BIKUŠA
Ljeta 1990. godine, uzaludno sam tražio jamu Bikušu iznad Čelebića. Nije pomoglo ni to što mi je vodič bio Duško Šunjka, čovjek koji na tom terenu poznaje svako konačište divljači, svaki brlog divljih svinja, sve čeke, prelaze i priječce. Uzaludno smo se provlačili kroz gustiše i šipražje, peli na uzvišice i visočije drveće — more rascvjetalog jasenja je u svojoj bjelini sakrilo čak i bijeli kameni obelisk podignut poslije rata nad ovim stratištem
Poslije mi, čini mi se, nije bilo ni žao što je nijesmo našli, što ni Duško Šunjka koji brdo Klanac i Livadnice poznaje kao svoj dlan nije pogodio pravi put do nje. Možda je tako i bolje. Neka zarastu putevi do nje, neka se zaboravi.
Jeste iz dana u dan sve manje onih koji znaju gdje je Bikuša, ali ono što se dogodilo prije šezdeset i šest godina, kako su u toj jami pomoreni stanovnici Čelebića (poneko i iz drugih susjednih sela), to među Čelebićanima, ipak, živi kao da je juče bilo, pamti se i prenosi sa generacije na generaciju gotovo kao amanet. Ne zaboravlja se u nadi da se neće ponoviti…
Bikuša je jedna od tri jame „bezdanke“ u krugu od kojih sto-dvjesta metara, na visoravni sjeverno od Čelebića, udaljene nekolika kilometra. Ime je, kažu mještani, dobila po nekoj ženi od Bikića, udatoj u Čelebić, koja je jedne zime, čuvajući tuda koze, nekako upala u jamu. Bio je snijeg. Koze su pred noć odjavile u selo same, a kad se čobanica nije pojavila komšije i seljani su krenuli da je traže. Tako su prtinom stigli do jame i zlosrećnu ženu zatekli živu i gotovo nepovrijeđenu jer se zaustavila na dubini od desetak metara, na jednoj polici.
A kako je Bikuša postala grobnica nedužnih, kako su u njena studena i bezdana njedra te 1941. godine bacana čak i djeca srpska, kazuju Luka Crnogorac i Milan Rosić, dvojica od onih koji su izbjegli smrt u Bikuši:
„U Donjem livanjskom polju u to vreme nije postojala organizacija Komunističke partije niti jedan član Partije koji bi bio upoznat sa direktivom CK KPJ u vezi sa podizanjem ustanka u zemlji. Na drugoj strani ni livanjski komunisti nisu učinili ništa da upozore Srbe na opasnost iako su kao nekompromitovani, posebno Hrvati i Muslimani, mogli na vreme saznati šta se sprema srpskom življu. Tako srpski narod u celom livanjskom srezu pojma nije imao o ustanku u Srbiji, pa čak ni o ustanku u Bosanskoj krajini sve do tog 28. jula kada je došlo do sukoba ustaša i ustanika u Crnom Lugu. Na drugoj strani, naše komšije Hrvati bili su o svemu do detalja obavešteni i upoznati, ali nama, naravno, ni od njih niko ništa nije rekao. Bili su vrlo dobro organizovani i čvrsto su se držali zakletve i dogovora da ćute pa je nama, tako, ostalo samo da slutimo da se nešto ozbiljno sprema i događa” — sjećao se Milan Rosić.
„Kuriri koji su 27. jula 1941. godine bili određeni da prenesu poruku i direktivu o dizanju ustanka, nijesu stigli do Čelebića i mi nijesmo pojma imali šta se to zbiva u Crnom Lugu i selima u okolini” - pamti Luka Crnogorac, penzionisani pukovnik, inače nosilac „Spomenice 1941“.
Sjutradan, pošto se ustaško-žandarmerijska postaja u Grkovcima, osjetivši opasnost od ustanika, razbježala i sklonila u drugim obližnjim postajama, bilo je jasno da se događa nešto ozbiljno.
U ponedjeljak, 28. jula, mi poranili, kosimo žito dolje ispod ceste. Žurimo da ugrabimo prije Ognjene Marije i Svetog Ilije, kažu oko žita posebno ne valja raditi na te godete.
Odjednom, eto kolona vozila od Livna. Naprijed jedna crna limuzina, a za njom autobus i nekoliko kamiona punih do zuba naoružanih ustaša.
Protutnješe. Nemilo nam, ali opet mislimo da je kakav manevar i zstrašivanje.
Ne bi za dugo, pa negdje na putu između Sajkovića i Kazanaca osu jedan dugi rafal, a malo potom u Crnom Lugu se otvori borba.
Traje to s malim uzmacima i prekidima gotovo do ispred ručka. Još ne znamo šta je, ali mi mlađi zapeli da se čim prije valja sklanjati i hvatati planine. Otac mi Ilija i oni stariji ne daju ni spomenuti: ne budalite, kakva bi to vlas bila koja bi tukla i zlostavljala nedužan narod…”
Milan Rosić:
„Dana 28. jula 1941. godine u rano jutro, oko šest sati, putem od Livna prema Bosanskom Grahovu prođe kolona, jedan autobus i nekoliko kamiona punih ustaša, a ispred njih crna limuzina u kojoj je bio ustaški glavešina, advokat Urumović. Videlo se da to sve ne sluti na dobro, naročito za nas Srbe, a oni drugi su, naravno, znali zašto je ta kolona krenula prema Grahovu pošto su prethodne noći ustaše iz Grahova i Grkovaca pobegle pred ustanicima u Čelebić i dalje u Livno. Tako je ceo hrvatski živalj već znao da su ustanici stigli do Grahova i šta se sve sprema.
Škola u Čelebiću, poprište jednog od najmonstruoznijih ustaških zločina, bila je spaljena tokom Drugog svjetskog rata
Ustaška kolona je stigla do sela Grkovaca i tu je naišla na zasedu ustanika. Otpočela je paklena paljba koja se dobro čula gotovo do Livna. Shvatili smo da je u pitanju neki ustanak, ali ništa nismo znali ko se bori protivu ustaša i kakve su ih to snage dočekale i zaustavile. Inače, čim je otpočela borba počele su da gore kuće u Crnom Lugu i Zajarugi i kako su ustaše odstupale natrag, ovamo prema Čelebiću, za njima je sve više kuća ostajalo u plamenu…”
Luka Crnogorac:
„Najviše nas lednu i uzbuni to što Hrvati, naše komšije sa susjednih njiva, napustiše žetvu i odoše kućama čim poče pucnjava.”
Milan Rosić:
„Istog časa kad je otpočela borba u Crnom Lugu, velika masa seljaka Hrvata, trčeći odjuri prema ustaškoj stanici. Sela Strupnić, Kovačić i Čelebić bila su na nogama. Pred stanicu je već bio stigao kamion sa oružjem i seljaci su se otuda vraćali sa puškama ili mitraljezima o ramenu, sa fišeklijama i torbicama punim municije.
Jedni su odmah zauzimali položaj kosom iznad sela, drugi u polju ispod sela tako da je selo brzo bilo blokirano i više se niko nije mogao nikud izvući. Neki su išli po njivama i naređivali da se posao odmah prekine, da idemo kućama i ne udaljavamo se nikud jer će svako ko se zatekne van sela biti ubijen na licu mjesta…”
Luka Crnogorac:
„U neko doba, negdje oko deset sati, poslaše moju maćehu Cvitu kod seoskog kneza Nika Križana, inače sestrića moje strine, Hrvatice Tome, da ispita i izvidi šta se to događa i sprema. On poručio: ne berite brigu, šta bude sa Hrvatima, biće i sa Srbima, vi nemate veze sa onim što se događa u Crnom Lugu i budite bez brige…
Umiri nas to malo i laknu nam. Prijatelj nam je, računamo, i ne bi nas, zar, lagao da ima ikakve opasnosti.
Borba, čujemo, u neko doba prestade. Malo zatim pred stanicu se vrati samo jedan kamion. Strka, galama, psovke, iznose ranjene…
E, sad nam svima kao sunce jasno da nam se rđavo piše. Još kad nam od kneza stiže poruka da se niko ne udaljava od kuće i starci uvidješe da smo mi mlađi bili u pravu i da je bolje bilo da su nas poslušali.
Ali, kao i obično, pamet kasno dođe. Dok smo se mi premišljali i pogađali šta je i kako je, ustaše nijesu sjedjele skrštenih ruku. Kosom iznad sela i poljem ispod ceste ukaza se lanac naoružanih ljudi, uglavnom civila, naših komšija i poznanika iz susjednih sela, i tek po neki ustaša u uniformi…”
Milan Rosić:
„Kad je obruč već bio zatvoren, mnogi smo pokušavali da se izvučemo nekako iz sela, u planinu ili polje — u lug, ali je sada sve već bilo kasno. Nikome nije pošlo za rukom. Komšije su bile neumoljive i sve su nas, bez izuzetka, prijeteći oružjem, vratile i nijesu pomagala nikakva ubjeđivanja i izmišljanja tvrdih razloga za odlazak iz sela. A da to više nisu naše komšije već krvnici i ljuti neprijatelji shvatio sam još na njivi. Kad je počela borba u Crnom Lugu i kad su komšije — Hrvati pohrlili prema stanici, pitao sam neke moje do tog jutra dobre drugare šta se to događa i ko je napao hrvatsku vojsku. Oni su mi odgovorili da ništa ne znaju i da će biti zlo. Kad su se vratili natrag naoružani, bili su ljuti, nijesu htjeli ni da razgovaraju već su počeli da breče i tjeraju nas sa njiva kućama…”
Luka Crnogorac:
„Malo zatim zarediše patrole po kućama. Nose spiskove i prozivaju sve muško od trinaest godina do stogodišnjeg starca. Zbore da svi moramo u školu na sslušanje — da se utvrdi da li je ko od nas učestvovao i imamo li kakve veze sa zasjedom koju su im četnici (a za njih su četnici bili svi Srbi koji su se borili protivu njih) pripremili u Crnom Lugu.
Nema pogovora. Dotjeraše nas u školu i u obje učionice nakrcaše oko sto ljudi — sve zrelije muško do starca koji se mogao kretati.”
Milan Rosić:
„Posle podne kod mene dođe moj drug Đoko Milutinović. Dogovaramo se da se do noći negde sklonimo a onda da bežimo u šumu. Nemamo ništa od oružja, ali se dogovorili da jedan ponese sekiru a drugi gvozdene vile.
Bilo je oko četiri sata popodne. Đoko ode kući, a ja krenuo iza kuće u štalu da potražim kakvo sigurno sklonište do mraka. Taman što sam izašao iz kuće kad između kuća odjednom rupi grupa ustaša!
Sve poznati, iz susjednog sela Kovačića, neki Perići, zvani Kalajice. Naređuju mi da krenem sa njima. Pronađoše i moja dva brata od strica. Božu i Marka. Povedoše i njih. Moja majka dugo trči za nama i plače kao da je predosećala da će nam to biti zadnje viđenje.
Kad izađosmo na seoski put, pojavi se velika grupa ljudi. Za njima ustaše sa uperenim puškama. Priključiše i nas toj grupi.
Kad stigosmo ispod kuće mog druga Đoka, nekoliko ustaša krenu u kuću, ali Đoko ugrabi, preskoči preko nekog zida i šmugnu u neko zovlje u bašti. Ustaše pojuriše za njim, pripucaše, ali im se on negde sakri u pojati i ustaše se ubrzo vratiše praznih šaka pribojavajući se, valjda, da se mi ostali ne razbežimo.
U hapšenjima je, inače, učestvovala veća grupa ustaša. Većinom smo ih poznavali jer su bili iz susjednih sela prema Livnu. Bili su tu Barbarići, Perići, Penići i drugi iz Kovačića. Zatim neki Kujundžija, po zlu čuveni, nisam mu upamtio ime, ali znam da su mu oca zvali Arambaša, kao i još nekolicina iz sela Strupnića koje nisam poznavao. Tu su potom bili i Nikola Lijović, Filip Hrga i neki Bilić iz Žirovića, i mnogi drugi. Na čelu je išao, naoružan do zuba i Srbin - ustaša Mirko Mihailo, zvani Šušanović iz Sajkovića, a svi koje sam spomenuo kao i mnogi drugi nespomenuti bili su nam odranije dobro poznati jer su se istakli i prilikom prikupljanja oružja.
Na putu kroz selo do škole pokupili su sve stasale Srbe koje su ztekli po kućama. Kad smo stigli pred školu, tu su nas detaljno pretresli i oduzeli sve što je ko imao u džepovima — noževe, novac, duvan i slično. Potom nam je neki oficir - ustaša održao govor i rekao da su se u selima donjega kraja pobunili Srbi te da su nas zbog toga doveli da samo prenoćimo u školi pošto nam ne veruju kao Srbima, ali da ništa ne brinemo jer će nas ujutro pustiti kućama da se vratimo svojim domaćim poslovima. Pripretio nam je da će svako ko slučajno pokuša bekstvo biti na mestu ubijen, a da će i ostali zbog toga imati posledica i biti strogo kažnjeni.
Onda su u hodnik izveli putara Peru Kravarušića i nagovorili ga da nam se i on obrati i upozori nas da budemo mirni i lojalni. Pero je rekao u njihovom prisustvu da hrvatska vlast neće ništa loše učiniti mirnim i nedužnim građanima, te da će nas sigurno sutra pustiti da idemo kućama.
U onoj većoj sali u školi nakrcalo nas je oko stotinu dok je u onoj manjoj preko puta bilo deset-petnaest ljudi. Zaključali su učionice i ispred zgrade postavili straže…“
Luka Crnogorac:
„Na putu do škole nisu nas tukli i zlostavljali, ali više niko nije sumnjao šta nas čeka i džaba su ustaše držale govore i ubeđivale nas da nam se nikakvo zlo neće desiti.
A svejedno: nema spremnosti da nešto učinimo i pokušamo se na vreme spasiti i izbaviti.
Zaludu Rade Crnogorac, iskusni beogradski radnik, upozorava i agituje da provalimo kroz prozore i bježimo dok još ima šansi i vremena. Nijesu ni straže bog zna kako jake, ne bi bilo problema sa njima, ali neki od onih starijih, valjda iz straha za porodice koje su nam ostale kod kuće, i dalje hoće da vjeruju ustaškoj priči i ne daju progovoriti o bjekstvu: kud da bježimo mi i spasavamo svoje glave a žene i djecu da ostavimo na milost i nemilost…
U tom pregovaranju nam prođe cijela noć, a kad svanu, svi zažalismo, stariji što nijesu poslušali nas mlađe, a mi mlađi što smo poslušali njih starije…“
Milan Rosić:
„Nastupila je noć. Pošto je učionica bila prepuna ljudi, brzo je postalo zagušljivo i nesnosno, ali prozore nismo smeli otvoriti. Pokušali smo u jednom trenutku, no stražari su odmah zapretili da će pucati ako to učinimo.
Zgrada škole je prizemna, a učionica u kojoj smo mi bili imala je četiri velika prozora. Postojali su zaista dobri uslovi za bekstvo s obzirom da su se negde iza ponoći stražari prestali kretati oko škole. U istoj klupi pored jednog prozora sedeli smo ja i moja dva druga, Kozomara Lazo i Crnogorac Rajko. Odatle smo mogli jasno da osmatramo situaciju ispred škole. Videli smo da imaju samo dva stražara. Sedeli su na zidu ispred zgrade i dremali, držeći puške u krilu, očito umorni od borbe u Crnom Lugu i svega onoga što se tog dana zbivalo.
Počeli smo i sa ostalima oko nas da se dogovaramo da pokušamo bekstvo jer pod okriljem noći i pri tako slabom obezbeđenju za to postoje veliki izgledi. U tome je prednjačio radnik Vaso Vujčić iz Bojmunata, fizički možda i najjači među nama. Ubeđuje da što pre iskoristimo priliku jer kad svane nemamo nikakvih izgleda. Govori:
— Ja ću sam golim rukama zadaviti jednog stražara, a vi držite drugoga. Vidite li kukala vi majka da će nas sve pobiti!?
Džaba on zbori. Starci kad čuše, sjatiše se oko nas i počeše glasno da nas grde: jesmo li poludeli, gde će vlast uništavati tako masovno ljude koji nikome vodu nisu zamutili…
Tako su se energično usprotivili našem planu za bekstvo i čak nam zabranili da se grupišemo i dalje razgovaramo o tome. Čim bi primetili da nešto pogledamo kroz prozor, a naročito ako je u našem društvu Vaso Vujčić, pa još ako nešto šapurimo, odmah se neko od starijih umeša i počne nas grditi i psovati:
— Šta, bre, vi balavci znate? Koja je to država otkad je sveta i veka ubijala nedužan narod? Vi ste naumili da izmaknete zadnjicu, a porodice da ostavite na cedilu. Vama je lako junačiti se kad vam je sve što imate u gaćama!
Tako su nam starci osujetili bekstvo, a da je tada uspelo pobeći ne više od dvadeset ljudi, naše komšije Hrvati se sigurno ne bi usudili da učine to što su učinili jer bi se plašili osvete sve dok bi znali da iko od nas negdje postoji živ. Tako smo uzaludno protraćili i ovu preteški noć u kojoj se odlučivalo o životu ili smrti…“
Iz jame Bikuše je spašeno i troje djece: (s lijeva na desno) MARA CRNOGORAC, MIĆO i ANĐA ERCEG (snimljeni su iznad same jame u jesen 1944. godine
Luka Crnogorac:
„Po zori, ustaše upadoše u učionice i počeše da kundače jednog po jednog. Niko ne umače da ne dobije barem jedan ćutek…“
Milan Rosić:
„Osvanuo je 29. jul. Divan, sunčan dan. Sa prozora možemo da vidimo cestu od pola brda Barjak do zgrade opštine. Negde oko osam sati cestom se pojavi Jakov Pašalić, načelnik opštine Čelebić, koji je odmah po dolasku ustaške vlasti, ukazom lično Pavelića, postavljen na tu dužnost. Ide prema opštini i ustaškoj stanici gde će se, znamo, odlučivati o našoj sudbini. Gotovo svi smo se obradovali kad smo ga videli i kud je naumio, a naročito oni stariji. Govore nam:
— Eno, je li ovo ono što mi svu noć zborismo, a vi zapeli da se beži pa da se beži. Sad će on da naredi da nas oslobode…
Pola sata kasnije, međutim, ispred škole počeše da se okupljaju i mnoge ustaše, a onda se odjednom vrata otvoriše i jedna grupa rupi unutra u učionicu sa puškama na gotovs i noževima na puškama. Neki su ispod miške nosili kolje. Bez ispita su počeli da nas tuku gde koga stignu, psujući nam srpsku i četničku majku. Pošto smo mi većinom sedeli u klupama, oni su se peli na klupe i odozgo nas tukli kundacima i koljem po glavi i leđima i niko nije izbegao i prošao bez udarca. A tukli su nas sve dok nisu iznemogli i umorili se.
Neki su se služili i bajonetima i svoje žrtve boli po ramenima. Moj drug Rajko Crnogorac ustao iz klupe, stao pored prozora i leđima se okrenuo zidu, a ustaše ga udaraju kundacima u grudi. On stiskao zube i ni oko da mu se namrdi — koliko da ga miluju:
— U glavu ga, u glavu zmiju, majku mu jebem srpsku! — viknu jedan ustaša.
Nije ni izustio, a onaj raspali Rajka kundakom u glavu, jednom, drugom, i on se onesvešćen skljoka na pod, a dva obilata mlaza krvi mu briznuše niz obraze, spajaju se na vrhu brade i slivaju u nedra.
I većina ostalih je već u tom prvom naletu zlikovaca zaradilo modrice i bilo okrvavljeno. Kad su se oni konačno umorili, narediše da mi tučemo jedan drugoga. Oni su kružili oko klupa i kontrolisali kako se izvršava naredba pa ako bi primetili da neko ne udara baš svojski, a takvih je, naravno, bilo većina, izveli bi ga ispred klupa, koliko da pokažu ostalima kako se to radi. Tu bi ga tukli sve dok se nesrećnik ne bi onesvestio.
Tako je na red došao i Boža Petrović. Krenuli su da ga tuku i zlostavljaju, ali se ovaj hrabri i ponosni čovek nije dao tući. Zgrabio je jednog ustašu za gušu i počeo da ga davi. Ustaša se otimao i koprcao bez reči u njegovim rukama, a ostali su obletali okolo, pokušavajući da otmu druga iz Božovih čelik-ruku. Kad su uvideli da neće uspeti, da im je drug na iznaku snage, neko od ustaša povika:
— Ubij, ubij pseto srpsko!
Drugi prisloni Boži pušku pod pazuvo. Puška se glasnu i Božo se složi na patos…
Brzo izdahnu. Odrediše dvojicu između nas da na susednoj njivi iskopaju raku i zakopaju ga.
Prva grupa batinaša ode u drugu učionicu, a dođoše novi, još gori. Tako ceo dan. Sve jedni odu, drugi dođu i sve kako koji sve gori i krvoločniji, kao da su se nadmetali ko će nas više zlostavljati i ko će teže muke izmisliti. Tukli su nas najviše kundacima, koljem i nogama. Bace pod noge i onda gaze do iznemoglosti, a posebno zadovoljstvo im je bilo da udare u mošnice, naročito one tvrđe i koji su pokazivali više vitalnosti i izdržljivosti.
Kad bi se umorili tukući nas okolo u gomili, onda bi birali naočitije i viđenije, one koji su na bilo koji način prkosili. Tako im je već na samom početku za oko zapeo Ljubo Besara, gostioničar. Odmah na početku mu slomiše ruku, otvoren prelom, ruka bespomoćno visi niz telo, a krv jednomance lopi iz rukava. Ali, Ljubo je bio izuzetno kuražan čovek. Ćuti, stiskao zube i na sva njihova ironična pitanja ili primedbe, odgovara im istom merom, drsko, zajedljivo i pakosno, što je zlikovce još više izluđivalo i dovodilo do očaja…
Na isti način su zlostavljali i Rada Crnogorca. Imao je na sebi neku crvenu košulju i tako odmah zapadao za oko pa su ga odmah, redovno prvoga, izvodili i tukli do besvesti.
Slično Radu Crnogorcu i Ljubi Basari prošli su i Jovo Vujanović, Ile Šunjka (pre osnivanja NDH bio je čak i knez u selu) i mnogi drugi. Neke su prozivali po imenu i prezimenu što je kazivalo da to čine po nečijem nagovoru. Posle tih stravičnih tortura, ljudi su uglavnom ostajali na patosu, nemoćni da ustanu i sednu na klupe.
Ljudi više nisu ni ličili na sebe. Gotovo svi su bili u krvi i modricama, a uz sve to nas je morila nesnosna žeđ jer se niko nije starao od juče kako smo pohapšeni da nam donese vode. Te muke su bile teže i od batina i one se nikada ne mogu zaboraviti.
U toku dana stalno dovode i nove žrtve, one koje su prethodnog dana na neki način izbegli hajku pa su ih naknadno otkrili ili ih neko prošpijao. Oni su imali poseban tretman i dobijali duple batine.
Zanimljivo je da se za svo vreme dok su nas tukli nijedan naš komšija Hrvat nije pojavljivao unutra, mada su, videli smo, vršljali oko škole. Samo je u jednom trenutku ušao Stipe Popović, naoružan puškom, i počeo da nas tobož teši. Govorio nam da to nije u redu što rade sa nama i da ćemo mi ipak biti svi pušteni kućama. Molili smo ga da nam donese neku fučiju vode da ne skapavamo od žeđi, ali on to kao da nije čuo, stalno je nešto blebetao da se ne brinemo i kružio pogledom po sali kao da nekoga traži. Zaključili smo da je samo ušao da proveri koga nema, ko je izbegao hapšenje, da bi ga mogli tragati.
Otišao je bez pozdrava, a onda je odmah upala nova grupa zlikovaca i nastavila da nas mrcvari. U svakoj grupi smo, inače, prepoznavali po nekog od onih iz susednih hrvatskih sela prema Livnu i oni su bili najrevnosniji u batinanju i zlostavljanju. Prednjačili su Nikola Lijović, komandir ustaša u Čelebiću, njegov zamenik Filip Hrga, pa braća Perić, zvani Kalaice iz Kovačića, Kujundžija, Arambašin sin iz Strupnića i tako redom. U jednoj grupi koja nas je najdušmanskije tukla i mučila (falili su se da su oni iz Duvna došli da nas srede), nalazio se jedan omanji ustaša sa žutom ustaškom pelerinom preko uniforme. Imao je o ramenu nov karabin sa kundakom žutim kao vosak. E toga smo najviše zapamtili po zlu. Tukao nas je nemilice i bez razmatranja stalno nam psujući srpsku i četničku majku. Pri tom je svaki čas ljubio pušku u onaj žuti kundak i pretio da će nam ona suditi i da ćemo dobro upamtiti ko je on i kakvi su sokolovi iz glasitog ustaškog gnezda — Duvna. (Kasnije smo saznali da je to bio zloglasni ustaški koljač Kapulica iz sela Kola kod Duvna koji je sve do 1948. godine bio u odmetništvu i tek tada je uhvaćen i osuđen na smrt vešanjem…)
Negde oko četiri sata popodne ispred škole se okupi velika masa ustaša. Među njima je bilo i civila. Otvoriše obe učionice. Strpaše nas sve u jednu. Na vratima postaviše jaku stražu sa bajonetima na puškama, a onda počeše da nas izvode pojedinačno i prevode u onu drugu praznu učionicu.
Tamo je čekao jedan visok žandarm sa nekoliko ustaša. Žandarm je imao klešta u rukama, a pored njega na stolu je bila gomila debele, na približno jednake komade isečene žice. Tom žicom nam je žandarm vezao ruke pozadi a ustaše su nas slagale u ugao, obavezno nas kundačeći da se bolje zbijemo.
Prvi je u žicu vezan Rade Crnogorac, pa onda redom. Petoga su vezali mog druga Laza Kozomaru, ja šesti, a iza mene Rajko Crnogorac, pa Luka Crnogorac i ostali, sve dok nas nisu sve povezali i uvrstili u redove.
Posle donesoše velike kolske konope pa odvojiše jednu grupu od oko trideset ljudi i postrojiše po dvojicu. Onda ih privezaše konopima za ruke. Tako nas izrazdvajaše i povezaše u četiri grupe. U prvu dođoše oni koji su posljednji vezani žicom a na začelju mi koje su prve povezali. Ja sam bio u paru sa Lazarom Kozomarom, a iza nas su bili Luka i Rajko Crnogorac, pa Ilija Crnogorac i moj brat od strica Božo Rosić i tako redom.
Verovali smo i gotovo bili sigurni da će nas pobiti i baciti u rupe podno Barjaka iz kojih je nekad vađen pesak, pogotovo što smo i kroz prozor iz škole videli tamo naše komšije Hrvate kako rupe proširuju i produbljuju. Radili su to već nekoliko dana i ako ih je ko i pripitao zašto to čine objašnjavali su da to treba nešto za vojsku.
Kad nas izvedoše iz škole i okrenuše na suprotnu stranu od ulice koja vodi prema rupama na Barjaku, uvidesmo da smo se prevarili, a kad nas okrenuše uz Klanac odmah nam je bilo jasno da nas vode u jamu…“
Luka Crnogorac:
„Jedan od sprovodnika se posprduje:
— Vodimo vas u Rusiju, jebo vam Staljin majku srpsku…
— More, jebem ja vama majku ustašku, dok je Rusa biće i Srba, ne možete nas sve utrijeti, znamo mi dobro gdje je jama Bikuša i kud ste nas naumili — odbrusi mu Rade Crnogorac.
Nije još ni izustio, a kiša udaraca se sruči na njega i krv ga iznova obli…“
Milan Rosić:
„Nismo bili još skrenuli uz brdo kad čuh glas jednog od ustaša koji je sa puškom na gotovs išao pored nas:
— Ej, ti, ti što se izvlačiš!
Dozivao je jednoga ustašu koji se odvojio od kolone i krenuo seoskim putem prema Petrovića kući. Onaj zastade i bez okolišenja reče:
— Ja neću sa vama i ne želim da učestvujem u tome što ste naumili…
— Onda odloži oružje!
Onaj bez pogovora prisloni pušku uz tarabu, torbicu sa municijom baci na zemlju i sede na zid pored puta.
Ustaša koji mu je naredio da odloži oružje, uze pušku i torbicu i prizva drugoga ustašu:
— De, odnesi ovo u stanicu, a ovde donesi pregaču neka opaše ovakva kukavica…
— Neka sam ja kukavica. Eto ti pa se pokaži junak ubijajući nevin i bespomoćan svet — odbrusi mu razoružani.
(Kad sam kasnije ovo ispričao Dušanu Vujanoviću i kad sam opisao ustašu koji je bacio oružje, on je odmah rekao da je to sigurno bio Marko Bilić iz sela Ljubunčića koji je Dušanu pomogao da se spasi i izbegne našu sudbinu.)
Grotlo jame Bikuše
Jama Bikuša je udaljena od sela u brdo oko dva-tri kilometra. Uz Klanac smo išli i odmicali veoma sporo pošto su nas konopcima prevezali blizu jedne drugima tako da smo morali jedni drugima gaziti na obuću i uskoro nas je bilo puno bosonogih. Doduše, mnogima su još u školi, dok su nas vezivali, ako su videli dobru kapu, nove opanke ili aljinče, sve skidali i slagali na jedan sto, govoreći:
— Ovo treba nama, a vi pošto idete u Srbiju tamo ćete dobiti sve od vaše braće Srbova…
Inače, celim putem do jame su nas nemilice tukli koljem i kundacima, a sad su imali i kamenja do mile volje.“
Luka Crnogorac:
„Bi kako reče Rade Crnogorac. Kad izađosmo na Klanac, obrnuše nas doista prema jami. Ilija N. Crnogorac i Lazo R. Kozomara odjednom sunuše da bježe na lijevu stranu. Osu galama i plotun za njima, ali, vidimo, umakoše kroz omare.
Gotovo u isti čas, kao po dogovoru, na desnu stranu potrčaše i Božo Bošković iz Čaprazlija i Niko Kozomara, ali ih plotun stiže i obojica padoše. Božo, kukavac, bio došao u ujčevinu u Čelebić i tu ga uhvatilo i priključilo nama…“
Milan Rosić:
„Kad naiđosmo pored jedne poljane, zvane Prisivak, iz moje grupe odjednom, tako reći u istoj sekundi, na levu stranu iskočiše Ilija Crnogorac i Lazo Kozomara koji je bio vezan sa mnom u paru. Ustaše pripucaše za njima, ali je u blizini bilo nekakvo odraslije žbunje, te ih je spasilo i lepo smo videli da su uspeli. U istom času su bekstvo na desnu stranu pokušali i Božo Bošković iz sela Čaprazlija i Niko Kozomara, ali je, na njihovu nesreću, na toj strani bilo mnogo jače obezbeđenje i kuršumi su ih brzo stigli.
U momentu bekstva njih četvorice u našoj grupi je nastalo komešanje i pometnja. Čim su Lazo i Ilija sunuli da beže i ja sam uspeo da prekinem žicu na rukama, ali mi nikako nije polazilo za rukom da se oslobodim konopa na desnoj ruci jer je bio čvrsto vezan i žestoko pritrgnut. Kad sam shvatio da nemam nikakvih izgleda da se oslobodim konopa, vratio sam ruke u prvobitni položaj kao da su mi vezane i tako nastavio prema jami da ustaše ne bi primetile, inače bi me pretukle na mrtvo ime.
Tako stigosmo na Pašalića pod, jednu široku livadu. Tu jedan oficir naredi da se zaustavimo. Poče nešto da se dogovara sa ostalima. U tom pristiže Ivan Sučić, gostioničar iz Lusnića, obučen u civilno odelo sa kravatom, nosi drvene vile za seno u rukama. Pita zašto smo stali, a oficir mu objašnjava da je rešio da nas ovde sve poubija kako ne bi još ko pobegao.
Sučić naredi da krenemo dalje, na određeno mesto, jer tu nemaju gde da nas toliko zakopaju pošto je tlo kamenito i ne može se nigde ni krampom zapeti.
Na čelu ove kolone mučenika celim putem do jame kao vodiči su napred išli Jozan Rimac i Matan Barbarić, naše komšije Hrvati. Nosili su jednu veliku klepku i neprestano kleptali, na kilometar u okolinu se moglo čuti. Preko ramena su nosili i po jedan veliki kolac i s vremena na vreme bi se okrenuli te one na čelu dobro izudarali. Pri tom su stalno iz svega glasa pevali nekakve ustaške pesme o poglavniku i novoj hrvatskoj državi. Kad stiže Ivan Sučić, on im breknu i oni odmah zamukoše.
Zaključili smo da je taj Ivan Sučić glavni jer se njegova slušala, a on sam je celim putem udarao jednog po jednog onim drvenim vilama koje je po svoj prilici poneo da nas njima gura u jamu.
Pored nas su, inače, išle sve same uniformisane ustaše i tek kad smo izbili na jednu veliku poljanu primetili smo okolo veliki lanac naoružanih civila, naših komšija, koji su činili drugu liniju obezbeđenja.
Na oko dvesta metara od jame bekstvo je pokušao i jedan Ilija Štinjka iz Bojmunata, ali su i njega odmah ubili. Tu su nas priterali što bliže jedne drugima i počeli da nas požuruju jednim puteljkom prema jami. Tada se Jovo Crnogorac, mislim da je bio najstariji među nama, obrati jednom ustaškom oficiru:
— Nemojte nas, gospodine, bacati i mrcvariti u ovu prvu jamu, već u onu drugu, dublja je…
— Nećeš valjda ti, stara mrcino, određivati i učiti nas u koju ćemo vas jamu trpati — odbrusi mu ustaša.
Tu u blizini jedna drugoj su tri jame. Bikuša je najbliža i najpristupačnija a Dvogrlka i Golubnjača su malo dalje u kamenjaru i zarasle u šipražje i to nas je izgleda i spasilo jer da su nas u njih pobacali niko ne bi preživeo pošto su one mnogo dublje od Bikuše, pogotovu Golubnjača…“
Luka Crnogorac:
„Što se više primičemo jami ja sve grozničavije pokušavam raskinuti žicu. Mrdam rukama desno i lijevo, žica prokletnica siječe do kosri kao nož, ali ne odustajem, pogotovu kad osjetih da se žica zagrijala.
Vidim već kako one prve udaraju i guraju u jamu, onako spućene i prevezane konopima. To mi dade još više snage, trgnuh još nekoliko puta i žica puče.
Sačekah još nekoliko trenutaka da se ukaže zgoda, a osjećam da je i konop na ruci sasvim olabavio. Kad mi se učini da je pažnja naših sprovodnika usredsređena na one koje već bacaju u jamu, snažno gurnuh ustašu Pilipa Barbarića koji je išao pored mene. On pade, a ja jurnuh koliko me noge nose kroz šipražje.
Šiba me granje po licu, odjekuju pucnji za mnom i oko mene fijuču zrna, ali se ne obzirem. Čuh onda kako u blizini neko zaleleka:
— Ne, braćo, ne pucajte, ubiste mene…!
Pucnjava odjednom orijedi. Zaustavio sam se ipak tek kad pucnjava sasvim prestade i kad sam shvatio da sam daleko odmakao. (Doznao sam poslije da su pucajući na mene ranili i jednoga od svojih koji je bio tu negdje sa strane, valjda na straži.)
Onamo kod jame još neko vrijeme odliježu plotuni i traje vreva, jauci i zapomaganje. Sve u jednom trenutku nadjača i prekrati tutanj bombi. Onda se sve utiša pa se malo zatim uz planinu razleže pjesma ustaška…“
(Luka Crnogorac je tako u zadnjem trenutku izbjegao sigurnu smrt i tragičnu sudbinu koja je, što te noći, što sjutradan u školi u Čelebiću, zadesila gotovo sve njegove najbliže — i oca Iliju, i maćehu Cvitu, i sestre po ocu Maru i Veselinku, i strinu Tomu, i brata Boža, i brata od strica Laza, i sestru od strica Boju. On i ove 2007. godine provodi jesen života u Beogradu i odlijeva bremenu godina i stravičnih uspomena koje ne blijede. )
Milan Rosić:
„Ispred same jame Bikuše iskupili smo se na jednu čistinu, ima dužine oko pedeset metara. Odatle smo mi sa začelja lepo mogli videti kako čelo one prve grupe malo zavedoše oko jame i gurnuše ih dole u jamu da bi potom cela grupa za koji sekund nestala i zamakla u jamu. Tako su učinili i sa sledeće dve grupe ospred nas. Mi smo se polako primicali za njima i sada je već čelo naše grupe bilo nad jamom.
Sve je išlo munjevitom brzinom. Kad smo sve videli što se dešava i kako se radi, mi smo se odjednom uskomešali i svom snagom se pokušali osloboditi veza. No pošto je ostala još samo naša grupa, zlikovci su brzo reagovali i lako nas smirili. Brzom paljbom iz pušaka i rafalima sa svih strana, brzo su nas složili na zemlju i umirili. U toj strci je jedini uspio da pobegne i spasi se Luka Crnogorac.
Bio je još dan. Sunce na zalasku. Mi ležimo na zemlji, onako u konopima. Ispred mene leži mrtav Marko Radić, a pored njega sedi Miško Kozomara. Mene, osećam, nekim čudom metak nije zakačio. Ležim ipak onako potrbuške i gledam ispod oka jadnog Miška Kozomaru. Sedi nepomično, krvavog lica. Tamo gdje mu je bilo oko zjapi krvava duplja i razvljeno sve do slepoočnice. Iz rane lopi krv i sliva mu se u nedra, a njemu se glasa ne čuje — ni da jekne.
Ustaše su se jedno vreme komešale i trčale oko jednog svog koji je izgleda ranjen u onoj unakrsnoj vatri i tamo negde podalje zapomagao. Zatim dvojica noževima isekoše konop između nas pošto je većina bila mrtva i nisu nas tako u gomili mogli dovući do jame.
Onda počeše da bacaju, sve jednog po jednog. Dvojica uzeše za ruke i za noge Marka Radića ispred mene i zavitlaše ga u jamu. Potom i Miška Kozomaru. On jauče od bolova, za srce ujeda, i stalno moli da ga dotuku i ne bacaju živog. Oni se smeju i cerekaju i baciše ga živog — ne ispuniše mu poslednju želju.
Ja i dalje ležim i pravim se da sam mrtav. Poznajem dobro jamu Bikušu, često smo se kao deca u nju spuštali u potrazi za golubijim jajima. Znao sam da na desetak metara dubine ima jedna široka polica i pretpostavljao da bih možda mogao i prživeti ako padnem i uspem da se zadržim na toj polici.
Kad baciše Miška, žalosna mu majka, povratiše se za mene. Jedan me munu nogom u slabinu, tako jako da se meni ote glasan jauk:
— Pa, ovaj je živ no se ukurvio, majku mu jebem srpsku…
Ja se prepadoh da će opaliti iz puške da me dotuče pa se malo pridigoh kao da sam teško ranjen. Zgrabiše me oni za ruke i dovukoše do jame. Tu nad jamom jedan omanji ustaša čeka da me udari kundakom u glavu. Kako on podiže pušku, ja se tako pridižem i ostavljam mu sve manje prostora da zamahne. Ne čekah da me udari. Ugrabih i skočih u jamu sam, a on samo nešto opsova za mnom.
Udario sam leđima u neku izbočinu i zaustavio se na hrpi tela na samoj ivici police, nad ponorom dubokim oko pedeset metara.
Sve mi je to do tog momenta izgledalo kao nekakav ružan san iz kojeg se moram probuditi. Sad sam se odjednom otreznio i shvatio gde sam, ali se nisam, za čudo, uspaničio niti osećao bilo kakve bolove. Napipao sam jedan kraj od konopa, verovatno onih koji su prvi ubačeni, i čvrsto se uhvatio za njega, pokušavajući odatle da se nekako iskobeljam na sigurno i bezbedno mesto.
Malo potom nekoga opet odozgo ubaciše. Bubnu na policu, preturi se preko glave i zaustavi iza mene. Vidim pri svesti je, pipa okolo i kad nešto progovori ili opsova, prepoznah po glasu Rajka Crnogorca. Šapće mi da su ga udarii kundakom po glavi, da se bio onesvestio i da ne zna ni kako je pao u jamu.
Požurismo da se povučemo u stranu. U tmuši napipasmo nekakav otvor, širine koliko se može potrbuške provući. Posle nekoliko metara ukaza se prostor poveće sobe i mi se smestismo tu, sigurni da nas više ne mogu dotući bombama ili kamenjem.
Dok su zlikovci ubacivali preostale mrtve i ranjene, na polici se iz one gomile ispetljao još jedan broj preživelih i lakše povređenih i sklonio se u zapećcima sa strane. U prostoriju u koju smo se uvukli ja i Rajko iskupilo se tako desetak ljudi, a dolazili su iz nekog drugog pravca, ne otuda kuda smo ušli ja i Rajko.
Dođoše moji kumovi Vujanovići, Jovo i Gajo, zvani Zekan. Imali su teške povrede po glavi. Pipam im lica, a ono se sve krv ulepila, teče i dalje iz otvorenih rana. Po glasu prepoznah i mog brata od strica Marka. On je bio lakše povređen, ali se žalio na nesnosne bolove u grudima. Tu su još bili Mijo Erceg, zvani Bunda, Luka Vujčić iz Bojmunata, Đorđe Radić, Petar Vujanović, zvani Pepan, Mijo Crnogorac, Ilija Erceg i sin mu Božin…
Nije moguće opisati sve ono što se dešavalo tada dolje u jami. Stravično je bilo slušati krike i zapomaganje ljudi u onoj gomili živih i mrtvih, upetljanih u konopce iz kojih ne mogu da se ispetljaju. Svađaju se i psuju međusobno, mole, kume da se sklone i ne pritiskaju jedan drugoga, da ne vređaju jedan drugom rane žestoke. Čujemo, neki već skrenuli pameću od bolova i straha, poludeli u očajničkoj borbi za život. Prizivaju nekoga iz porodice da im pomogne.
Prepoznao sam, tako, glas šesnaestogodišnjeg Rada Crnogorca, sina Perinog, doziva, kukavac, majku da mu donese vode ili mleka da se napije jer je mnogo žedan — umire od žeđi…
Čujem staroga Jovu Crnogorca kako se glasno krsti i moli, kako priziva svoju krsnu slavu, Svetoga Aranđela, da mu pomogne.
Kad bacanje prestade, nad jamom se prvo začuše krampovi i ćuskije, a onda počeše da valjaju kamenje i ubacuju bombe. Jedna ogromna gromada pade na policu i gotovo svu onu gomilu živih i mrtvih koja se bila zaustavila na polici povuče u ambis iz kojeg se čuo još samo gdekoji glas i poziv u pomoć. A zlikovci su nastavili da bacaju bombe i kamenje sve dok u jami nije zavladala potpuna tišina.
Utom je već bila pala i noć. Ustaše zapevaše nekakvu svoju koračnicu i udaljiše se od jame, pa uskoro i napolju zavlada mir i sve se utiša.
U jami je bilo studeno. Dok smo strahovali od bombi i kamenja, nismo to toliko ni opažali, a onda smo se svi počeli tresti kao pruće. No, pri žeđi smo zaboravljali na sve muke. Ipak, pri pomisli da bi smo se mogli spasiti i izvući iz jame i žeđ se trpela. Znali smo dobro ovu jamu, da se iz nje može izaći i bez konopa. Jedino smo strahovali da će krvnici ostaviti stražu nad jamom i da će nas pobiti čim pomolimo glave.
Prošlo je, po prilici, jedno dva sata. Shvatili smo da više nema čekanja, da se nešto mora pokušati. Rajko i ja koji smo bili najbliži izlazu, krenuli smo da izvidimo stvar. Dopuzamo do police, pogledamo gore ka otvoru i spram neba primetimo da se neko penje uz liticu. Pope se nekoliko metara pa se omače i ponovo pade dole, ali odmah krenu natrag. Sad ide drugim pravcem. Puza se vešto i pogodio je izgleda pravo mesto. Dohvati se i nekakve grane koja je rasla iz prsline u steni i za čas zamače napolje, u pomrčinu.
Čekamo kad će se oglasiti straža, kad će puške grunuti…
Nema ničeg! Ja brže natrag. Ispričam ostalima kakva je situacija. Brzo se dogovorismo da idemo odmah i da se niko po izlazu iz jame ne udaljava dok svi ne izađemo i da se ni kasnije ne razdvajamo jer će nas tako najlakše pohvatati.
Kad se izvukosmo svi na policu, neko u pomrčini napipa kraj konopa. Kao da ga je sam bog poslao — svi mu se obradovasmo. Gajo Vujanović — Zekan, prvi krenu. Uze jedan kraj od konopa i ode uz liticu. Bijaše to brdo od čoveka, taj je mogao stići i uteći. Odredismo ga da ide prvi da bi vukao i pripomogao nama ostalima.
Ispe se on lako. Konop zaveza za nekakav grapčić na samoj ivici jame i poče da pripomaže i savetuje ostale. Za njim prvi krenu brat mu Jovo, pa ja. Mene odmah poslaše da se malo izmaknem i osluškujem da ko ne naiđe dok oni izvuku ostale.
Na mestu ge su pucali na nas primećujem kape i opanke, ali mi i ne pada na pamet da nešto obujem i neku kapu stavim na glavu. Onamo kod jame čujem da se neko sa nekim prepire. Prepoznah glas Jova Vujanovića. Nekoga tiho grdi. Požurim tamo, kad ojađeni Miško Kozomara, i on preživio i odnekud se priključio iz onih pobočnih špilja te i njega izvukli, ali čim su ga izvadili suno da skoči naglavačke natrag i prekrati muke. Uhvatili ga nad smim ponorom. On moli i preklinje da ga puste, da se ne zlopati kad mu tako unakaženom nema života.
Odvedoše ga u stranu. Dok smo se mi bavili ostalima i pomagali im da se izveru iz jame, on, kukavac, nekud odtumarao onako poluslep kroz šikare i tek kad smo odmakli od jame, kad smo prvi put zastali da se malo odmorimo i prebrojimo, primetismo da ga nema.
(Saznao sam kasnije da je Miško te noći nekako dotumarao do sela, ali su ga komšije Hrvati sutradan našli u nekoj pojati, ponovo ga onako nagrđenog i ranjenog mučili i pravili sprdnju sa njime, da bi ga na kraju odveli i dokrajčili na Barjaku.)
Žeđ se ponovo javila i počela nam oduzimati i onako kratki i slabašni korak. No, imali smo, ipak, sreće i onako u mraku nabasali na poveću kamenicu punu vode te se svi slatko napili.
Odlučili smo potom da Luku Vujčića iz Bojmunata pošaljemo kući, to je prvo srpsko selo do Čelebića i u njemu nema ustaša. Dali smo mu zadatak da po zori spremi kakvo žensko čeljade u Čelebić i javi našima da smo živi.
Luka odmah ode, a mi zađosmo malo dublje u šipražje i smjestimo se kako se ko snašao da prenoćimo. Kad smo se probudili, sunce je već bilo visoko odskočilo. Primakli smo se malo bliže seoskom putu, neće li naići ko poznat. Brali smo tu okolo malo jagoda, koliko da utolimo glad.
U neko doba, preko prevoja na brdu iznad sela, pojavi se grupica ljudi. Ima odraslih, ali ima i dece. Bliže, bliže, kad Savo Petrović i sva njegova porodica — žena Janja, stari mu roditelji — Nikica i Anica — oboje put sedamdeset godina, i četvoro dece. Svi nose nekakve zamotuljke u rukama. Kad nas ugledaše, stali u čudu, rođenim očima ne veruju da smo to mi, da smo živi, jer nas svak prežalio.
U torbama su nosili puno hrane. Isekoše jednu veliku pogaču i jednu pršutu te se povratismo u žive.
Tu nam se odnekud priključio Lazo Kozomara i moj zet Jovo Erceg kao i još nekolicina koji su se na vreme bili sklonili u šumu.
Istoga dana, na brdu Čatrnja priključili smo se zbegu srpskog naroda koji je bio napustio sela i potražio spas u planini…“
Ustaše su dan-dva kasnije u više navrata u jamu Bikušu ubacile još tridesetak žitelja Čelebića, uglavnom žena i djece, koje su pokupili po katunima. Samo rijetkima je uspjelo da na vrijeme pobjegnu i spasu se. Među njima je bio i Vlado Šunjka, jedan od najbogatijih i najviđenijih ljudi, ne samo među Srbima nego i među Hrvatima u Čelebiću, pa i šire. On se za vrijeme pokolja takođe zatekao u katunu, na Livadnicama, a spasio se, izgleda, samo zahvaljujući tome što ga je njegov prijatelj, Hrvt, Mijo Perić - Kalajica iz Kovačića na vrijeme obavijestio i poručio mu po Dani, Vladovoj sestri od strica, da se skloni, da svi Srbi bježe jer im se sprema strašni sud (to će biti razlog da se Vlado Šunjka kasnije, pokumi sa Perićima, tačnije sa Mijovim bratom Bićem, prim.B.S.).
( Vladova supruga Sava mi je ispričala u junu 1990. godine, a na to me ove 2007. godine podsjetio i njegov sin Duško, da je on, sem tih direktnih upozorenja od pojedinih komšija i prijatelja Hrvata, imao i neki drugi predosjećaj, slutio da se neko golemo zlo sprema:
- Na tri ili četiri dana prije pokolja – sjećala se Sava Šunjka – mi bili izdigli na katun, na Livadnice. Vlado jedno jutro počeo da kopa bunar kod košare i kako udario krampom jedna sjenica mu slećela na rame i počela da pjeva, mili bože baš ki da je pitoma. Tako dva – tri puta – on krampom mani, ona mu na rame pani i jednomance pjeva. Bacio on kramp, ušao u kuću i priča. Velim mu ja - čula od nekoga – da to jes neko čudo, da ne valja, da nešto rđavo more biti. On batali i taj bunar je iskopan tek poslim petnaes godina – neđe pedeset šeste.
E onda i Milorad, drugo mi dijete po redu, tek bijaše naučio da sriče po koju riječ, odjednom poče da ponavlja ko da su mu anđeli kazali:
„Bizi Vado, bizi gaju, bizi kiv...“
Razabrasmo šta dijete zbori: bježi Vlado, bježi gaju, bježi krv...
Više ne bi dvoumice – zlo se neko veliko valja i valja mu se skloniti s puta...
Sjutradan poslije pokolja u Čelebiću, Vlado Šunjka je pošao sa katuna da izvidi šta se desilo u selu. Kad je vidio da su svud okolo ustaške straže i da se ni iznad jednog srpskog šljemena ne izvija dim, shvatio je šta se desilo i požurio natrag da sklanja porodicu. Nije ih, međutim, zatekao na katunu. Sava sa troje djece, Ljeposavom, Miloradom i Desom – bila još u kolijevci – i svekrvom Jokom krenula da bježi uz planinu i nije čekala Vlada jer su je, izgleda, na opasnost upozorile neke komšinice Hrvatice. Ona je sa djecom uspjela da umakne iz obruča i izvuče se iz katuna uz planinu, ali ne i njena svekrva koja je na tom putu završila pod ustaškim nožem.
Ustaše su opazile i Vlada kad je, vraćajući se iz Čelebića, prilazio ka kući, osule sa svih strana plotun na njega, ali je on uspio da pobjegne i izvuče se bez rane. Dva dana je potom lutao po planini i tražio porodicu. Tu je negdje naletio na Đorđa Crnogorca, bio se izvukao iz jame Bikuše, sav krvav i nagrđen. U silnom šoku i strahu nije ni prepoznao Vlada, pobjegao od njega, uzaludu trčao za njim i dozivao ga.
Trećeg jutra, dok je osmatrao sa nekih visokih stijena iznad katuna, Vlado spazio suprugu Savu dolje ispod litice kako bere rosno lišće ne bi li prestravljenoj djecu utolila žeđ. Ona tu ispod greda, u nekoj pećini, provela dva dana i dvije noći…
- Odatle smo se poslim nekako nepaženo provukli i otišli u Bastase kod kumova Nenadića – kazivala mi je Sava Šunjka. - Ja tu ostala sa dicom, a Vlado se vratio da traži preživjele i organizuje otpor ustašama…)
Ustaše su, inače, sa posebnom bezobzirnošću postupale prema tim naknadno bacanim u jamu. Pošto su, izgleda, doznali da se jedan broj bačenih u jamu spasio, krvnici su sada žrtve uglavnom mrtve bacali - tu nad jamom su ih prvo klali ili strijeljali.
O Bikuši piše i Milan Radoja:
„Ti dana se i front postavijo. Granica: Bojminti - Čelebić. Jama Bikuša ostala pod ustaškom kontrolom, udaljena oko dva kilometra od granice fronta.
Poslim tri-četiri dana kad se front postavijo, javila se jedna grupa boraca - ustanika, nji jedna petorka sa puškama — bijo je vođa patrole Vlado Šunjka. Toga dana pred samu veče, kridimice kroz šumu došli do jame. Onda zvali: ima li ko živ? Tad djeca poznala glas Vlada Šunjke i javila se pošto je to njihov komšija. Onda je na konop izvadili. Ona, po njihovom dokazu, dva dana i dvi noći preživila u jami. Ustaše i seljaci dolazili na jamu i smijali se, zvali: ima li ko živ…
Djeca se sakrila, zavukla u spilje u jami, nisu se ćela javljati. Lizali su rosu sa kamenja, kazali da su samo bili žedni i da nisu osjećali glad, samo da im je vode…
Djeca su bila starosti od 6 — 9 godina. To su Erceg Nike Mićo, Crnogorac Ilije Mara i Erceg Bojana Anđa.
Kad se rat završijo, u jesen 1945. godine, onda smo mi preživjeli išli vaditi kosti iz jame. Poćerali smo sijenska kola Pere Crnogorca i kolne konope. Jama nije bila u vrleti pa kola mogu doći na pet metara blizu i ja sam na konop ulazijo u jamu…
Do sjeverne strane ima jedno grlo direktno, uprav otišlo dva kolna konopa po 24 metra. To je grlo široko oko dva metra. Ko je na to grlo udarijo, taj nije preživijo.
Dolje se ništa ne vidi. Imali smo lampu od karabita. Tu je bilo najviše kostiju i tu smo našli jednu gvozdenu nogu. To je bijo Sava Vujanović - Vuje. On je imao taku nogu…
To dugačko grlo što smo ga mjerili kolnim konopima do sjeverozapadne strane, može se obići bez konopa. Ona provala, na mjestim ko jedno guvno prostrana onako. Kamenje, a na mjestima ko i uske stepenice. Ostalo je dolje jedno grlo usko, nismo mogli saći, a od lampe vidile su se kosti — vezali kamen za konop i dubljina oko devet metara.
Od jame Bikuše imaju dvi jame u razmaku nešto oko sto metara — jama Bezdanka i jama Golubnjača. Te su jame čudo dublje, teško se može čuti kamen kad ga baciš van da ako je dobro velik.
Kad su ljudi doćerati, kad je stari Jovo Crnogorac govorijo:
— Gospodo, ustaše, gonite nas u te druge, te su dublje…
Govorili mu:
— Nećeš, stari lopove, već baš u tu jamu, ovde se bacaju kerovi i Srbi…
Vjerovatno da nisu znali koliko je duboka jama Bikuša…“
Iz ove jame je, kako je već rečeno, uspio da se spasi relativno veliki broj pobacanih, ali koliko ni do danas nije sasvim tačno i precizno utvrđeno. Možda zato što su se ljudi iz nje i sami izbavljali, ili stoga što u nju nijesu bacani samo stanovnici sela Čelebića, već i neki iz drugih sela koji su se tog dana slučajno zatekli u Čelebiću, ili na katunima uokolo.
Luka Crnogorac nabraja imena trideset i četvoro koji su uspjeli da izađu iz jame, a Milan Radoja je u svojim zapisima ostavio spisak na kojemu ima trideset i dva imena. U svakom slučaju četrdesetak ih je uspjelo da se spasi, ali su neki kasnije ponovo stigli pod ustaški nož.
Prema raspoloživim podacima klanicu u jami Bukuši su preživjeli sledeći:
Dušan Ninković, čobanin iz Crnog Luga kojega su ustaše izgleda uhvtile dok su se povlačili pred ustanicima i potom ga priključili pohvatanima u Čelebiću, zatim Sava Tomić iz Radanovaca i Luka Vujičić i Vujo Vidović iz Bojmunata.
Svi ostali, koliko je do sada utvrđeno, bili su iz Čelebića. To su: Vujanović Save Petar (bio kasnije borac i nosilac „Spomenice 1941”), Vujanović Marka Ilija (kao borac poginuo 1943. godine), Vujanović Vasa Jovo (nosilac „Spomenice 1941”, oficir), Vujanović Vasa Gajo, zvani Zekan (takođe kasnije bio borac Narodnooslobodilačke vojske), Vujanović Špira Rajko (i on potom bio borac u redovima NOV; poslije Drugog svjetskog rata se oženio Hrvaticom; ipak je dočekao grozomornu smrt: dok je jednog dana, na veliki svetac Usječenje, trpao sijeno nekako se okliznuo, pao s plasta i naparao se na vile...), Vujanović Špira Ilija (onako ošamućen i ranjen, pošto je izašao iz jame, vratio se u selo, ali ga tu ponovo uhvatile i sjutradan zaklale zejedno sa ženom i djecom u školi u Čelebiću), Vujanović Save Markan, Vujanović Špire Simo (kasnije poginuo kao borac NOR-a), Kozomara Ilije Mihailo-Miško (kako je već opisano, bio teško ranjen, izbijeno mu oko, nekako se ipak vratio u selo, ali ga komšije Hrvati ipak nijesu poštedjeli nego su ga tako ranjenog i unakaženog dotukli), Kozomara Mitra Špiro (bio poslije borac i poginuo iste godine od Italijana), Kozomara Rada Lazo (prekinuo žicu i pobjegao prije nego što su ga doveli nad jamu, kasnije poginuo kao proleter 1943. godine) Milutin Boža Pero (bio kasnije borac), Milutin Stanka Mijo (ubrzo po izlasku iz jame ustaše ga uhvatile u planini i zaklale), Rosić Todora Milan (kasnije borac, nosilac „Spomenice 1941”), Rosić Jova Marko (kasnije borac, poginuo kao proleter 1943. godine), Crnogorac Boža Rade (kasnije borac, oficir), Crnogorac Pera Mijo (bio potom borac, nosilac „Spomenice 1941”), Crnogorac Save Stevan (oko mjesec dana kasnije umro od posljedica i rana zadobijenih prilikom bacanja u jamu), Crnogorac Jovana Sava (bio potom borac), Crnogorac Ilije Luka (pobjegao iznad same jame, kasnije bio borac, oficir, nosilas „Spomenice 1941”), Crnogorac Nika Ilija (kao i Kozomara prekinuo žicu i pobjegao pri sprovođenju prema jami, kasnije borac, oficir, nosilac „Spomenice 1941”), Crnogorac Boža Pero, Crnogorac Nika Rajko (poginuo kao borac Prve proleterske brigade),Crnogorac Ilije Mara, Crnogorac Ilije Božo (bio teško ranjen, smješten u bolnicu u Livnu i tu ga ustaše zaklale), Crnogorac Sima Boja (kasnije ubijena i bačena u jamu iznad sela Lusnića), Erceg Laze Simo (kasnije umro od teških rana), Erceg Boža Ilija, Erceg Boža Đorđe (kasnije poginuo kao proleter 1943. godine), Erceg Bojana Mijo, zvani Bunda, Erceg Vase Mijo (bio kasnije borac), Erceg Sime Anđa, Erceg Nika Luka, zvani Mićo, Radić Jova Đorđe (kao borac poginuo 1943. godine), Radić Jova Simo (vratio se kući i sjutradan ubijen sa cijelom porodicom), Radić Jova Luka (brat Simov koji je doživio istu sudbinu — vratio se i on iz jame kući i tu ponovo uhvaćen i likvidiran) i Radić Jova Niko (kasnije bio borac, podoficir).
Grupa preživjelih iz jame Bikuše, snimljeni nad jamom 1944. godine. U prvom redu, slijeva nadesno — GAJO VUJANOVIĆ, PERO MILUTIN, PERO CRNOGORAC, PERO VUJANOVIĆ, MIJO ERCEG, MIĆO ERCEG, SAVA CRNOGORAC, a pozadi, u drugom redu — ANĐA ERCEG, RAJKO VUJANOVIĆ, MARA CRNOGORAC, ILIJA ERCEG i MILAN ROSIĆ.
Sasvim je izvjesno da ovo nije cjelovit i konačan spisak onih kojima je uspjelo da izbjegnu pakao jame Bikuše, a još izvjesnije da je svako od njih priča za sebe, da su, kao što se vidi, mnogi od njih kasnije i pozavidjeli onima koji su ostali u jami zauvijek, jer nijesu po drugi put doživjeli zvjerstvo ustaških koljača.
* * *
Ako je Gajo Vujanović, zvani Zekan,1941. preživio i uspio da se izbavi iz pakla jame Bikuše (umro je prirodnom smrću tridesetak godina potom), njegovim sinovima i unucima to nije pošlo za rukom pola vijeka kasnije kad je iznova sijevnula ustaška mržnja i nož.
Gajov sin Milan – Mile pao je kao jedna od prvih srpskih žrtava u livanjskom kraju 1992. godine. Ovaj poznati, ugledni i omiljeni čovjek, ne samo u Čelebiću, trgovac po zanimanju, među prvima je dospio u ustaški novoformirani kazamat u Livnu gdje je podvrgnut stravičnom mučenju koje se jednog dana završilo na pločniku ispred policijske stanice pretvorene u mučilište za one najprkosnije, one kojima su bili najkivniji. Po jednoj, „srpskoj“ verziji, mučitelji su ga u bijesu, razjareni njegovim nepokorom i prkosom, bacili kroz prozor sa drugog sprata, a po drugoj, „ustaškoj“, on je sam skočio, što kao mogućnost ne isključuju ni neki od Srba koji su preživjeli torture u ovom ustaškom zatvoru i izbliza čuli ili vidjeli kako su se iživljavali nad njim. To bi, kažu, i priličilo čovjeku Vujanovićevog kova – samo takav može, ima petlje i snage da uvreba priliku i sam prekrati muke i poniženja.
Nešto kasnije, u redovima Vojske Republike Srpske, tokom ratnih operacija 1995. godine, poginula su i oba sina Milana – Mila Vujanovića. Prvo je pao mlađi Ozren. Imao je samo dvadeset i tri godine. Kada je počeo rat bio je u stroju Jugoslovenske narodne armije. Čim je skinuo tu uniformu nije praktično ni došao da se vidi sa najbližima, obukao je uniformu Vojske Republike Srpske i stao na branik novostvorene otadžbine. Kad je pao, njegov tri godine stariji brat Dragan nije posustao, nastavio je njegovim stopama, ali je i njega samo mjesec dana potom zaustavilo ustaško zrno (Dragan je, inače, bio oženjen Hrvaticom i sa njom ima ćerkicu).
Na bojištu na Troglavu, za vrijeme poznate ustaške ofanzive pod imenom „Oluja“, pao je i Ilija – Iće Vujanović, Milanov brat, odnosno mlađi sin Gaja – Zekana Vujanovića. Iza njega su ostali osmomjesečni sin i supruga Nada, Hrvatica, koji sada žive u Banjaluci.
Inače, brojno i ugledno bratstvo Vujanovića iz Čelebića, ne samo porodica Gaja-Zekana Vujanovića, i u najnovijem ratu je platilo krvavi danak i još jednom dobrano osjetilo nemilosrđe ustaških krvopija. Za ilustraciju je dovoljno istaći tragičnu sudbinu Ranka Vujanovića i njegovog ujaka Vlada Vujanovića.
Ranko, plod zabranjene ljubavi Srpkinje i Hrvata (nekog Brčića iz Lištana), odrastao je u Čelebiću pored babe Ruže i ujaka Vlada. Lijep, kako valjda može biti lijepo samo vanbračno dijete, fin i uljudan, omiljen – selo se njime klelo. Kad se zakavžilo i krenuli raskoli i pogibije, on se latio puške i pokazao čudo od junaštva. Smio je, kažu, samo što su rijetkli smjeli, prvi stići i na strašnom mjestu stati i ostati. Vele da taj nije umio uzmaći, ni ranjena druga ostaviti. Niko, kažu ni on sam, nije znao koliko je puta ranjavan, koliko je puta zavirio smrti u zenice.
Tako sve do pred sam kraj rata – u jednoj od posljednjih borbi 1995. prslo je i njegovo vrelo momačko čelo...
U posljednjim ratnim operacijama te 1995. godine poginuo je i njegov ujak Vlado, koji je takođe junaštvom zadivio saborce i očigledno bio veliki uzor sestriću. Ostao je na Klancu iznad škole u Čelebiću, na onom putu kojim su ustaše u ljeto 1941. godine povele njegove rođake i komšije i pobacali ih u jamu Bikušu. Sa još četvoricom saboraca se utvrdio na položaju i nijesu ustuknuili ni koraka pred naletom ustaške armade. Kad je zaćutao njihov puškomitraljez, saborci sa drugih položaja su znali da Vlado i njegovi drugovi više nijesu među živima – da je Klanac pao...
Zahvaljujući dobroti autora,
preneseno iz knjige:
Budo Simonović: „Ognjena Marija Livanjska“
Knjiga je posvećena ustaškim
pokoljima nad Srbima u Livnu i okolini, odnosno u selima na rubu Livanjskog
polja, počinjenim u proljeće i ljeto 1941. godine, a ponovljenim i u najnovijim
ratnim sukobima na tom području, posebno tokom 1992. i 1993. godine. To je
priča o 1587 žrtava, pretežno djece i nejači, mučenih i na najzverskiji način
pobijenih na gubilištima u okolini Livna. O tome govore preživjeli sa tih
gubilišta, posebno preživjeli iz nekoliko jama, čije je kazivanje svojevremeno
inspirisalo i Ivana Gorana Kovačića da napiše svoju glasovitu poemu „Jama“. O
tome govore ne samo Srbi, žrtve ustaškog genocida, nego i brojni inovjerci –
Hrvati i Muslimani, časni i čestiti ljudi koji u tim ljutim vremenima, kako
1941. tako i devedesetih godina prošlog vijeka, nisu gledali ko se kako krsti i
šta je kome na glavi. Knjiga je stoga strašno svjedočanstvo o zlu, optužba za
sva vremena, ali i trajni dokument o veličajnim primjerima dobrotvorstva i
žrtvovanja čovjeka za čovjeka. Izdavač knjige „Ognjena Marija Livanjska“
(četvrto dopunjeno i prošireno izdanje) je kompanija „Nidda Verlag GmbH“, odnosno
„Vesti“, najtiražnija dnevna novina u dijaspori.
Biografski podaci o autoru:
Rođen u selu Osreci – Manastir Morača, 15. oktobra 1945. godine. Završio Filološki fakultet u Beogradu, grupu za srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost. Tri godine potom radio kao profesor u gimnaziji „Slobodan Princip – Seljo u Sokocu na Romaniji, a onda se posvetio novinarstvu (počeo u sarajevskom „Oslobođenju“, zatim u TANJUG-u, „Politici Ekspres“, „Ilustrovanoj Politici“, „Politici“ i sada u Frankfurtskim „Vestima“).
Do sada objavljene knjige:
- „MIJAT I MOJSIJE“ (1988).
- „DO SMRTI I NATRAG“ (1988),
- „OGNJENA MARIJA LIVANjSKA“ (tri izdanja od 1991. do 1997),
- „NEDOHODU U POHODE“ (1994),
- „ZEKO MALI“ (tri izdanja od 1997. do 2001),
- „ŽIVOT NA SEDAM ŽICA“ (1998),
- „NIKAD KRAJA TAMNICAMA“ (2002),
- „ZADUŽBINA PATRIJARHA I VEZIRA“ (2006),
- „RIJEČ SKUPLJA OD ŽIVOTA“ (2006).
Priredio i zbornik „125 GODINA NOVINARSTVA I 50 GODINA UDRUŽENJA NOVINARA CRNE
GORE“ (1996. godine).
Vezane vijesti:
Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска" у Храму Светог Трифуна у Београду
РТРС - НАСЛОВИ - 25. октобар 2010. – ПАКАО У РАВНОМ ДОЦУ
РТРС - ПЕЧАТ - 20. октобар 2011. - Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље
СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ