Зашто Срби, а посебно они из Грачанице, не смеју да продају земљу непријатељима

Сазнање да Срби из Грачанице, тог “највећег и најпостојанијег српског села у централном делу Косова и Метохије”, за рачун доказаног српског злотвора Хашима Тачија, тргују српском земљом, понукала ме је да уз тај текст упишем следећи коментар:

“Браћо Срби,

Ако то сад ичему може користити,
подсећам вас на једнодушну изреку Седмог конгреса српских земљорадничких задруга одржаног 12. маја 1904. године у Топуском, којом се сваки Србин позива да “не испушта земље из шака, јер је свака груда, свака бразда, сваки педаљ српске земље, свака изгубљена кућица, свако напуштено кућиште српско, што Срби лакомислено из шака испуштају и странцима, а нарочито српским непријатељима продају – неизмјерни народни губитак, сигурна и неизбјежна народна пропаст, највеће српско народно издајство”.

Па сад, гледајте, како ћете и што ћете.

И сами процените да ли је вреднија шака пара или образ”.

Чијом то земљом они тргују?

Наравно, могло се у коментару поставити и питање чијом то земљом они тргују? Да ли је то земља коју су они испод својих ноката прострли по грачаничком атару, или је то земља коју су они од некога наследили?

Да је у питању оно прво, тешко да би је тек тако продавали, али пошто су је наследили – уверени су да ни према њој ни према својим прецима, онима од којих су је наследили, немају било каквих обавеза. Било једно или друго, као несумњиву можемо истаћи чињеницу да је њихов однос према сопственој породици и сопственом потомству погубан.

А, да ли заиста према својим прецима немају обавеза?

Ово крупно питање заслужује одговор поиздаље, па ће потписник ових редака, и поред тога што се сваком просечном Србину чини да се у расправама о “крупним” социолошким и историјским темама сналази једнако добро као и у фудбалској “науци”, покушати да укаже на заблуде и о односу према власништву, и о односу према породици и потомству и, нарочито, о односу према прецима.

Кнежина – институција опстанка Срба под окупацијом

За почетак, треба знати да је самоуправа једно од најизразитијих обележја српске историје, те да је она, самоуправа, у српским територијалним заједницама постојала у свим временима која су познавала Србе. У том “управљачком” систему Срби су имали установу кнежине, територијалне заједнице тог или неког другог назива, у којој је месно становништво остваривало извесна своја права или испуњавало обавезе према надлежној државној организацији.

Тај систем нарочито је дошао до изражаја током османског режима, у време док су Срби опстајали без сопствене државне организације. Без икаквих ограда може се рећи да је месна самоуправа била основа за одржање српског народа, будући да се у њеним оквирима чувала, развијала и оплемењивала патријархална култура, култура у којој је, како то објашњава Радован Самарџић (у Историји српског народа књига III-1, Београд 1993, 69), кључно место припадало многочланој породици. “Многочлана породица лакше се одржавала. Кад би наишла зараза, која је одреда зобала жртве, нашао би се бар неко да преживи… Од времена до времена, Турци харачлије сакупљали су дечаке и младиће, и то се могло поднети кад кућа није полупразна… Бављење сточарством изискивало је многу чељад заузету разним пословима, а како је пашњака било довољно, стада су се умножавала у недоглед… Било је довољно да… Србија остане у (таквом) статусу неколико деценија, па да се у њој народи толико новог живља да из ње могу потећи миграционе реке ка другим крајевима… Било је таквих предела, понекад и по обиму знатних, у Херцеговини, Брдима, Старом Влаху, на разним странама по Босни између Уне и Дрине, у области Тимока и другде… (где) су се јављали приближни феномени: непресушна врела народа који без престанка некуд отиче, али му се матица осетно не смањује; породице и родови који почињу истицати своје племенито порекло; отпор туђину чим дирне у некад добијене повластице; предања, готово митска, о некадашњим још бољим временима… Српски народ доживео је тежак затор током турских освајања; и у потоњим вековима погроми и многа требљења нису га мимоилазили. Али Срби су се обнављали необичном виталношћу и доживљавали процес који би се условно могао назвати етничком експанзијом”.

Необични Срби, друкчији од њихових данашњих потомака

Несумњиво, били су то неки необични Срби, друкчији од њихових потомака које данас познајемо. Били су то Срби који су под вишевековном угарском, аустријском или турском окупацијом, бескрајно дуго и упорно чувајући патријархалне односе у својој средини и земљу на којој су се рађали, одрастали и умирали, земљу коју су остављали у наслеђе своме потомству, успевали да очувају и бројно и морално ојачају сопствену породицу, свој језик, своју веру, своје обичаје; упркос тегобама које су се већ могле сматрати “природном појавом”, мање су прелазили у ислам или католичанство (или унију) него што су то Турци или Рим очекивали, а своје национално достојанство хранили су не само успоменом на претке, већ и наслеђем своме потомству.

Били су то Срби који нису имали другог избора осим Видовданског, Косовског или Сарајевског, свеједно. Видовдан је, према речима блаженопочившег патријарха српског Гаврила (Дожића), изговореним у двадесетседмомартовским догађањима 1941. године, “водио Царству Небескоме у одрицању живота у корист отаџбине! То је био и остао идеал и традиција српског народа кроз векове… задојен косовском етиком и духом Његошеве борбе, која прокламује крајње људске могућности… условљене губитком живота у спасавању отаџбине! То за свакога Србина треба да буде национално Јеванђеље и вечни закон, без ма каквог двоумљења… дајући радо своје животе на вечни олтар слободе, да би тако заувек живели у срцима свих Срба!”

Повезаност породичне земље и борбе за опстанак

Патријархове речи о Царству Небеском и, посредно, о Србима као небеском народу, могу се објашњавати искључиво везаношћу српског народа за сопствену традицију, коју су оличавале, пре свега, патријархална култура и многочлана породица на земљи наслеђеној од прадедова и намењеној и нерођеном потомству и, са тим у вези, за непрестану борбу за сопствени опстанак.

Нажалост, на такво морално ткиво српског друштва најпре су се окомили најистакнутији првозаступници социјалистичке мисли у Србији, почев од Светозара Марковића, те су српском народу понудили рушење српске државе, подложност аустријској царској круни, укидање православља, одбацивање српских традиција и морала, запуштање породице, одрицање од српског језика, српских имена, српске одеће, српских обичаја, српских песама, српских игара, јер “због ових спољних формалности кваримо наш комодитет”.

У наредним деценијама, безмало подруг века, од Марковића се нису разликовали ни Туцовићеви социјалисти, ни Давидовићеви демократи, ни Брозови комунисти, ни наши савремени демократи (разних имена и надимака) као непосредни баштиници брозовских идеја.

Само је Живојин Жујовић, такође социјалиста, “првији” и од Светозара Марковића али потиснут и заборављен зарад примата Марковићевог антисрпства, први и једини из те првоборачке социјалистичке гарде који је своја социјалистичка уверења темељио на српским националним вредностима, био уверен да “Кнежевина српска значи нешто тек по будућности… која се састоји у сједињењу свих Срба у једно братско коло независности, слободе и самоуправе. Без тога ми не можемо опстати и вредимо врло мало”.

Врло мало, или нимало, јер Срби из Грачанице (и не само они; претходних година, и деценија, поступали су као они и многи њихови истоплеменици са разних страна Српске Земље), они који за рачун доказаног српског злотвора Хашима Тачија тргују српском земљом, не само да то “братско коло” раскидају уступањем српске земље доказаним српским непријатељима, већ отворено и безобзирно брукају своје претке и издају потомке.

За оне који су успели да се приме на идеологију већ помињаних најистакнутијих првозаступника социјалистичке мисли у Србији (и њихових следбеника) и који ће рећи, ван сваке сумње, да их не занима Небеска Србија, пошто они живе у земаљској Србији, остаје библијска порука да ће Бог да походи преступе очева на синовима, и до трећег и четвртог колена.

 

Аутор: Илија Петровић, историчар

 

Извор: СРБЕЛ.НЕТ