Злочин у личком селу Комић 1941. године
Комић, котар Удбина. Усташки терор над српским народом на територији удбинског котара достигао је кулминацију пред крај јула и првим данима августа 1941. године, када је поклана већа група невиних људи из села Комић.
Црква Св. Николе(1778.) у Комићу. Запаљена од стране усташа и срушена послије рата.
У ово село смјештено на јужном рубу котара, удбинске усташе нису уопште долазиле, нити је неко од успостављања усташке власти био ухапшен и одведен у затвор.
Овом покољу претходио је говор Миле Будака, Павелићевог доглавника, у његовом родом селу Свети Рок, који је хушкајући усташе на Србе том приликом поред осталог, рекао да није довољно стабло посјећи, већ да му треба и коријен ишчупати.
Непосредно послије овога услиједио је покољ Гњатовића у селу Расоја, поред Ловинца, затим у Плочи, па у Комићу. Ове злочине извршиле су ловиначке усташе.
Подстакнуте говором Миле Будака усташе из Ловинца кренуле су 31. јула 1941. године, према Комићу и то преко Чатрње и комићких ливада с намјером да изненада упадну у село и покољу што више народа. Стража која је постављена према Ловинцу уочила је усташе и испалила метак упозорења. Злочинци су се зауставили и вратили натраг плашећи се напада. Тиме су усташе биле спријечене да још у току ноћи упадну у село и на спавању похватају људе.
Ујутро, 01. августа 1941. године, око 70 усташа и око 30 цивила спустило се у село. Будући да су се у то вријеме преносиле разне информације о устанку и борбама дијелова Динарске дивизије југословенске војске против усташа, под командом неког пуковника Брке, комићани су кад су се усташе појавиле, помислили у први мах да је то та војска пуковника Брке.
Међутим, кад су видјели да су то усташе било је касно да се било шта предузме. Усташе су позвале народ преко појединих људи да се из збјегова врати својим кућама, под изговором да су они дошли на “измирење”.
Тако су помоћу лукавства успјеле прикупити око 50 људи, жена и дјеце. Из овог броја издвојили су 19 људи и одвели их у једну долину близу Плочанског кланца, гдје су их истог дана побили. Већину су поклали ножевима, док су неке појединце задавили тако што су им сипали и набијали земљу у уста, при чему су их боли ножевима. Жртве су закопали на самом мјесту покоља преживјели мјештани. Тога дана звјерски је заклано 20 Срба.
У заједничку гробницу покопани су: Пилип Ружић, Томо Лаврнић, Мане Угарковић, Спасеније Угарковић, Душан Павлица, Станиша Босић, Јово Босић Ћана, Томо Босић, Дмитар Момчиловић, Јаков Момчиловић, Марко Момчиловић, Илија Момчиловић, Буде Момчиловић, Петар Момчиловић Пејо (посљедња тројица су рођена браћа), затим Раде Босић, Илија Босић Ицо, Петар Павлица Пејица, Дане Павлица Дацика и Раде Павлица Филипинов из засеока Пољице. Двадесета жртва усташког ножа био је Дане Кљајић из Курјака који је туда наишао па су и њега усташе заклале.
Извор: Котар Кореница и котар Удбина у НОР-у и социјалистичкој изградњи, Хисторијски архив, Карловац 1979., стр. 265-266.
Гојко Везмар, Усташко-окупаторски злочини у Лици 1941-1945, Музеј жртава геноцида, Удружење Срба из Хрватске, Београд 2004., стр. 95-96.
Ђуро Затезало „Радио сам свој сељачки и ковачки посао“ – свједочанства геноцида. СКПД Просвјета, Загреб 2005., на стр. 356.
Страхиња Курдулија, Атлас усташког геноцида над Србима 1941-1945, Привредне вести “Europublic” Д.О.О., Историјски институт САНУ, Београд 1993., стр. 39-40.
Мирко Рапаић, Личка трагедија, Српска реч, Београд 1999., стр. 145.
Приредио:
Теолог Предраг Цупаћ
Секретар УГ Јадовно 1941.
Везане вијести: