Али истинита драма села Брестовик се налази у више од сто уништених кућа пожаром. Ниједна није остала. Сви становници села, њих око 650, су напустили своје домове између 15. и 23. јуна 1999. Зашто? Зато што су Срби. Неколико дана пре тога је Кумановски споразум званично окончао рат на Косову, који је на неки начин представљао последњи чин југословенске трагедије. У фебруару 1998. ОВК, албанско-косовска герила коју финансирају и обучавају Тирана и Вашингтон, најављује почетак оружане борбе чији је циљ коначна сецесија ове српске покрајине. Бивши српски председник Слободан Милошевић је на то одговорио на свој начин: претераном војном силом и својом уобичајеном политичком неспретношћу. Репресија југословенске војске је натерала стотине хиљада Албанаца да затраже уточиште у суседним земљама. Бомбардовање Атлантске алијансе 24. марта 1999. и насиље које је ОВК вршила над „колаборационистима“ су допринели увећању албанског егзодуса. Заједно са војном победом НАТО, стиже и албанска освета, коју су углавном оркестрирали бишви герилци, који тренутно држе највећи део власти на Косову.
СТРАЖА НА ТЕРАСИ
У селу Брестовик је албанска освета била нарочито окрутна. До данас се само 58 Срба вратило (мање од 10 одсто Срба који су тамо живели пре 1999). Драган (лажно име) је сељак, радник љубазног лица. Одлучио је да се врати после година избегличког живота у Београду. Његови разлози су једноставни: „Ово је наша земља и земља наших предака“. Његову кућу су обновиле Уједињене нације и италијанска влада. Прича нам да су „Италијани имали грижу савести јер њихови војници нису ништа урадили како би сачували наше куће“. Драган не спава ноћу. Држи стражу на својој тераси са својим псом, пушком и флашом ракије (балкански ликер), коју он сам прави. Претили су му превише пута од како се вратио, тако да је морао да предузме мере предрострожности.
Драганове заштитне мере су више него оправдане: злочини против Срба су на Косову константа од како се завршио рат. Једна српска породица је нападнута калашњиковима 1. августа у близини Клине, а прошлог јула су пуцали на један брачни пар – бивше избеглице које су се скоро вратиле свом дому у једном селу у близини Урошевца. Према подацима косовско-албанске НВО Хуманитариан Лаw Центер (Хуманитарни правни центар), између јуна 1999. и децембра 2000. године, 1.108 Срба и чланова других мањина је убијено. Бивши тужилац Међународног кривичног суда за бившу Југославију Карла дел Понте је 2008. године осудила отмице и убиства које је извршила бивша ОВК над преко 400 Срба са циљем да тргује њиховим органима. Међутим, проблем није само у злочинима већ и у томе што они који су их починили остају некажњени.
Организација Амнестy Интернатионал је недавно критиковала „културу некажњивости“, коју промовишу чланови приштинске власти, која влада Косовом. Нико није ухапшен због подметнутих пожара у селу Брестовик, ни због убистава у Урошевцу у јулу, ни за покоље у Ораховцу 1998. године, где је 47 Срба отето и убијено. Списак убистава и покоља чији починиоци нису кажњени је невероватан.
Сем убистава, Срби који живе јужно од Ибра (на северу чине већину и живе у релативној безбедности), су такође жртве једног процеса којег анонимни извори међународне заједнице – које је овај аутор консултовао – без икакве сумње називају етничким чишћењем. Оваква тенденција је нарочито јака у великим градовима. У Пећи, Урошевцу, Призрену или чак у главном граду Приштини Срби су скоро тотално нестали. У Призрену на пример, граду који је вековима био најмултиетничкији град, тренутно живи 28 Срба, док их је 90-тих било преко 7.000. Координатор владе Србије за Призрен Зоран Воскојевић осуђује константна злостављања и кршења људских права Срба. У августу 1999. године Ветон Сурои, издавач једних од најважнијих албанско-косовских новина („Коха Диторе“) написао је у свом чланку „Косовски фашизам, албанска срамота“ следеће:
„Садашње насиље (од стране Албанаца над Србима) је више од емоционалне реакције. Ради се о организованом и систематском шиканирању Срба само због чињенице што су Срби јер их сматрају кривим за све што се десило на Косову. Овакви ставови су фашистички.“
Тринаест година касније, насиље над Србима се доста смањило у односу на прве месеце по доласку трупа НАТО, али и даље траје.
НЕВЕРИЦА БАН КИ МУНА
Многа кршења права Срба и не стигну до међународне штампе, као ни до високих представника организација које надзиру одржавање мира на Косову. Посета Косову генералног секретара УН Бан Ки Муна почетком августа илуструје ту тврдњу. Осим Приштине, он је посетио и православни манастир Дечани (из 14. века), којег непрестано чувају италијански контролни пунктови. Генерални секретар је показао своју неверицу када су му рекли да је манастир нападнут четири пута (2000, 2004. и 2007. године) гранатама и минобацачима. Тај манастир је проглашен светском баштином УНЕСКО 2004. године, а две године касније, уписан је на списак светске баштине у опасности. Срећом, манастир Дечани је остао читав, за разлику од 150 цркава и манастира које су уништили радикални Албанци од 1999. године. Бар за сада.
И поред свега тога, у поређењу са неуспесима у Авганистану и Ираку, међународна заједница сматра да је Косово успешан пример интервенционизма. Државе и међународне организације које су кумовале независношћу ове српске покрајине покушавају да отклоне све што би засметало овој успешној причи. Зато је веома важно градитељима будуће косовске републике да сакрију чињеницу да је око 230.000 Срба и чланова других неалбанских мањина напустило своје домове од 1999. године без повратка (подаци Агенције УН за избеглице од јануара 2012. године). Многи су то учинили из страха, други јер су им спаљене куће или су се у њих илегално уселили Албанци. Такође им је важно да сакрију некажњена убиства и разорене цркве, а нарочито им је важно да се превиде мутне радње из прошлости многих чланова приштинске владе. Довољан је пар примера: према изворима обавештајне службе НАТО, сматра се да је премијер Косова, бивши герилац Хашим Тачи „велика риба“ организованог криминала на Косову. А његовој десној руци, бившем премијеру Косова Рамушу Харадинају се управо суди у Хагу због ратних злочина. Зато је тишина кључ успеха Косова.
Љауме Кастан Пинос је доктор међународних односа и стручњак за територијалне сукобе. Тренутно живи у Данској и ради као истраживач и професор међународних компаративних и политичких односа на Универзитету у јужној Данској.
Превод са шпанског Светлана МАКСОВИЋ