На Косову пуцају на Србе а у Београду НАТО држи против-побуњеничку обуку

Мислио сам да ће величина трагедије народа који шумским путевима и стазицама стиже до централне Србије бити нека врста електрошока који би натерао све одговорне у Београду да размисле како даље

 

Док на Косову Кфор опет пуца по Србима, у понедељак је у Центру за мировне операције Војске Србије у Београду почео „Оријентациони курс за противпобуњеничке операције“.Циљ курса јесте упознавање професионалних војних лица, полицијских службеника и студената Универзитета у Београду са концептом противпобуњеничких операција НАТО-а и њиховом доктрином, тактиком, техникама и процедурама.

 

Претпостављам да концепт противпобуњеничких операција НАТО-а у Београду на том курсу тумаче и објашњавају виши официри НАТО-а, а можда и понеки наредник. Мом пријатељу, бригадном генералу војске Србије који је на челу нашег центра за мировне операције сигурно неће бити лако да ми објасни откуд „Оријентациони курс за противпобуњеничке операције” НАТО-а у Центру за мировне операције војске Србије.

 

Наиме, колико знам, ми шаљемо наше војнике искључиво у мировне операције УН, па и ЕУ, широм света, а не у противпобуњеничке операције НАТО-а. Против којих то побуњеника треба да се боре припадници Војске Србије? И за чији рачун?

 

Осим тога, ко је тај ко ће било коју војну, или паравојну формацију у свету квалификовано и објективно категоризирати као „побуњеничку“? Ко одређује тај термин, а ко га све и под којим условима прихвата? Је ли концепција „противпобуњеничких операција“ расистичка, неоколонијалистичка или и антимуслиманска и антиарапска? Да се не лажемо, све то одређују искључиво Американци. А прихватају? Како ко. Зар није ОВК једно време Стејт департмент третирао као терористичку и побуњеничку организацију, а онда је то после само неколико месеци за званичну америчку политику постала „ослободилачка“ организација. Да нису Срби на северу Косова сада стигли у статус „побуњеника“, али нам то још нико није саопштио?

 

Јер, само дан после свечане заклетве председника Србије Томислава Николића Кфор је на Косову опет припуцао по Србима. И бојевом муницијом. И није случајно баш сада. Тестирање и порука новом председнику Србије, можда и Русији? Временски добро испланирано, петак када сви запослени у „техничкој“ влади у Београду иду на викенд, ко ће још да мисли на Косово суботом и недељом. Поготово у очекивању нове владе.

 

А владини представници још пре неколико дана изјављивали су „да влада ради свој посао пуним капацитетом“, односно да влада заиста и влада. У првој реакцији на акцију Кфора председник Николић је позвао премијера Цветковића, те министре одбране, правде и министра за КиМ на хитан састанак. Какав ће бити одговор Србије и није тешко претпоставити, Београд већ дуже шаље конфузне и хаотичне одговоре на сва збивања на Косову.

 

Могао сам све то да директно и лично видим 1996. године у Грозном у Чеченији када су побуњеници и терористи покренули велику офанзиву против руске војске.

 

Непосредно после победе на изборима и пред инаугурацију председника Бориса Јељцина у Кремљу. Генерал Александар Лебед, који је склапао споразум са чеченским терористима о прекиду ватре, рекао ми је тада у опкољеној руској бази „Ханкала” поред Грозног „да они знају ко стоји иза тога, али да су тренутно немоћни“. Шта мислите, чији је „рукопис“ најновија акција Кфора, после победе на изборима и пред инаугурацију Томислава Николића за председника Србије? Потпуно исти „рукопис“ као у Грозном 1996.

 

Новом председнику Србије није сада лако. Србија од 2000. године живи у провизоријуму, тријумфализам са којом је дочекано рушење Милошевићевог режима показао се као потпуно неоправдан. Разлога има више. Држава је пред банкротом, буџет је испражњен, политичка елита земље искључена је из реалности и одсечена од сваког активног дела друштва који чини Србију оним што је данас.

 

Политика је интересантна за све мањи део нашег становништва, они који су гласали учинили су то зато што сматрају да имају одређене интересе у друштву, они који нису гласали мисле да им од тога ништа не зависи. Резултат је предвидив: срозавање статуса и политике и политичара. Политичке прилике одређују привилеговани, а не они који су лишени сваких привилегија, опсег дебатних питања све је више унапред одређен, док политиком све више доминира тржиште. Нашу средњу класу, уколико још уопште и постоји, дефинише њен политички промискуитет.

 

Када је Косово у питању, мислио сам да ће величина трагедије народа који шумским путевима и стазицама стиже до централне Србије бити нека врста електрошока који би натерао све одговорне у Београду да размисле како даље.

 

Уместо тога, у протеклом времену имали смо демонстрацију егоизма и недоследности уз тотално неспособне званичне представнике Срба са Косова.

 

Демодирани, превазиђени са својим локалним интригама и моделом укупног друштва који нема шта друго да понуди сем одсуства духа, мисли и једног бруталног компетитивног ега. Играње са Србима на Косову на потпуно макијавелистички начин. Политичари који не разумеју своје време политичари су које њихово време не воли.

 

Извор: bktvnews