RASKOL
P0MRAČENJE UMA
„…svaki koji zlo čini, mrzi na vidjelo i ne ide k vidjelu da ne
pokaraju djela njegovijeh, jer su zla. A ko istinu čini, ide k vidjelu,
da se vide djela njegova, jer su u Bogu učinjena…”
(Jevanđelje po Jovanu)
Dok je četrdesetih godina dvadesetog vijeka zahuktala fašistička mašina tutnjela niz Evropu, sve pršteći pred sobom i sklanjajući kao granu s puta jednu po jednu prepreku oskudno naoružanih, razjedinjenih i demoralisanih protivničkih armija, Ante Pavelić je u zavjetrini i pod tvrdom zaštitom fašizma zadovoljno trljao ruke i čekao da se i jugoslovenska državna tvorevina konačno raspadne kao kula od karata. Krvava jutra koja su drugima donosila strah, neizvjesnost i beznađe, sa kojima je umjesto svjetlosti novog dana mnogima dolazio mrak ropstva, Paveliću su bila rumena praskozorja puna nade da je najzad kucnuo čas za osvetu Srbima i ostvarenje njegovog sna o velikoj i nezavisnoj, etnički čistoj državi Hrvatskoj.
A Pavelić, kao uostalom i svi ostali koji su računali na veliki šićar u predstojećoj ratnoj kataklizmi, sem na savezništvo i prijateljstvo moćnih zaštitnika, Hitlera i Musolinija, nadu je prvenstveno polagao u međunacionalne raskole i mržnje koje vjekovima tinjaju na Balkanu, koje su razjedale i slabile i onako slabašnu moć i jedinstvo Jugoslavije.
O kakvom je raskolu riječ, koliko su duboki i dokle sežu korijeni zla i mržnje, bilo je svakome jasno već u onih tužnih jedanaest aprilskih dana 1941. godine, u vrijeme besmislenog i samoubilačkog krvarenja jugoslovenske vojske u očajničkom pokušaju da organizuje kakav-takav otpor i ne dopusti okupatoru da se u Jugoslaviju ušeta kako se ušetao u ostale do tada porobljene evropske zemlje.
Stanje je, naravno, bilo najteže u nacionalno šarolikim sredinama. Tu su i vojne jedinice bile najviše zaražene nacionalizmom i ponajprije položile oružje pred neprijateljem, kojega su jedni dočekivali sa pritajenom mržnjom, kao krvnika i okupatora, a drugi sa oduševljenjem i cvijećem, kao prijatelja i oslobodioca.
A sve ono što se tih sramnih aprilskih dana događalo na frontovima i položajima jugoslovenske vojske bila je samo preteča i vjesnik stravičnih pokolja i međunacionalnih satiranja koja će kasnije uslijediti, podjarena borbom za vlast, političkim manipulacijama i šovinističkim osvetama do istrebljenja protivnika, neistomišljenika i nacionalnih nesrodnika.
Ni Livno i livanjski kraj u tome nijesu bili iznimka. Sve ono što se, posebno tokom 1941. godine, dogodilo, krvavo kolo koje su i u ovom podnebesju zaigrale ustaše, začeto je u aprilskom slomu. O tome, kao i o mnogim drugim pojedinostima i događajima koji su se ovdje odigravali tokom rata, autentične i do sada neobjavljene zapise je ostavio prvoborac Milan Radoja, zvani Mračilo, iz Čelebića.
„Ovo je spuntano napisano”, napominje ovaj plemeniti čovjek na prvoj stranici svojih zapisa, rukom napisanih, a poslije njegove smrti (umro je u osamdeset osmoj godini života) sačuvanih ponajviše zahvaljujući profesoru Svetu Buloviću iz Livna. Z9 autentičnosti i zanimljivosti kazivanja, zbog ljepote jezika, zapisi Milana Radoja slede bez ikakvih, stilskih, jezičkih i drugih sličnih intervencija, sem najosnovnijih pravopisnih i interpunkcije:
Milan Radoja, zvani Mračilo, savremenik i pouzdani hroničar i svjedok zločina u okolini Livna
„Aprila mjeseca 1941. godine, kad se spremo Hitler da napane Jugoslaviju, dobijo sam poziv od vojnog osijeka da se javim žandarmskoj stanici na Vagnju na vr Dinare — put koji vodi od Livna Sinju preko Prološke drage.
Tamo kad sam došo bilo nas je sedam, sve stara godišta: Jović Mirko iz Vrbice, Vulić Ilija iz Vrbice, Miailo Pero iz Sajkovića, Broćeta Nikola iz Gubina, Pešun Stojić iz Čaprazlija, Pilip Pašalić iz Donji Rujna. Komandir stanice bijo je Ivan Zelnika, narednik.
Rasporedio nas šta je čija dužnost. Nikola Broćeta bijo je telefonista, on je zadužen da bude kod telefona. Mene da budem kurir. Pašalić Pilipa da bude sa njim u kancelariji. Ona četiri da dežuraju kod jednog astala koji je bio pred stanicom. Taj astal imo je dvanaes brojeva đe je bilo napisano istok, sjever, jug, jugozapat i tako dalje. Kad bi avijoni poletili, sa kojega pravca lete, da se odma javi telefonom u kojem pravcu lete — Mostar, Sarajevo i tako dalje.
Kuvar je bijo neki Jerko. Odma nam reko: vi Bosanci, kud su vas đavli vamo donili, da vam ja moram kuvati zasebno pošto smo mi dobivali vojničko sledovanje, mi pet žandara, oni su kupovali sami za svoj novac i bolje se ranili. Dobili smo za posteljinu stare slamarice i u njima slama i po dva stara ćebeta. Davo nam jednu sobu praznu. Žandari su imali svoje krevete. Pilip Pašalić spavo je sa komandirom, nas šes zajedno u sobi.
Reko nam je narednik da ne ulazimo u kancelariju, samo kad on kojega zovne. Kaže, ja imam pune ruke posla, samo mi je Pilip potreban da mi pomogne. On je sa njim obavljo neki poso više nego sa svim drugim žandarima. Bili su nji dvojica stalno zajedno i par dana prišo se sa njima raniti.
Jerko kuvar, kad bi nam davo ranu, reko bi: vi, Bosanci, ja vam neću zadugo kuvati. Doša je đavo po svoje, kaže vam Jerko da ćete vi brzo kući...
Mi bi samo pogledali jedan u drugog šta govori.
Kroz nekoliko dana čujemo na telefon: napala Italija i Njemačka Jugoslaviju.
Isti dan neko javi preko telefona da su naše jugoslovenske jedinice kod Šibenika dale jak otpor Talijanima.
Toga dana naveče, nešto oko deset sati, mi polegli, doleti telefonista Broćeta, šapće meni i Peru Miailu: brzo ovamo na telefon!
Prislonismo glave uz telefon: alo, ovde je Travnik, braćo Hrvati, granulo je naše sunce, rađa se Hrvatska nezavisna država, na čelu našega doba evo željeznoga Ante Pavelića! Braćo Hrvati, budite oprezni, oduzimajte vojsci oružje i primajte vlast u svoje ruke…
Tako javlja Split, Sinj, Livno i još neki gradovi ali niko ne javlja ko je na telefonu. Mi se izbezumili, šta se ovo dogodi, a telefoni samo zuje. Mi upoznajemo naše stražare šta se dogodilo. Narednika ne zovemo jer on je nama reko samo kad lično neko njega zove onda da mu javimo.
Mi se uzmuvali. Nešto kašnje jedan sat, oko jedanaes sati, dođe jedna limuzina, luksuzni auto, pred stanicu. Mi stražari izletismo napolje oko auta kad vojnik goni ranjenoga pukovnika Rašovića. Ranjen na tri mjesta. Kazivamo šta je telefon govorijo prije sat vremena. On nama kaziva šta se njemu dogodilo, da je na njega izvršen atentat, poručnik Lujetić koji je bijo sudija njegovoga 13. puka „Ajduk Veljko”, Primorske divizije, koja je dobila naređenje da krene iz Splita za Sarajevo.
On pita đe ima Srbin doktor. Mi kazivamo: ima doktor Mitrović u Livnu.
On nas savjetuje: ljudi, budite oprezni, vidite šta se meni dogodi od moga dobrog prijatelja poručnika Lujetića, on je sudija moga puka, na vjeru dade mi smrtni udarac, možda ću od ovi rana i umrijeti…
Otišo je u Livno. Kašnje nekoliko dana ubijen u Livnu u bolnici od strane ustaša.
Kašnje nekoliko vremena, nešto oko pola sata, iskupi se oko stanice dosta oficira. Natrpa se puna soba. Telefonista zove Livno — ništa, zove Sinj — ništa, sve telefomske veze prekinute.
Oficiri se zabrinuti uzvrtili. Neki skidaju palete sa ramena, neki i bacaju pod noge, neki meću u džepove.
U toj gužvi digo se i komandir i ona dva žandara. Govori mi komandir: ti si kurir, budi spreman, kad se svane daću ti jedno pismo, naša je patrola dolje u selima na službi, rećeš podnaredniku da provjeri šta se dogodilo, ja ću mu napisati.
Davo mi je komandir pismo. Obuko sam jednu staru bundu i staru šajkaču, naturijo na uši, puvala je jaka bura i nanosila pahuljice snijega.
Krenuo sam prijekim putem dolje niz Dinaru. Nešto jedan i po kilometar, jedna velika kuća, mislim da je bila štala za stoku, đe se slučaj dogodio. Dva vojnika zagrnuta u vojničku ćebad. Idem njima.
Pitam: je li zima vonici?
Uglas oba govore: jesmo se bome i smrzli.
Pitaju odakle idem.
Velim: od žandarske stanice.
Odma pitaju: molim te, znadeš li oće li nam doći brzo smena, evo ćemo poginuti od leda čuvajući ove.
Ja pitam: pa ko je to pod šatorskim krilom što ji čuvate?
Jedan: pa zar ne znaš ko je?
Ne znam.
Pa, ovo je pokojni poručnik Lujetić što je izvršio svoj zadatak, pokoj mu duši, on je časno i pošteno izvršijo svoj zadatak za koji se zakleo.
Pitam: ko je ovaj drugi i treći?
Ovaj do njega, to je njegov iskreni i dobri prijatelj, on je ubijo toga majora, on je bijo komandant trećeg bataljona…
Ja pitam: pa ko je ubijo nji dvojicu?
Onaj isti jope govori: ubijo je jedan Crnogorac, zastavnik, jebala ga majka crnogorska, dabogda ga moja puška pogodila, ništa mu drugo ne bilo nego metak…
Ja pođem od nji. Onaj isti govori: molim te, reci da nam pošalju smenu, vidiš da smo se smrzli…
Idem dalje niz planinu kad kod dviju mali kućica u jednom dočiću dva vojnika zagrnuta u ćebeta čuvaju jedan leš pokriven šatorskim krilom. Idem njima.
Pitam: je li zima vojnici?
Oba u glas: jesmo se i smrzli.
Pitam: pa ko je taj mrtvi što ga čuvate?
Oba u glas: mi ne znamo.
Pa ko ga je ubijo?
Oba u glas: mi ne znamo samo naredijo nam poručnik da ga čuvamo, molimo te oli reć da nam pošalju smenu.
Ja im rekog: to ću ja reći dok dolje dođem.
Idem dalje. Sašo sam niz planinu na onu veliku poljanu što je zovu Trnova poljana. Idem testom. Pokraj teste, do zapadne strane, leži vojnik… Pod ratnom spremom, oko ranca zamoto ćebe i šatorsko krilo. Ranac nije skinuo sa leđa. Puška nešto oko 20 centi pokraj njega. Pod glavom lokvica krvi. Kod njega nema niko.
Idem dalje. Na dnu poljane, kraj teste, jedna lokvica vode. Jedan stari poji dvi krave i jedno june.
Pitam staroga: kakav je ovo vojnik gore mrtav?
Stari viče: ja ne znam.
Pitam staroga: jesi li vidijo žandarsku patrolu?
Stari veli: jesam, eno je u tim prvim kućama, nonđe je i moja kuća…
Idem tamo. Malo bliže, kad oni ugledali mene…
Podnarednik viče: šta je, Bosanac, mora da ima nešto novo.
Ja pitam: ima li kod vas?
Mi ne znamo ništa naročito. Jedino u tim kućama, kako čujemo, da je štab Primorske divizije. Reče mi jedan kapetan da mora sva divizija da ide za Sarajevo i nešto se tu puno motljaju, nemam pojma šta je.
Pitam kakav je to gore na toj ledini mrtav vojnik?
Podnarednik: e, to znam, reko mi je taj kapetan da je jedan vojnik napravijo samoubistvo, čuvo da će na front i sam se ubijo…
Onda oni meni govore: mora da ima kod vas gore dok ti nas tražiš.
Ja pruži pismo: pročitaj pa ću ti onda sve reći!
Oba čitaju, tri puta prelaze preko redaka i pogledaju jedan u drugoga. Oba u glas: da li je ovo moguće?
Onda ja nastavim pa jim sve po redu kazivam. Najprim šta je govoreno na telefon, pa onda i da se smijo komandir i Pašalić…
Onda podnarednik nastavi: čuješ, Mate, pa i ja sam brat kršćanin pa onda šta kriju sve od mene, jebo jedan drugome mati i gospu. Kaži mu neka on donese svoje gaće pa provede istragu. Nego, Bosanac, ajde ti ponesi to pismo, otidi kod oni oficira da čujemo šta će ti reći, ti si kurir, tebi oni neće ništa…
Ja malo zatego da ne smijem.
Nji obadva: moreš slobodno. Orabriše me: ti nosi u ruci pismo i ajde slobodno, i ja se uputi.
Nosim pismo u plavoj kuferti i pravac njima dok sam došo blizu na 10 matara. Jedan kapetan meni priđe i pita šta ima novo.
Ja stado mirno, poče: gospodine kapetane, ja sam kurir sa žandarske stanice na Vagnju pa me poslo komandir da nađem patrolu i da im dadem ovo pismo pa oni ne smiju doći vamo pa mene uputiše…
On veli: nemoj stajati mirno, budi slobodan pa ćeš nam reći sve što znaš.
Svi oni oficiri oko mene se naredaše. Pismo su slabo i čitali, oko mene se okružili. Ja onda sve po redu što sam čuvo na telefon i što sam vidijo i što su mi govorili oni što su čuvali mrtve. Oni su me pažljivo slušali i pogledali jedan u drugoga. Onda jedan major poče me nagovarati da uđem unutra đe je general.
Ja kažem: gospodine majore, ja tamo ne smijem unići.
Major uporno: kad ti kažem možeš slobodno unići i tako sve reći što si i nami reko.
Oni drugi potvrdiše. Major dođe vratima polako. Kuca. Ništa. On jopet. Ništa. On otvori vrata. Mene oni drugi skoro uturiše. Ja stado mirno. Pripo se, zacrvenijo se, stojim mirno i držim plavu kufertu u ruci. General je sjedio okrenut leđima prema meni. Major poče pitati što sam ušo unutra, govori: što oćeš?
Ja sa početka ko kroz zube: gospodine majore, ja sam kurir u žandarskoj stanici na Vignju...
I onda sam počo sve po redu kazivati.
Reče mi major: stari, nemoj mirno stajati, budi slobodan.
Onda se i general okrenuo, ali nije nijednu riječ progovorijo. Naposletku major me pita odakle sam i koje sam vjere. Ja sam reko od Livna prema Bosanskom Graovu i da sam pravoslavne, Srbin.
Kad sam sve reko, malo sam ćuto. Onda major pita: imaš li, stari, još nešto reći?
Gospodine majore, nemam.
Onda, stari, možeš poći i evo ti jednu cigaretu.
Pred vratima oficiri čekaju: šta ima?
Ja kažem: ništa, ja sam kazo ono što sam i vama kazo.
Idem podnaredniku. Kažem da sam reko sve što i njima.
On veli: sretan put, Bosanac, nemoj kazati onome lopovu da sam mu psovo mater, može mi se osvetiti.
Ja velim: ne brini podnaredniče, i onda prijekim putem u planinu.
Kad sam došo u stanicu, javijo sam komandiru da sam našo patrolu i da sam nosijo pismo u štab divizije i da niko ništa nije, svak se bavi o sebi. Komandir se nasmijo.
Onda ja sam došo našim stražarima i kazivo im sve što sam vidijo. Kad sam išo gore stanici povr sela vidijo sam u rastovoj šumi puno vojske đe su prenoćili i primaju kuvanu ranu. I meni su dali jednu porciju i pola ljeba, pasulja i slanine, bijo je obilan, dobar ručak.
Već je počelo rasulo bez komande, svak na svoju stranu, u grupama vojska prolazi, dijeli se Dinarom istok-zapad kuda kome odgovara — mi pred stanicom gledamo.
Izleti komandir. Govori: saću oteti jedan puškomitraljez pa ćemo braniti stanicu.
Onda malo kašnje idu on i Pašalić, nose jedan mitraljez i smiju se, kazuju kako su ga lako oteli od vojnika.
Malo kašnje dođe Pašalić: zove te komandir.
Ja uđem u kancelariju, on govori: Radoja, sada ćeš ti otići dolje. U Prološkoj draži, u onoj gostionici, nonđe je jedna straža, kazaćeš im da odma dođu stanici pa ćemo čuvati stanicu, evo imamo i puškomitraljez…
Ja: gospodine naredniče, ja vas rado slušam, ali ova stara bunda i ova stara šajkača na meni pa niti sam vojnik ni civil, pa me priziru i vojska i oficiri…
Nasmija se: tako je, ovde ima jedan šiljel, nov, daću ti. Ovo je moja patrola zaplijenila od nekog Parajčića iz Crnog Luga, to je neki švercer, ne znam da li ga je ukrao ili ga je od nekoga kupijo. Evo ti i ovu novu šajkaču. Pismeno ti ne treba, samo reci da sam ja naredijo.
Ja izađo iz stanice. Idem testom. Vojska prolazi i meni nešto sinu u glavi da i ja bježim svojoj kući. Nešto, jedan kilometar od stanice, u jednome docu nekoliko vojnika. Jedna mazga sa vojničkim samarom. Na nju tovare neki kazan i dvije vojničke puške, ćebat i šatorska krila. Idem njima.
Jedan vojnik pita: ćato, oćemo li još štogoć tovariti?
Idem ćati. Pitam bi li mi prodo jednu pušku: imam 100 dinara, daću ti...
On se malo zamisli pa pozva jednoga vojnika koji je krenuo prema istoku. Veli: Ante, daj ti tu tvoju pušku ostavi.
Vojnik: ćato, ja to oću samo daj ti meni potvrdu da ja ne odgovaram.
On izvadi iz džepa blok, napisa bez štambilja. Vojnik otpasa kaiš i fišeklije i dade i brzim korakom ode prema istoku da stigne svoje. Ja njemu sto dinara, on meni pušku i fišeklije sa opasačom i ja uze 2 šatorska krila. Opasa opasač i pušku na se i brzim korakom ne bi li stigao vojsku koja ide Dinarom na zapat. Odma u prvom docu vidim teški mitraljezi poređati u četiri reda, metnuti u postolja i nako ćute i nekoliko sanduka municije i nikoga kod nji nema. To su kašnje odnijeli seljaci i dali svojoj novoj državi...
Išo sam brzo. Na vr brda vojska je odmarala. Tude nađem Radu Crnogorca i Šunjku Milana. Oba iz moga sela. Vojnici. Govore da je naprijet jedan kapetan sa mapom prvi. Dinarom prema zapadu idemo. Nas tri krenuli niz planinu nekako između Lištana i Gornji Rujana. Sašli prvim kućama pod stranom. Jedna žena leti nama.
Govori: vojnici, odakle idete?
Mi: iz Dalmacije.
Ona: gospa vam dala, jeste li vidili ustaše u Sinju?
Mi se pogledasmo, ćutimo, to nam prvi put čuti šta je ustaša.
Mi njoj: ženska glavo, pa o čemu ti to govoriš?
Pa naš župnik kad je za nji kupijo prilog uvik nami govorijo: oni će nami doniti slobodu.
Mi: pa koji župnik?
Žena: pa gospa vas pomogla, naš župnik Božo Šimleša. Kažu da su došli u Sinj.
Onda ja ko od šale: ja sam i vidijo u Sinju.
Ona: pa, gospa ti dala, kaži mi, kaži mi kakvi su?
Ja njoj: lijepo obučeni, nova roba na njima, uvatili se ispod ruke i šetaju po Sinju.
Pitamo: vode?
Žena: ja ću vami dati mlika, ima metenoga, evo malo prije izmela. Dala bi vam i šta drugo kamo li mlika za taj dobar glas…
Ode brzim korakom u kuću i nosi jedan drveni okrugli kablić skoro pun mlijeka. Mi umorni i dobro se napili. Ona odnese kablić i viče: sretan put, vojnici, da zdravo dođete svojim kućama kad ste donili tako dobar glas, idem sada uvatiti muštuluk svojim komšijama…
Mi krenusmo niz jednu ulicu koja vodi iz sela u polje. Sunce je bilo na zalasku. Došli smo u jarugu i čekali dok se dobro smrkne. Znali smo, kod Matkovića je žandarska stanica, da će nam tražiti puške. Kad se dobro smrklo, išli smo ispod njiva. Kad smo bili ispot Matkovića, čuje se neka galama. Nismo na testu nikako nailazili da nas ne bi ko vidijo da nosimo puške.
Tako smo došli do svoga sela i onda svaki svojoj kući. Od poznati niko nas nije vidijo…
Ljudi se iskupljaju svojim kućama. Poslim nekolika dana dođe jedan teretni kamion. U njemu 7 vojnika. Sada to su domobrani, hrvacka zaštita, i jedan oficir i 3 civila. Metnuše tablu na opštinu đe je sjedište bilo i prije u kući Nike Vujanovića. Domobrane smjestiše u školu. Na tabli piše: ukazom Nezavisne države Hrvacke i naredbom poglavnika Ante Pavelića smenjuje se sa dužnosti Mijo Baroš iz Sajkovića. Postavlja se za načelnika opštine Jakov Pašalić iz sela Čelebića.
Niže na oglasu piše: svaki seljak i građanin dužan je da preda oružje i vojnu opremu vlastima hrvacke nezavisne države. Ko bude krijo oružje i vojnu opremu pa se kašnje uvati, kazniće se na licu mjesta odma streljanjem pa svi građani budite oprezni i poštujte ovaj oglas…
Opštinski odbor odma je raspušten i više se nikad nije pozivo…
Meni dođe Pilip Pašalić, donese pismeni nalog da predam novi šinjel i šajkaču i svu opremu što sam dobijo u stanici. Govori mi: pa znaš kako si ga odnijo.
Ja poznajem njega da će mi se osvetiti. Sve njemu dadem i više nikad ne znam ili ga sebi uzo ili prodo.
Žandarska stanica bila je u Strupniću, hrvacka zaštita u Čelebiću, u školi. Početo je kupiti oružje i vojnička odijela. Domobrani nikad nisu prisiljavali da se daje oružje, već ako bi neko sam donio. Žandari su bili strožiji.
Kada su domobrani odlazili u patrolu rado i je narod nudijo jesu li gladni i bili što jeli. Kada na nekom seljaku vide vojničku bluzu smijali bi se i vikali bježi eto žandara, oteće ti bluzu…
Tako je trajalo deset-petnaest dana. Oni odlaze, ustaše dolaze. Pet ustaša, sve domaći iz okolni sela, i posle nekoliko dana dođe dobrovoljac, Srbin iz sela Sajkovića, Šušanović, koji je nanijo veliku štetu Srbima u kupljenju oružja.
Nastanili su se đe je sjedište opštine. Metnuli su slovo U na čela i dva ramena. Odma knez i načelnik opštine počeše njima dolaziti. Kroz sela se odma govori: u ime poglavnika da je njima zabranjeno sa Srbima razgovarati, samo službeno.
Žandari su bili u Strupniću. Kroz srpska sela više puta bi išli zajedno, tri ustaša i dva žandara. Kada bi doterali nekog čoveka koji se njima činijo da je sumnjiv ili da ima oružje ili vojničke robe, nisu ga gonili u žamdarsku stanicu već u stanicu ustašku u Čelebiću đe je sjedište opštine. Najprim da vidi šta piše oglas na opštini. Onda bi ga uveli unutra i dobro izudarali kundacima od pušaka. Kazali mu: sada ajde kući i kaži šta je zaslužijo onaj ko se ne pokorava našoj vlasti.
Narod po selima srpskim posto je uplašen. Odma koji su bili strašivi počeli su predavati oružje i vojničku robu, a naročito iz donji sela odaklen je bio zvani Šušanović, pošto je poznavo ljude. Počeli su dogoniti puške, a poneki i puškomitraljez. To oružje su predavali u Livno ustaškom logoru.
U ustašku stanicu dolazili su ustaški povjerenici i davali im podatke. Selo Čelebić imalo je 98 domaćinstava. Odprilike pola a pola. Knez je bio Križan Niko. Skoro svaki dan odo je kroz selo. Svraćo je naročito u srpske kuće. Oni ga častili. Garantovao da neće nikome ništa biti dok je njega i načelnika opštine.
Onda se šaputalo da je određeno 13 Srba u crna kola nekud goniti. Tu sam bijo i ja upisan. Svraćali smo i u kuće na kafu i pitali oće li se to dogoditi. Načelnik opštine i knez daju garanciju da se to neće dogoditi samo da nikuda ne idemo od svoji kuća.
U Livno nismo smjeli ići pošto je odma na početku u Livnu ubijen u bolnici ranjeni Crnogorac, pukovnik Rašović i jedan učitelj, Srbin, i Nikola Đukić iz Radanovaca i još neki drugi. Ali to je bilo zabranjeno razgovarati, da to nije istina već propaganda.
Jednoga dana dođe ustaša Marko Bilić, rodom iz sela Ljubunčića pa veli: zove te komandir Lijović, izgleda da te neko optužio za nešto (kašnje sam ustanovio da je on — Marko — bijo meni dobar prijatelj).
Dolazim u stanicu. Tamo komandir i njegov zamjenik:
Došo sam, komandire, što me tražite?
Namrgodio se, izvadijo neki blok iz džepa: ti imaš pušku i sto metaka. Kad si kuću pravijo neđe u kući si napravijo gnjezdo i tu ti je. Odma da si je donijo jer će ti biti mekša koža nego pamuk…
Ja govorim: komandire, ja pušku nemam niti ima gnjezda u kući, ako nađete vi me odma ubite. Ja sam robu predo Pilipu Pašaliću, što sam dobijo na Vagnju, a puške nisam dobijo, to zna narednik Zelenika, komandir stanice na Vagnju...
Poče me braniti Marko Bilić. Veli, ja ga poznajem odavno, on nije ljubitelj oružja.
Komandir nanjga: zaveži, životinjo, ko te zašto pita. Meni: napolje, i donesi odma pušku, nije lago onaj ko te ovde upiso…
Ja odem. Mislim da mi je neko vidijo pušku pa me odo. Onda jope ponovo je dobro sakrijem.
Uveče dolazi jope Marko Bilić po mlijeko i meni govori: ja bi tebi nešto reko ali dece ti tvoje nemoj me odati. Koliko su tvoga mlijeka pokusali i nako se na te izdire, nego ti mene poslušaj, ja znam koji su ti ljudi što njima daju podatke. Jakov Pašalić, načelnik, i Niko Križan, knez, i njegov brat Jako, što no mu reču Vržina, i Pero Gelo što no mu otac iz našega sela doselijo u vaše selo i onaj Maić Ante što no mu reču Čovo. Oni kada dolaze onda mene išćeraju, ume nemadu povjerenja. To je od nji neki, nego ti nji moli i izvinjvaj se da nemaš puške i da zna i Pilip Pašalić iz Rujana koji je s tobom bijo — i on ti je ta neka glavešina…
On mi je davo dobar savjet. Tako sam i uradijo. Klevo se svakom da nemam pušku. Onda kašnje nisu me više ni pozivali. On je to pogodijo ko je taj što njima daje savjete.
Preko svoji agenata tražili ima li komunista u donjem polju. Taki nije bilo u donjomu polju, ako je koji i bijo, bijo je vrlo slab pa niko nije ni znavo za njega pošto se nije niđe istica…
U selu Bojmuntima preko svoji saradnika pronašli su Obrada Mitrovića i Đuru Davidovića. Oćerali su ji u selo Grkovce, tamo je bila žandarska stanica sa 5 žandara i 5 ustaša. Tamo su ji ispitivali i nemilice udarali. Bilo ji je koji su i podlegli od udaraca. Jedne bi puštali, druge dogonili, toga je bilo više na koje su oni sumnjali.
Jednoga dana (dok su žandari i ustaše ručali) nji šestorica uspjeli su uteći, kroz prozor iskočili. Toga puta nije nijedan poginuo, a dva (Mitrović i Davidović) krili su se po šumi sve do ustanka. Kašnje su bili odbornici narodne vlasti, Obrad Mitrović je poginuo od Njemaca 43. godine…“
* * *
Za zapise Milana Radoja, zvanog Mračilo, saznao sam početkom juna 1990. godine, već prvog dana kada sam se obreo u Čelebiću i započeo istraživanja i prikupljanje podataka o ustaškim zločinima u ovom dijelu zapadne Hercegovine. Radoja, nažalost, u tom trenutku više nije bio među živima, pa me njegov sestrić Duško Šunjka poveo kod njegove supruge Jovanke, inače treće žene Milana Radoja.
- A, dušo moja, ja sam ti sve te njegove spise stavila u sanduk, njemu podno nogu kad je umro – ko velim, to je njegova muka, pa neka ide sa njim u grob! – rekla nam ta plemenita i prostodušna žena, uvjerena da je tako napravila bogougodno djelo i učinila po volji svoga muža.
Pošto je već bilo prošlo dvije-tri godine od Milanove smrti, Duško Šunjka je bio spreman da odemo na groblje i krišom otvorimo njegovu grobnicu, uvjeren da zapisi u suvoti nijesu propali. Nijesam, naravno, dopustio.
Nekoliko mjeseci kasnije, kad sam se već bio pomirio sa tim da su sigurno dragocjeni zapisi Milana Radoja propali, u Livnu sam sreo i upoznao profesora Svetozara Bulovića, jednog od rijetkih živih Srba iz sela Gornji Rujani - jednog od onih na čiju sam pomoć s razlogom računao. Kad sam mu objasnio šta sam naumio i u kakvo sam se breme uprtio, da namjeravam da napišem knjigu o stradanjima Srba u livanjskom kraju, on se odjednom prenuo:
- Pa, bogati, možda bi ti mogli biti od koristi neki zapisi jednoga starca ovdašnjeg koji se nalaze kod mene.
- Da nijesu Milana Radoja!? – poskočim ja, a u meni se probudi nada koja je ipak potajno tinjala da je možda nešto od zapisa ove plemenite i umne starine nekako negdje sačuvano.
- Jesu, otkud znaš? – iznenadi se i profesor i onda mi ispriča kako mu je starac dao zapise malo pred smrt sa željom da ih on pročita i vidi da li je to za objavljivanje.
Poslije je sve bilo lako. Bulović mi dao dvije školske sveske Radojinih zapisa, ispisane staračkom, težačkom rukom ovog mudrog i ojađenog čovjeka, jednog od rijetkih Čelebićana koji je sasvim slučajno izbjegao ustaško zlotvorstvo i ostao da svjedoči kako je bilo, o stradanju i svoje porodice i svojih komšija i livanjskih Srba uopšte.
Zahvaljujući dobroti autora, preneseno
iz knjige:
Budo Simonović: „Ognjena Marija Livanjska“
Knjiga je posvećena ustaškim pokoljima nad Srbima u Livnu i okolini, odnosno u selima na rubu Livanjskog polja, počinjenim u proljeće i ljeto 1941. godine, a ponovljenim i u najnovijim ratnim sukobima na tom području, posebno tokom 1992. i 1993. godine. To je priča o 1587 žrtava, pretežno djece i nejači, mučenih i na najzverskiji način pobijenih na gubilištima u okolini Livna. O tome govore preživjeli sa tih gubilišta, posebno preživjeli iz nekoliko jama, čije je kazivanje svojevremeno inspirisalo i Ivana Gorana Kovačića da napiše svoju glasovitu poemu „Jama“. O tome govore ne samo Srbi, žrtve ustaškog genocida, nego i brojni inovjerci – Hrvati i Muslimani, časni i čestiti ljudi koji u tim ljutim vremenima, kako 1941. tako i devedesetih godina prošlog vijeka, nisu gledali ko se kako krsti i šta je kome na glavi. Knjiga je stoga strašno svjedočanstvo o zlu, optužba za sva vremena, ali i trajni dokument o veličajnim primjerima dobrotvorstva i žrtvovanja čovjeka za čovjeka. Izdavač knjige „Ognjena Marija Livanjska“ (četvrto dopunjeno i prošireno izdanje) je kompanija „Nidda Verlag GmbH“, odnosno „Vesti“, najtiražnija dnevna novina u dijaspori.
Biografski podaci o autoru:
Rođen u selu Osreci – Manastir Morača, 15. oktobra 1945. godine. Završio Filološki fakultet u Beogradu, grupu za srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost. Tri godine potom radio kao profesor u gimnaziji „Slobodan Princip – Seljo u Sokocu na Romaniji, a onda se posvetio novinarstvu (počeo u sarajevskom „Oslobođenju“, zatim u TANJUG-u, „Politici Ekspres“, „Ilustrovanoj Politici“, „Politici“ i sada u Frankfurtskim „Vestima“).
Do sada objavljene knjige:
- „MIJAT I MOJSIJE“ (1988).
- „DO SMRTI I NATRAG“ (1988),
- „OGNJENA MARIJA LIVANjSKA“ (tri izdanja od 1991. do 1997),
- „NEDOHODU U POHODE“ (1994),
- „ZEKO MALI“ (tri izdanja od 1997. do 2001),
- „ŽIVOT NA SEDAM ŽICA“ (1998),
- „NIKAD KRAJA TAMNICAMA“ (2002),
- „ZADUŽBINA PATRIJARHA I VEZIRA“ (2006),
- „RIJEČ SKUPLJA OD ŽIVOTA“ (2006).
Priredio i zbornik „125 GODINA NOVINARSTVA I 50 GODINA UDRUŽENJA NOVINARA CRNE
GORE“ (1996. godine).
Vezane vijesti:
Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска" у Храму Светог Трифуна у Београду
РТРС - НАСЛОВИ - 25. октобар 2010. – ПАКАО У РАВНОМ ДОЦУ
РТРС - ПЕЧАТ - 20. октобар 2011. - Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље
СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ
Промоција књиге "ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА" у Светосавском културном клубу у Бања Луци