Задушнице на оскрнављеном гробљу
Српско гробље у Косовској Митровици - порушено и упропашћено, обавијено неком маглом, као у филмовима страве и ужаса.
„У колони, као на стрељање да идемо, вучемо се ка гробовима својих најмилијих. Са стране се чују јецаји жена које немају снаге да сакрију емоције. Ми сагли главе и само ходамо, као да смо нешто јачи. А свима нам стоји велика кнедла у грлу. Пролазимо поред спаљене и напола срушене капеле. У трави се виде трагови балеге. Наше гробље им очигледно служи за испашу стоке. Боже, има ли те...“
Задушнице на оскрнављеном гробљу
Четрнаести новембар 2015. године. Иако је небо сунчано и ведро, још увек стеже јутарњи мраз, а хладан зимски ваздух нам црвени уши и образе. Отац и ја журимо низ улицу да стигнемо на време до Техничке школе, одакле крећу аутобуси ка православном гробљу у јужном делу Косовске Митровице. Данас су Задушнице, једна од ретких прилика да организовано одемо тамо и запалимо свеће на гробовима својих предака. Испред школе стоје три аутобуса, а око њих толико људи да би могла да се напуне још три. Некако смо успели да се угурамо у један од њих, стојећи уз шипку близу предњих врата. Унутра се једва дише. Аутобус има 60 места, а путника је дупло више. Возач нервозно пали машину и лагано креће кроз град ка источном мосту. Испред и иза нас је патрола КПС полиције, која на свакој раскрсници застајкује и осматра има ли потенцијалних проблема, пошто ипак постији реална претња да нас неко заспе камењем, или, не дај Боже, нечим опаснијим. Прелазимо на јужну страну нашег града. На тој страни не живи ни један једини Србин. А пре петнаестак година било их је на хиљаде. Прелазимо и Ситницу. По причи старијих, некада је то била изузетно лепа и чиста река. Данас личи на текућу депонију. Огромне наслаге кеса, гума, грађевинског шута и другог отпада унакажавају обе ситничке обале, да човеку просто буде жао погледати. А у нашем аутобусу, народ к'о народ. Неки се домунђавају, неки свађају, неки просипају неслане шале, неки коментаришу изглед неких нових објеката у јужном делу, а највише се „бистри политика“. Заиста, за 5-10 минута, колико је трајала вожња до нашег гробља у јужном делу града, чуло се толико занимљивих (интелигентних и мање интелигентних) запажања о политичким збивањима, да би човек помислио да у сваком од мојих сапутника чучи по један Бизмарк! Осим што расправљају о разним локалним и геополитичким темама, сви забринуто врте главом коментаришући незавидну ситуацију у којој се налазимо, уз притајене уздахе и неизбежне псовке.
Коначно дођосмо до нашег гробља. А оно јадно, ем порушено и упропашћено, ем обавијено неком маглом, као у филмовима страве и ужаса. У савршеном складу, без гурања и опомена, сви изађосмо из аутобуса и тихо прођосмо кроз капију. У колони, као на стрељање да идемо, вучемо се ка гробовима својих најмилијих. Са стране се чују јецаји жена које немају снаге да сакрију емоције. Ми сагли главе и само ходамо, као да смо нешто јачи. А свима нам стоји велика кнедла у грлу. Пролазимо поред спаљене и напола срушене капеле. У трави се виде трагови балеге. Наше гробље им очигледно служи за испашу стоке. Боже, има ли те...
Спаљена капела на православном гробљу
Док са оцем полако ходам ка гробу свога деде, наилазим на сцене какве ниједан писац, режисер ни уметник не би могао да смисли и довољно верно опише. На уништеним споменицима старице тихо плачу и на остацима мермера пале свеће. Неки људи не могу ни да пронађу гробове својих рођака, комшија, пријатеља. Унезверено тумарају и причају како је прошле године остатак споменика постојао. Једна жена кади багрем. Мој отац је познаје. Рече ми да је некада близу тог багрема био гроб њеног оца. Од спомен обележја није остало буквално ништа.
Некако нађосмо дедин гроб. Са зебњом му прилаземо, надајући се да његов споменик није докрајчен. Хвала Богу, није. Крстимо се и целивамо дедину слику на хладном мермеру, скривајући погледе један од другог, у страху да ћемо заплакати. Преко места где лежи мој деда, пружио се велики мермерни кип, који је још раније срушен, тако да се гробу може прићи са свега две стране. Ограда која је окруживала вечно место починка човека по коме носим име је прво сломљена, а затим почупана и однешена. Ћутимо. Само ћутимо... Отац се саже и из платнене торбе извуче свеће, кадионицу и малу флашу са ракијом. Окадио је гроб свог оца, запалио једну свећу а мени рекао да запалим остале. Насу ми једну чашицу, ја се прекстих, мало просух на земљу и отпих је на пречац. Тешко ми у грудима, као да у њима олово носим. Стеже ме у грлу, а очи ми влаже. Ипак, ни сам не знам како, издржах. Не пустих сузу. Гледам дедин оскрнављен гроб, погурене људе око срушених споменика, дивље растиње и смеће које их окружује. У мени се комешају очај, туга, бес и немоћ. Питам се, шта је то у тим нељудима што их тера да чине овакве ствари? Ако смо им ми криви (што смо живи), шта су им гробови скривили? Да ли је у питању мржња? Не. То је нешто сувише благо и невино за овакав степен вандализма. Они, напросто, желе да избришу сваки траг нашег постојања. Онда се најежих и помислих да су они за сва оваква и слична злодела награђени. Највеће западне силе наградиле су их државом. Европа се куне у своју демократију, слободу, толеранцију... И да, цивилизацију. А некоме ко у „сред Европе“, руши хришћанске надгробне споменике, спаљује цркве и манастире, дарује ни, мање ни више, него државу! И то на делу територије који је једном старом европском народу највећа светиња, место рођења његове државе, друго име за историју и идентитет! Нису на нашем гробљу оскрнављени само гробови наших предака, већ и европска цивилизација. Ако тако нешто данас уопште и постоји...
Поглед на Косовку Митровицу са оскрнављеног гробља
Отац ме прену из размишљања. Рече да морамо брзо да идемо, јер се наш конвој спрема за повратак у северни део града. Полако кренусмо ка аутобусима. Касније морамо да одемо и на гробље у Рудару, тамо ми је сахрањена баба. Деда овде, а баба тамо. Цео век живели заједно, а у смрти растављени. Ваљда им је тако писано...
Вратисмо се у наш део родног града. Дођосмо до куће, а затим се упутисмо ка Рудару. На излазу из северног дела Косовске Митровице бацих поглед на велико муслиманско гробље. На њему ни једна травка није дирнута, а камоли споменици. Иако смо слаби, иако смо пали, иако свакакви људи обитавају међу нама, душу и даље имамо. „Хвала ти, Боже, добро је. Још увек смо живи. Није све изгубљено“, помислих у себи и крадом се прекрстих, док се ауто лагано клацкао у правцу Звечана.
Извор: СРПСКИ АКАДЕМСКИ КРУГ
Везане вијести:
ОСКРНАВЉЕНА ГРОБЉА У КРУШЕВЦУ И ГОРЊЕМ ЛИВОЧУ
ЈОШ ЈЕДНО СРКНАВЉЕЊЕ ХРАМА ХРИСТА СПАСА
ПЉАЧКАЊЕМ СРПСКИХ КУЋА ПЛАШЕ ПРОТЈЕРАНЕ