Велика Албанија – Од Исе до Хашима

Десетог јуна 1878. године, три дана пре почетка рада Берлинског конгреса, вероватно најзначајнијег политичког скупа у историји Европе, у Призрену, старој српској вароши, тада под окупацијом Отоманске империје, састала се већа група Шиптара у којој су доминирали: Али паша Гусињски, Абдул Фрашери, Пашко Васа, Иса Шаља, познатији као Иса Бољетинац… и формирала политичко-војни савез под именом „Лига за одбрану права албанског народа“, у народу и код историчара познатији као „Призренска лига“. Био је то темељ за грађевину којој Шиптари ових дана на кров стављају последње црепове, а зове се „Велика Албанија“.

Ту пред очима Срба, Грка, Црногораца, Македонаца… за свега 130 година један народ без државе (Шиптари) створио је најпре једну националну државу (Албанија), сачувао је неколико деценија да се цигле сложе, па и другу националну државу (Косово) и на крају, а то је ових дана, та велика национална идеја албанског народа, остваривана и остварена свим средствима, убијањем, протеривањем, асимилацијом других народа, израња на површину као Годзила.

Адем Демаћи, шиптарски Мандела, деценијама тамничен у бившој Југославији, један од најцењенијих Шиптара са Косова, изјавио је прошле недеље да албански народ треба да следи пример Исе Бољетинца, да се не зауставља до уједињења свих територија на којима живе Албанци. Све што је Демаћи до сада најављивао остварило се. За оне који не знају; Иса Бољетинац био је борац за независност албанског народа, учесник Призренске лиге, вођа оружаних устаника против Турске, Србије и Црне Горе, заговорник стварања албанске државе која би у свом саставу имала територије на којима су Шиптари већински народ. Убијен је у Подгорици, 23. јануара 1916. године.

Пуних двадесет пет година Срби отворено, кроз медије, из скупштинских клупа, са говорнице САНУ, кроз уста своје интелигенције, упозоравају Европу да је на делу стварање велике Албаније. Узалуд. Против српских вапаја, као противтежа, потурана је прича о стварању велике Србије. Стара је то подвала. Корени су јој из година након Берлинског конгреса, тачније 1882. године када Аустро-Угарска именује Мађара, Бењамина Калаја, за управитеља над Босном и Херцеговином. Овај одмах по доласку у тамни босански вилајет схвата да је слободарски дух у том мржњом и неслагањем прекривеном простору најизраженији код Срба, да су Срби претња Царевини, да имају снажан осећај заједништва са осталим Србима у Царевини и Отоманској империји и да се ту нешто крупно може десити, кад-тад. И десило се, 1914. године, На Видовдан, у Сарајеву.

Калај није могао да укочи револвер Гаврила Принципа, умро је 1903. године али је за свога живота Србима у ранац увалио камен који им, као проклетство и вечна оптужба, до данашњих дана виси о врату. Ради се о „Великој Србији“, теорији коју још од 1918. године, кад год им одговара, кад год су проширивали своје путеве ка независности и новим освајањима српског етничког простора, на сто извлаче стари и нови непријатељи Србије и Срба. Тзв. велику Србију измислио је, дакле, Бењамин Калај, а она у свести српских политичара никада није постојала ни као идеја ни као програм.

Једине две велике државотворне идеје на простору бивше Југославије егзистирале су код Хрвата и Шиптара, неко ће рећи Албанаца, иако они сами себе зову Шиптари. Хрвати су велику Хрватску направили 1941. године, уз помоћ Немаца, била је усташка, била је геноцидна, трајала је четири године и битно смањена утопила се у СФРЈ. Испливала је 1991. много мања али веома слична оној из 1941.

Велика Албанија се управо рађа; окупирано Косово је у њеном саставу, западна Македонија је само формално македонска и чека повољан тренутак да објави независност и припајање матици. Шиптарски картографи су већ „заузели“ Плав, Рожаје, Улцињ и део Подгорице, у Црној Гори; јужни Епир у Грчкој и Прешевску долину, у Србији. Остало им је само да се договоре око главног града (Тирана или Приштина) и дана државности. Ако је за утеху онима који нису Албанци, подсећам на латинску изреку која гласи: „Све дође и прође, само мена вечна јесте.“

Извор: srbel