Убице српских младића још некажњене
Окупиране територије – Шесторица српских младића из Пећи убијена су пре 14 година у кафићу „Панда“, у центру овог метохијског града, омиљеног састајалишта пећких гимназијалаца. Оаза у којој су налазили свој део слободе. Зато су албански терористи и пуцали. У српску младост и у њихову слободу.
Био је ово један од најсвирепијих злочина над српским живљем Косова и Метохије. Истрага о убиству никада није угледала светлост дана. Рафалима из аутоматског оружја двојице маскираних терориста, у трену су заустављени животи српске деце. Патња њихових најмилијих била би лакша да су убице и налогодавци овог злочина приведени правди. Али, нису.
Иван Обрадовић (15). Био је најмлађи међу њима, ученик првог разреда пећке гимназије „Свети Сава“. У основној школи ђак генерације. Зоран Станојевић (17). Гимназијалац трећег разреда. Светислав Ристић (17), Драган Трифуновић (17), матуранти. Вукосав Гвозденовић (18), и Иван Радевић (25), бивши ученици ове школе.
Никола Рајовић, друг убијених дечака, који се у тренутку масакра затекао у кафићу „Панда“, сећа се те кобне вечери.
„Одједном, нешто после 20 сати чуо сам страховит тресак врата а затим и пуцњаву. Моји другови су падали, као снопље један за другим. На вратима су стајала двојица терориста обучена у црно са капама на главама и немилосрдно пуцали по нама. Први метак погодио је Ивана који је пао на мене. Чуо сам када је Лазар Обрадовић, Иванов отац, који се ту затекао, викнуо: „Сине мој!“, али, нажалост, његовом Ивану није било спаса.“
Недавно, ово страдање било је и део експозеа потпредседника Владе Александра Вучића у ГС УН.
„Ни да преболимо, ни да опростимо „, каже за „Новости“ Љуба Ристић, отац убијеног Светислава. “ За све ове године, верујте, нема адресе на коју се нисмо обраћали. Ниоткуд одговора! То нас раздире. Ових дана посебно, када се са еуфоријом дочекују ослобођени их Хага.“
Славица Обрадовић, мајка Ивана Обрадовића, најмлађег међу убијенима се пита: „Како ми, њихови родитељи да заборавимо тај црни дан? Има ли и наша држава права на то? Остало нам је само то да тражимо да се не забораве дечаци и младићи који нису знали шта значи мржња.
Она, као и Љуба Ристић, свих ових година, и данас тражи одговор на питање: ко је наредио убиство?
Годинама нису могли да обиђу њихова почивалишта на пећком гробљу. Зато су Ристићи и Обрадовићи преселили посмртне остатке својих синова. Љуба Ристић свог Светислава преселио је на Бежанијско гробље у Београду. Славица и Лазар Ристић – Ивана, на гробље у Бару.
„Да нам дете буде ту, близу нас „, каже Славица. “ Да му кости не развлаче, не размећу?“
Одлуку да преселе своје мртво дете са пећког гробља Обрадовићи и Ристићи донели су 2000. године.
Извор: НОВОСТИ