеце, док је кроз све логорске капацитете Прихватилишта прошло око 7.000 дјеце. Само захваљујући учитељу Думбовићу, сестрама Црвеног крижа, Акцији Диана Будисављевић и многим незнаним грађанима Сиска и околице, број умрле дјеце није био драстично већи.

Скуп је организирало Српско народно вијеће уз подршку сисачког градског Вијећа српске националне мањине. Комеморацији су присуствовали градоначелница Сиска Кристина Икић Баничек, отправница послова амбасаде Републике Србије у Хрватској Боса Продановић, велечасни Бранимир Моточић у име Католичке цркве, бивши логораши и бројни представници српске мањинске самоуправе и српских организација.

Одржан је парастос који је служио митрополит загребачко-љубљански Порфирије са свештенством епархије.

- Овде смо се окупили не да се бавимо анализама, лицитирамо жртвама и тажимо узроке страдавања дјеце, већ да им одамо помен и да се помолимо за покој њихових душа. Дјечја чистоћа невино страдалих судионик је у светости Божјој. Они, та света дјеца, моле се за све људе, за мир у свијету, чистоћу и љубав, да се искоријени зло међу људима. Тко није спреман за покајање, није спреман ни за праштање – истакнуо је Порфирије.

Александар Толнауер, предсједник Савјета за националне мањине Владе РХ, нагласио је како је на таквом мјесту тешко говорити, али је још теже шутјети јер кад умре дијете, свијет би морао стати и задрхтати тежином туге, неизмјерног бола, јер је умро дио нас и дио свијета.

- Од успоставе тзв. НДХ, на основу расних закона, на снагу је ступио сустав прогона и ликвидације Срба, Рома и Жидова, као и политичких неистомишљеника, изолацијом у тзв. радне сабирне логоре, али и тзв. дјечја прихватилишта, односно логоре. Логор у Сиску био је у саставу Пролазног логора за избјеглице, а у њега су казнене експедиције усташа и Нијемаца, готово током читавог рата, довлачиле жене и дјецу. Мајке су гонили на присилни рад у Њемачку, а дјецу трпали у тзв. 'прихватилишта' из којих се тешко излазило – објаснио је Толануер.

- Нажалост, данас се нерадо и веома мало говори како о страдањима у усташким дјечјим логорима, тако и о онима који су уз највећи ризик спашавали ту дјецу. На дјелу је радикални и агресивни повијесни ревизионизам који не само да покушава оправдати и рехабилитирати систем тзв. НДХ, него и негирати страдања у логорима, те проглашавати ревизионистима оне који указују на пуну међународно-повијесно верифицирану истину о тој творевини – истакнуо је предсједник Свјета за националне мањине.

Током програма је Јерина Стефановић, матурантица Српске православне опште гимназије 'Кантакузина Катарина Бранковић' из Загреба, рецитирала пјесму 'Један малени цвијет' Бранка Миљковића, док је Анастасија Остојић отпјевала пјесму 'Где си било јаре моје'. Потом је услиједило полагање бијелих ружа на споменик који представља посљедње почивалиште недужне дјеце.

Једну од ружа положио је и Милинко Чекић, предсједник Удружења логораша 1941. - 1945. из Београда.

- Кад год се враћам на ово место, увек ми се јаве сећања на 1942. кад сам као дете био логораш дечјег логора у Сиску - рекао је за 'Новости' Чекић који је тих година с породицом с Козаре дошао у Јасеновац.

- Из Јасеновца смо после месец и по дана депортовани на Грубишно поље, а онда преко Бјеловара поново у Сисак где су мене и моје две сестре одузели од мајке. Ми смо остали у логору, а мајка је отпремљена у Немачку на присилни рад. Моје две сестре нису преживеле, али се моја мајка вратила - рекао је Милнко којег је из логора у Загреб спасила Диана Будисављевић.

- Једна сестра стара девет месеци умрла је и сахрањена је на Мирогоју, а тек пред две године сам дошао до документације о томе. Друга је умрла у Бјеловару јер је имала тешку повреду главе, а ја сам стицајем околности преживео.

Ни Миља Јанковић није могла суздржати сузе.

- Моја мала сестра Љубица умрла је у Солани поред мене. Ту негдје сада лежи и она и моја друга браћа и сестре – казала је Миља, која је уз једну од сестара једина преживјела од деветоро дјеце из њене породице доведене из Босанске Дубице.

Наставак програма комеморације такођер је одисао симболиком јер је одржан у Глазбеној школи Франа Лхотке, бившој сисачкој синагоги која је наџивјела своје вјернике страдале у холокаусту 1942. године. Након што је Јерина Стефановић прочитала одломке из дневника Диане Будисављевић, оперна солистица Анастасија Дикмикј уз клавирску пратњу Нине Цоссетто отпјевала је три нумере из 'Пјесме о смрти дјеце' Густава Махлера, дјела које је настало у трагичним околностима, односно након смрти двоје дјеце. Програм који је модерирала Оливера Радовић завршен је јерменском народном пјесмом у извођењу Анастастије Остојић.

Пише: Ненад Јовановић