Календар геноцида: 28. јул 1941. Свједочење: Вучен Репац, Мељиновац Доњи Лапац, Лика
У бездану Делић јаму на Завољу изнад Бихаћа, усташе су доводиле Србе,
мушкарце, жене, дјецу и старце, још током јуна па све до аугуста 1941.
године, и у њу бациле 894 српска цивила из Мељиновца, Личког Петровог
Села и околних села.
Само у једном дану, 28. јула 1941. године усташе су похватале и побиле
92 српска сељака из села Мељиновца опћине Доњи Лапац. Њих су похватали
код њихових кућа и одвели на губилиште недалеко Завоља гдје су их побили
из ватреног оружја, поклали ножевима, а неке и живе, све бацили у Делић
јаму - безданушу, недалеко Завоља. О том злочину усташа из села
Боричевца и неких других сусједних хрватских села над својим комшијама
Србима испричао ми је маја 1983. године једини преживјели Вучен Репац
који је успио побјећи из усташких канџи. У ову бездану Делић јаму усташе
су доводиле или довозиле не само Србе мушкарце већ жене, дјецу и
старце, још током јуна па све до аугуста 1941. године, све док је нису
напуниле и у њу бациле 894 српска цивила из околних села и Личког
Петровог Села.
О покољу 92-јице Срба 28. јула 1941. године и бацању жртава у Делић јаму, Вучен Репац је казао:
“Прије рата живио сам у родном селу Мељиновцу и преко сезоне радио у
Завољу као шумски радник. Дана 28. јула 1941. најбоље се сјећам од свих
дана свога живота. Тога дана побјегао сам с губилишта Делић јаме
недалеко Завоља. Из групе у којој сам ја доведен покушало нас је побјећи
четрнаесторица од којих је осам погинуло у бијегу, а нама шесторици то
је успјело. Од ове шесторице четворица су касније погинула у
партизанима, а у Апатину још живи Пајо Солаћ.
Освануо је ведар и топао јулски дан. У наше село дошла је група добро
наоружаних усташа. Разјурили су се по селу и покупили све одрасле
мушкарце које су затекли у кућама. Повели су нас према селу Скочај. Ту
су нас мало задржали и рекли нам да нас воде на Велебит на рад у шуми.
Одвели су нас према Завољу и ту нам прикључили још 20 Срба које су
истога дана похватали у околним селима. Затворили су нас у круг
жандармеријске станице. Након сат и пол дошли су у круг са жицом и
клијештима. Почеше нас везати. Људи се мало ускомешали, траже да нас не
вежу, али није помогло. Високе зидине, побјећи се не може, а усташе
наоружане. Повежу нас у колону по четворица, два и два, па онда уздуж
жицом низ сваку двојну колону. Кад су повезали нас свих сакупљених 116,
повели су нас у правцу села Баљевац. Ишли смо тако једно вријеме цестом,
а онда скренули пољским путем десно према Завољу. Идући тако око два
километра стигли смо до Делић јаме те нам усташе рекоше да ћемо ту мало
одморити док не стигне још једна колона.
Био сам свезан с братом на челу колоне и кад смо нас двојица сјели,
читава колона се једноставно превалила јер је била повезана и уздуж.
Када смо посједали, усташе иступише испред нас на једно петнаестак
метара, њих око 60. Сви осјећамо страх да ће нас ту побити и људи почеше
викати: “Немојте нас тући!” У том моменту један се човјек успио
отргнути и даде се у бијег. Двојица усташа тргоше пушке и опалише за
њим. Он паде, а ова двојица притрчаше к њему и кундацима га размрскаше.
Када се повратише, кажу нама: “Није требао бјежати па га не бисмо
убили.” Осјећам да ће нас све побити и док сам мислио на то, видим како
из групе усташа иступа један оружнички наредник. Тек што је иступио,
командује: “Паљба!” - и киша куршума просу се по нама. Како сам се нагло
тргао, пукла је жица и ја се дам у бијег. Усташе су за мном пуцале и
једно зрно ме мало окрзнуло. Бјежао сам низ благу падину према шуми, у
правцу Жегара, и кад сам дотрчао до цесте, да не би изишао на чистину,
завучем се у купину и бујад поред цесте. Чујем бат војничких чизама.
Мало провирим и видим иду двојица усташа. “Ево једнога”, рече један. Ја
помислим да је видио мене и лагано савијем неколико струка бујади над
главу и гледам према њима. Међутим, они нису видјели мене него једног
другог човјека који је такођер покушао побјећи с губилишта али га је ту
стигао крвнички усташки метак. Ту мало постајаше па други зликовац рече:
“Види, мајку им јебем српску, ни један није жив. Добро смо гађали ове
шта су бјежали и ту немамо шта тражити. Идемо побити оне што се враћају,
а сутра ћемо заћи у село па ћемо их пококати као псе да им се и сјеме
затре.”
У свом заклону близу Делић јаме, гдје су усташе још четири пута доводиле
колоне мушкараца, жена и дјеце из околних српских мјеста, те Личког
Петровог Села, све док је нису напунили бацивши у њу 894-рицу Срба,
остао сам све до 10 сати навечер.
Кад се уноћало и паљба престала, полако се извучем из свог склоништа,
изађем на цесту и кренем у Бјелопоље, јер ми је жена била отуда, а
познавао сам тамо и неколико људи. Идући тако одједном зачујем бакат
војничких цокула, а пошто је била ведра ноћ и мјесечина, осврнем се и
видим двојицу усташа како иду од Баљевца према Завољу. Склоним се у
један џбун, и кад они одмакоше, вратим се на цесту, изујем ципеле и
наставим у чарапама. Убрзо скренем у правцу шуме. Кроз шуму сам ишао
четири до пет километара. Шумски путеви су ми били добро познати али
уморан сам и жедан. Наиђем на једну готово пресахлу локву и поквасим
мало уста онако блатњавом водом. Повучем се изнад пута и легнем под
једну јелу. Заспем одмах и пробудим се пред зору па наставим пут према
Кореници. У саму зору избијем у село Понор, изнад једне куће. Приђем
ближе и видим човјека како из тора пушта овце и козе. Примијети он мене и
видим уплаши се. Мало се боље загледам и препознам да је то Вељо што је
са мном служио војску. Кад сам му назвао “Добро јутро, Вељо”, препознао
је и он мене и онако уплашен рече: “Е, бога ти, шта је то с тобом?” Био
сам гологлав, подеран и крваве руке. “Да ли је истина да су јучер уташе
побиле све Србе у Миљеновцу?” Кажем ја њему да јест истина. На то он,
спустивши главу, забринуто рече: “Тако ће бити и нашим.” Ја упитах, гдје
су ваши? Он ми исприча да су усташе зашле у село и похватале све људе и
одвеле у Кореницу, па да ће их онда отпремити негдје на рад. Ја му
кажем како су тако похватале и нас па умјесто на рад одвели на клаоницу,
а да сам ја побјегао кроз кишу усташких пушчаних зрна па ће тако бити и
овима вашим из Коренице и сигурно ни један неће ухватити за лопату.
Ту у Понорима познавао сам и Пеју Коругу па сам отишао до његових. Он је
с осталима био у затвору у Кореници, а преко дана су им у посјету
долазиле жене доносећи им храну. Његова жена ме је убјеђивала да их неће
усташе побити, да се то не смије невине људе убијати. Када сам јој
испричао шта се догодило код нас, умијесила је крух и у њега замијесила
повећи нож па га однијела Пеји у затвор. Исте вечери у њихову су ћелију
дошли један усташа и један оружник да их повежу. Пејо је брзо тргнуо нож
из рукава, преклао их обадвојицу и свих дванаест заточеника успјело је
побјећи...
Требао сам вам још тога испричати, али ми опростите. Нисам сада више
способан да било шта вам још кажем. Обузела ме туга и врти ми се мало у
глави. Све ме подсјећа на ону трагедију стотина наших сељака, који
осташе у Делић јами за вијеке вјекова... “
(Именични попис жртава објављен је у Зборнику 14, ХАК, Котар Доњи Лапац у НОР-у 1941-1945, Карловац 1985, стр. 1095-1142.)
Извор: Ђуро Затезало „Радио сам свој сељачки и ковачки посао“ – свједочанства геноцида. СКПД Просвјета, Загреб 2005.
Удружење изражава захвалност Ненаду Стефановићу и Живораду Бундалу за
помоћ у припреми садржаја књиге за електронску, интернет верзију.
Везане вијести:
МИЛОШ ПУЗИЋ: ДА СЕ НЕ ПОНОВИ
ДОКУМЕНТИ О ПРОТУНАРОДНОМ РАДУ И ЗЛОЧИНМА ЈЕДНОГ ДИЈЕЛА КАТОЛИЧКОГ КЛЕРА
МОМ ДЕДИ НИКОЛИ
МИЛЕНА