Уништени дом љубави и милосрђа

Раскривени храм, смеће, остаци грађевинског материјала,сува трава ибалега– говеда пландују у хладу дрвећа у дворишту цркве Светог Михаила у Штимљу. Објекат се налази на брду изнад варошице и одатле се пружа један од најлепших погледа на косовску равницу, међутим на овом видиковцу нема места за седење, нема клупа, нема трагова да се неко о нечему стара. Зашто је то тако? Коме смета овај лепи споменик складних линија, који само може да краси несређену касабу, сабијених и кривудавих улица затрпаних продавницама и споменицима подигнутим Ослободилачкој војсци Косова?Прва жена архитекта у код Срба Јелисавета Начић урадила је пројекат, а Друштво „Кнегиња Љубица” подигло је цркву 1922. године. Бодљикава жица око храма, на крову ветар помера потргану изолацију, на бетону мало даље деца играју фудбал. Има ли разлога и мотива да се цео овај комплексуништава и буде у тако  јадном стању? Докле ће та црква бити мета становништва које испод ње живи? Мантра албанских националиста и доминантно јавно мишљење каже да је она израз „српске хегемоније, осионости, моћи и освајачких претензија”, да је, као и остали храмови из доба старе и нове Југославије, „политичка црква саграђена послеокупације Косова 1912. године”, а друга „историјска школа” каже да су оне старије средњовековне споменике,Дечане, Грачаницу, Патријаршију, Срби у још једној окупацији отели од Албанаца и присвојили. У том „нововековном освајању албанских земаља” Друштво „Кнегиња Љубица”, и његова председница Милка Св. Вуловић, саградило је ту уз цркву Дом милосрђа за незбринуте девојке. Од њега данас нема ни трага.

Након најновијег девастирања цркве Светог архангела Михаила ухапшена су  четворица Албанаца који су са храма однели готово читав оловни кров. Косовској полицији није било тешко да их похапси, јер су олово продавали на отпаду. Друго је питање да ли су та четворица могла бити заустављена да то не ураде –сигурно јесу,јер сваки од четрдесетак полицајаца који опслужују станицу у Штимљу могао је голим оком видети вандале док односе црквени кров.Насупрот томе, новинари који су дошли да виде шта се десило изазвали су више пажње и били детаљно испитани од полиције о свим појединостима њихове посете и за кога раде, односно ко их шаље. Командир полиције Енвер Авдуљи каже да случај није етнички мотивисан и да лопови насрћуи на џамије.

Овде штету, проблеме, несрећу види само онај кога она директно погађа и боли, тако даје скрнављење цркве пријавио свештеник Живојин Којић са Штрпца који је задужен за овај храм. Срба у Штимљу нема од 17. марта 2004. године, њих двадесетак,углавном старијих,тучено је и шиканирано, избаченоиз кућа које су већином запаљене, а исто је урађено са црквом која је слично прошла и у таласу насиља насталог одмах након доласка мисија Кфора и Унмика 1999. године. Српско становништво, према доступним документима, у овом селу непрекинуто је живело од средњег века, а цар Душан их је обавезао, како би се то данас рекло, уговором да производе восак и мед за његов манастир Светих арханђела код Призрена;зна се и да је Стефан Дечански ту имао резиденцију, да је ту примао неке мисије и странце. Међутим, ко то, и код Срба и код Албанаца, данас зна и коме је то важно? Је ли то разлог оваквог односа према, уз пусте српске куће, једином објекту који припада Србима? Вероватније је да друштво, јавно мњење које ћути и појединце ова црква подсећа на њихове комшије Србе, и да они имају дубоки осећај да то није њихово, иако је сва та земља, нарочито у Штимљу и околини (овде се налази чувено село Рачак, где је креиран непосредни повод за почетак бомбардовања Југославије), „заливена крвљу мученика за слободу”, како пише на многим споменицима занимљивих изгледа и стилова.

 

Сва таисторијска перспектива није толико битна: Срби нису преживели и сада се неће вратити у Штимље, али хоће ли ово времепреживети њихова црква?–то је веома тешко и неизвесно питање.Кроз метални оквир,на коме стоје делови искидане бодљикаве жице,улази се у двориште, а кроз проваљена дрвена врата може се провући у унутрашњост храма. Тамо, изненађено и уплашено јато голубова лети укруг у куполи, а онда се спуштају и пролећу напоље кроз поломљене прозоре на главном делу цркве. На поду скеле, грађевински отпаци, гомиле птичјег измета, раскопани зидови и повађене инсталације, на часној трпези, најсветијем делу храма, у отвор где су се некада налазиле мошти светитеља, убачен је мртав голуб. На зидовима само трагови фресака, ниједна цела није претекла уништавања: у неколико наврата –1999.године, па 17. марта 2004. када је црква спаљена и демолирана и такосве до овог данашњег јулског пустошења.

Став Епархије рашко-призренске јестеда ће се црква, као и све остале, обнављати без обзира на то колико јебуду уништавали, алисе то не ради у инат или против других.

„Вандализам у храму Светог архангела Михаила у Штимљу јесте велика штета за нашу Православну цркву, јер је она недавно делимично обновљена од новца који је преко Унеска обезбеђен за обнову наших светиња на Косову и Метохији”, каже владика Теодосије. Он је већ више пута указивао да је простор Косово и Метохија једини у Европи где се скрнаве и уништавају православне цркве и манастири.

У сенци великих споменика, Грачанице, Богородице Љевишке, Дечана и Патријаршије, постоји читав угрожени комплекс мањих цркава са значајним остварењима и уметничким дометима. Кад је о уметности реч, овде изнад Штимља, запуштене оријенталне вароши, своје радове, иконе Светог Саве и Стефана Немање, оставио је чувени Урош Предић. Дакле, ко је желео да види Уроша Предића могао је да оде у Штимље, а данас од њега нема ни трага, осим мутних и нагорелих остатака једне фреске непознатог мајстора. Нема ни трага милосрђу коме је ово место завештано, стоје само трагови нечовештва и упорна жеља да се божја кућа обнавља упркос препрекама и сваком злу.

Живојин Ракочевић