ЛИКА

Пише: Богдан Пантић Никада нисам био у Карловцу. Никада нисам био на Коранском мосту и никада се нисам купао у истоименој реци… Лажем, био сам у Карловцу док ме је мајка носила у стомаку. Ишла је да препозна леш мртвог ми оца. Тетка је била у шоку, она то није могла да уради, не би поднела тај бол. Довољно је било што је гледала рођеног брата како се дави у реци, како млатара рукама док бесупешно покушава да исплива на површину и како се та борба завршава поразом. Покушавали су да га оживе на обали где су га спасиоци извукли, а затим га је хитна помоћ одвезла у градску болницу на реанимацију, међутим спаса није било. Умро је три сата након пријема, вештачки су га одржавали на апаратима док није испустио душу. У чекаоници, трудна жена је стоички подносила вест да је муж мртав и да сада мора да уђе у собу да га препозна.

Мајка ми је умрла на порођају, искрварила је до смрти. Када сам ја први пут заплакао, она је последњи пут ухватила дах. Сахрањена је у Карловцу, тако су њени родитељи желели, а мој отац је остао да почива сам у Лици, у родном селу Суваји. Не идем им на гробље. Често запалим свећу, поготово на задушнице, али им на гробове не идем, поготово не сада када живим у другој држави. Када плачем због њих у ствари плачем због себе. Не плачем јер је судбина била сурова према њима, плачем јер је била сурова према мени да први дан живота дочекам без оба родитеља.

Одрастао сам у очевом селу, са бабом и дедом. Ја сам им био једина утеха, једини смисао живота. Чували су ме и подизали најбоље што су знали и умели. Друга, старија тетка је често долазила родитељима и мени у посету са својим мужем и синовима, они су ми били повремено и једино друштво у оној забити. Због те забити, и још неколико хиљада сличних, у Крајини је почетком деведесетих, тих чувених деведесетих, избио рат. Тетка из Београда је желеле да ме извуче одатле већ првих дана рата, када су пушке опалиле, но деда није дао:

- Неће нама нико ништа, ми ништа нисмо згрешили – говорио је, а тетка је вриштала и јецала молећи га да ме одведе. Ја сам се играо рата са браћом, несвесни да је рат био свуда око нас. Безбрижно смо ловили бабине кокошке по дворишту уз помоћу зрна кукркуза привезаног за канап, који је био завезан за штап, који је пак подупирао дрвену гајбицу за воће. Оног тренутка када би нека од кока кљуцнула то зрно, канап би повукао штап и гајбица би је заробила. Пуштали бисмо избезумљену кокошку тек када би неко од старијих почео да виче на нас, шта то радимо, како се то понашамо, а игру бисмо настављали одмах када би се тај неко вратио своме редовном послу. Нисмо схватали да детонације које су се чуле у даљини нису громови, како су нас лагали, него гранате топова и тенкова. Неколико година заредом тетке су на лето долазиле код нас и сваки пут би се уплакане враћале својим кућама, једна у Војнић, друга у Београд.

Десетак дана пре него што ће пасти Крајина моји тетка и теча су отишли назад за Србију. Са собом су понели килограме меса два заклана телета и две заклане овце. Деда је знао и осећао да ће све отићи доврага. Сви су плакали у дворишту док је он уларом вукао уплашено теле иза штале. Само смо се браћа и ја уз осмех, дреку и вику лоптали на гувну. Брат и сестра од друге тетке још увек су били мали да нам придруже, једва су знали да ходају. Таман када се моја породица лагано опорављала од једне несреће, над нама се надвијала друга.

Остао сам са бабом и дедом у селу, иако су моје тетке до последњег тренутка преклињале деду да ме једна од њих поведе са собом. Мене наравно нико ништа није питао. Баба је одавно желела да ме склоне, али деда је остајао неумољив на сваки помен мога одласка.

Када сам са Тука, нашег брда на ком смо живели, шестог августа 1995. године, неколико дана пред пад Крајине, гледао колоне аутомобила и трактора како беже испред усташког ножа, коначано сам разумео да нешто није у реду, да је ђаво завладао и дошао по своје. Током рата сам неколио пута слушао о покољу усташа над Србима у Суваји у Другом светском рату и осећао сам страх међу људима да се то тај злочин не понови. Из друге просторије прислушкивао бих разговоре старијих, јер нама нису давали да будемо у соби када се о томе говорило. Слали би нас напоље или у суседне собе да не бисмо сазнали како су нам убијали рођаке, комшије и сународнике тих дана 1941. године. Баба је знала да смо их моја браћа и ја прислушкивали, али нас у томе никада није прекидала, јер је желела да знамо њихову судбину, да је не заборавимо и да не дозволимо да се нама никада таква судбина не догоди. Причали су да су усташе једног дана упале у село и побили преко двеста Срба свих узраста,  само зато што су били Срби, само зато што су били друге нације и друге вере. Само! Преживели Срби, још увек неподељени на четнике и партизане, скупили су се и осветили своје очеве и мајке, бабе и деде, синове и ћерке, своју браћу и сестре, своју нејаку децу. Као што то често бива, убили су оне Хрвате који тај злочин нису починили, већ њихове рођаке у селу Бротињи. Кажу да је шест кућа Ивезића тог дана затрто. Осветници их нису ни сахранили, већ су их бацили у неки бездан на неком од околних брда. Око за око, зуб за зуб, закони Старог Завета су нам у крви. Слаби смо ми хришћани, било православни, било римокатолици, када не умемо да опраштамо. Ни ја не бих опростио.

Осмог августа били смо међу реткима у селу који су остали, већина комшија је претходних дана напустило своје домове. Још само пар стараца, старица и ја нисмо били отишли. Тог дана се пред нашом кућом појавио један војник, тада сам мислио да је био српски. Носио је калашњиков, био је необријан, неуредан, прљав…

- Ви још нисте побегли? – упитао нас је полу љутито, не пожелевши нам ни добар дан. Тада је било мало таквих дана. Мој деда је наставио са старом причом о нашој невиности:
– Ми никоме ништа нисмо урадили, остајемо овде, а они ако ће да нас убију нека нас убију.
– Лепо је газда што си спреман да лудо изгубиш своју главу, али та глава – показујући на мене пушком – још треба да живи. А видим да се и газдарици не умире!

Деда се ућутао, а онда опет наставио:
– Ако ти нешто треба реци, ако не бежи и ти, ускоро ће доћи.

Војник је подигао откочену пушку и уперио је у мене:
– Радије ћу вам свима сам прекратити муке, него да дозволим оним псима да вас дуго кољу. Спремај се да бежиш или се спреми да умреш! – уперио је пушку у мене и откочио је. Прст му је био на окидачу.

Деда је погледао у мене, па у бабу. Колебао се и размишљао док сам ја запишавао гаће од страха. Изненада, баш у оној секунди за коју сам мислио да ми је последња, викнуо је баби:
– Маро, спремај ствари! Милане, пођи са мном!

Деда је ушао у шталу и пустио све краве на испашу. Исто је учинио са овцама. Чак је и свиње и кокошке пустио да тумарају по дворишту док смо се спремали. Косачицу за сено је сакрио у шуми, надајући се да је усташе неће наћи. Трактор је брзо био спреман за наш полазак уз велику помоћ непознатог војника. Понели смо мало суве хране, одеће и обуће. Мислио сам да ће и он да крене са нама, али је само рекао:
– Бежите ви, ја ћу још мало да будем овде.

Из мајице му је испао ланчић за који је било закачено латинично слово U. Вративши га назад унутар кошуље, осмехнуо се и намигнуо ми, знао је да сам још увек био клинац који није знао шта то слово значи.
Кућа нам је била запаљена, сва стока је била заклана или отета, а једино косачицу нису нашли. Баба и деда су три године лутали по Војводини, док коначно нису решили да се врате у Лику. Вукао их је родни крај, без обзира што на своју земљу више нису били добродошли. Вукао их је синовљев гроб, зарастао у коров, који нису обишли три дуга, чинило се бескрајна лета. Три године његов гроб нико није чисто, три године нико на њему није запалио свећу.
Ја сам остао код старије тетке у Београду, пошао сам у основну школу. Родну Лику сам заборавио, а једино ми је у снове долазио војник који ми је увек намигивао док је враћао слово U  испод мајице. У његовим очима је било нечег доброг, иако сам касније од тетке сазнао шта то слово значи. Никоме нисам рекао ко је он био, ни теткама, ни баби, ни деди, оставивши их у уверењу да нас је спасао Србин, а не Хрват, човек коме су били захвални, а за кога више никад чули и чију даљу судбину нису знали. Растао сам са млађом браћом, која су свима говорила да сам им рођени брат, такви смо тада били, такви смо и данас. Постао сам право градско дете, које као да најраније године детињства није провело у селендри од стотинак становника, чувајући краве и овце.

И бомбардовање сам преживео. Моја тетка није. Погинула је у бомбардовању РТС-а на свој рођендан 23. априла 1999. године. Теча јој је поклонио нову торбу, у сред рата потрошио је паре на наизглед небитну ствар само да би је мало орасположио. Била је срећна тај дан, насмејана од ува до ува и поред свих срања која су се дешавала око нас. Ја сам на ливади играо фудбал са браћом тих дана и месеци. Шта смо друго могли, него да некако скренемо своје мисли са рата. По други пут сам, ни крив ни дужан, био у једном. То вече тетка је отишла, а у два је зазвонио телефон да нам јаве да не могу да је нађу, да она није међу људима који су изашли из зграде. Теча је био будан када је зазвонио телефон. Мене је пробудио и рекао да пазим на браћу док он оде до Абердареве. Опасност је и даље трајала, а он је прелазио Бранков мост југићем. Нашли су је затрпану испод тоне шута, теча ју је препознао по торби.

Деди нисмо могли да јавимо шта се догодило, јер у оној забити није имао телефон. После две недеље звао нас је из Доњег Лапца, јер у Србу није било телефона, да чује ћеркин глас. Теча није био ту, изгубио се из куће након теткине смрти, ни сам се не сећам шта смо тих дана јели буразери и ја. Ваљда су нам комшинице доносиле храну, углавном рибље конзерве и сув хлеб, не сећам се најбоље, ти дани су ми магловити и нејасни. Ја сам био тај који се јавио на телефон:

- Јел` жива Милена? –  то је било једино што је деда питао. Нисам имао снаге да му одговорим, само сам кренуо да плачем. Са друге стране слушачице први пут сам у животу чуо врисак мушкарца.

Није прошло ни шест месеци од теткине смрти, а баба и деда су отишли своме сину и ћерки. Смрт је била свуда око нас те 1999. године. Теча се некако повратио у живот, радио је као коњ да би нас прехранио и облачио, али и да би скренуо мисли са своје покојне жене. На крају је довео другу жену, није могао све да постигне сам. Убрзо је на свет дошла мала Јована. Подигла су се и моја браћа. Сестра и нова мама били су њихов нов живот. Ја сам живео у тој кући све до своје четрнаесте године, када сам постао свестан да сам у њој вишак. Преселио сам се код друге тетке. И тамо сам био вишак. Никада им нисам замерио, биле су то усране године, ни данас нису, да будем искрен, ништа боље.

Та средња школа за мене је била школа живота. Док су се моји вршњаци зезали по дискотекама, у кафићима и на екскурзијама ја сам радио свакодневно у једном магацину у Земуну за ситне паре. Углавном сам јео паштету и хлеб, а посебним данима и месо, носио старе ствари које сам добијао у Црвеном крсту, туширао се и спавао на разглављеном душеку у истом магацину у којем сам радо. У трећој години Бог је коначно и мене погледао. Милош, мој најбољи ортак из одељења, ме је позвао да живим код њега:

- Матори, моји имају брда кеша, станчину, знају те, воле те. Разговарали смо и сви желимо да дођеш живиш са нама – нисам био лажно скроман и одбио позив, већ сам покупио своје прње и отишао из магацина. Посао нисам напустио. По први пут сам имао своје паре, нису биле Бог зна шта, али сам могао да их трошим на нешто друго осим на јефтину и неквалитетну храну. Нисам се расипао, штедео сам новац, али сам с времена на време себи могао да купим мајицу, патике или панталоне. За осамнаести рођендан Милош и његова сестра су ми направили журку изненађења. Нисам могао да издржим, плакао сам као кишна година у купатилу, мислећи на оца, мајку, бабу, деду, тетку. Те вечери први пут сам се напио у животу, први пут сам тада љубав водио.

Када сам уписао факс пребацио сам се у Студењак. Милош и ја смо остали браћа до гроба, али нисам више желео да зависим од других, нити икоме да сметам. Једне од тих студентских година собу сам делио са Гораном, избеглицом са Косова, из Пећи, који је доживео сличну судбину као и ја. Нисмо се много дружили, ал смо се једанпут заракијали у соби, причајући о проклетим годинама када смо губили своје најимилије, када смо напустили своје домове. Плакали као деца, чисто и искрено, разбијени од његове шљивовице и емоција.
Давао сам годину за годином, био сам међу најбољим студентима у генерацији, добијао сам неколико стипендија, бесплатан дом, радио сам разне послове, од магацина, преко конобарисања, до гардеробе у дискотекама. Увек сам имао неку кинтицу у џепу, коју сам често делио са себи блиским људима.

– Матори, ајде идемо на Златибор сада на зиму, моји су купили кућу тамо – позвао ме је Милош.
– Брате, само реци датум и ко иде? – живот је кратак и пун туге, да би човек пропуштао задовољства.
– Наша екипа из средње, а Маша иде са другарицама. Идемо да се спрдамо и пијемо.

– Миланче – Маша ми се увек обрадује, загрли ме и изљуби. Цела екипа ми је била мање више позната, само једну девојку нисам знао:

- Ово је Лика, ово је Милан – укочио сам се на помен тог имена. Пружио сам руку плавушици, нешто мало нижој од мене. Погледао сам је у очи боје мора, насмешила ми се исто као онај усташа који ми је спасао живот, и пружила руку. Њено име и њен осмех су ми били довољни.

Не морате да погађате да је она постала моја девојка, а касније и моја жена. Купили смо кућу у Земуну, где ће Крајишник, него тамо. Радили смо обоје, ја као инжињер у једној великој грађевинској фирми, она као бабица у породилишту. Родила ми је две ћерке и једног сина, а онда је једног дана тихо умрла… Од чега? Као да је битно.
Смрт је поново ушла у мој живот…

 

Извор: СРПСКИ НАРОДНИ ФОРУМ

 

Везане вијести:

МОМ ДЕДИ НИКОЛИ

Милан Пантовић: ЗАПИС СА КОРДУНА, ЉУТА ЛИЧКА ЗИМА

МИЛЕНА

Свједочанство Стеве Бракуса о злочину усташа над Србима у Бракусовој Драги 16. јуна 1944. године