ЈАЊА ГАЋЕША: НЕ СМЕМО ЗАБОРАВИТИ КОСОВСКЕ ЖРТВЕ

Од доласка припадника међународне заједнице на Косово и Метохију догодило се много тога, готово ништа добро по Србе. Много тога памтимо, али оно што је наш печат, оно по чему смо обележени, јесу злочини над нама. Протежу се Покрајином као вена, од Мердара до Гораждевца. Том веном пролази сећање, туга и страх!

Када се пређе административна линија прво вас дочека место Ливадице, где је 16. фебруара 2001. године у ваздух дигнут аутобус Ниш-експреса који је саобраћао на релацији Ниш-Грачаница. У разнесеном аутобусу било је око 60 путника а званични број настрадалих је 12. Настрадао је двогодишњи Данило, заједно са родитељима. Аутобус је разнесен са 100 килограма ТНТ експлозива смештеног у одводу испод пута. Осумњичени Фљорим Ејупи у јуну 2008. године осуђен је на 40 година затвора за убиство 12 и покушај убиства осталих путника. На слободу је пуштен годину дана после јер је главни доказ одбачен. Био је то опушак цигарете, који је нађен на месту одакле је експлозив активиран, а за који је ДНК анализа потврдила да припада Ејупију. Одбачен је јер је заведено да је у УН базу података стигао тек четири дана након експлозије. Самим тим што се не зна где је био четири дана одбачен је као главни доказ. Подсетимо, истрагу су водили тимови УНМИК-а, а Фљорим Ејупи је познат и по томе што је „успео да побегне“ из америчке базе Бондстил код Урошевца.

СМРТ СТОЛИЋА Док пролазите Ливадице и у глави, по ко зна који пут, преживљавате агонију чекања својих рођака и пријатеља јер не знате да ли су живи, знате само да је један аутобус разнесен, већ сте стигли у централни део Косова и Метохије. Ту је Обилић, Старо Грацко 20 километара више.

У Обилићу је четвртог јула 2003. године, у својој породичној кући на смрт претучена трочлана породица Столић, а потом је кућа упаљена. Убијени су Слободан, Радмила и њихов син Љубинко. Истрага о овом случају је у току, а од УНМИК полиције преузео ју је ЕУЛЕКС. Са сликом упаљене куће пред очима, Јагоде Столић која кука у дворишту за својим родитељима и братом, док иза жутих трака на самом улазу у кућу, припадници УНМИК полиције једу банане и смеју се, већ сте стигли у Старо Грацко.

Иза тог села Срба више нема. Свој опстанак Старограђани су платили крвљу. У Старом Грацку је на жетви 23. јула 1999. године убијено четрнаесторо мештана. Убијени су такозваним дум-дум мецима из непосредне близине. Њихова тела прво су пронашли мештани, а потом и британски војник из састава КФОР-а. УНМИК полиција је у октобру 2007. године, ухапсила Маљзима Битићија из суседног села Велики Алаш због сумње да је учествовао у том убиству, али је после два месеца пуштен због недостатка доказа. ЕУЛЕКС је преузео истрагу од УМНИК-а, убице су и даље на слободи.

Кретање кроз Метохију подсећа вас, између осталог, на десетине хиљада празних српских кућа, опљачканих, запаљених, порушених, узурпираних. На муке и невоље повратника, тортуру коју свакодневно трпе, и онда стигнете у Гораждевац подно Проклетија. Само вас на тренутак та чудесна планина врати у време када је храбра српска војска гола, боса и гладна туда прошла, а потом преко Албаније стигла до Грчке, јер се одмах сетите 13. августа 2003. године и реке Бистрице. На обали поменуте реке, неколико стотина метара удаљене од села, убијени су седамнаестогодишњи Иван Јововић и десетогодишњи Пантелија Дакић. Тешко су рањени Марко Богићевић, Драгана Србљак, Богдан Букумирић и Ђорђе Угреновић. Пуцали су у децу! Тог дана, на око шездесеторо деце из Гораждевца пуцано је из аутоматског оружја из шумарка преко пута реке. Нико, још увек, није одговарао за овај злочин! Мисија ЕУЛЕКС је преузела истрагу од УНМИК-а и пре две године је затворила. Кажу, нема доказа!

НИКО НИЈЕ КРИВ „Немојте, молим вас као Бога, више никада да ме питате како ми је. Већ девет година понављам једну исту причу, не могу више. Ја очекујем да неко из Београда, неко ко ради у ЕУЛЕКС-у, мени каже шта су до сада урадили. Чекам да ми се да нада да ће убице Ивана и Панте бити кажњене. Да ми неко каже да се за један корак истрага помакла. Једина новост у истрази јесте да је она обустављена. Значи ли то да нико није крив? Да смо криви ми што смо их родили, што су отишли да се играју и купају на реци?“

Овим речима се Сенка Јововић, мајка убијеног Ивана, обратила новинарима на обележавању деветогодишњице његовог убиства.

Давно смо схватили да истина и они који су на њеној страни нису савезници „демократске“ Европе и њеног прекоокеанског брата. Не уклапамо се у њихов план, и зато наше жтрве за њих немају баш никакав значај. Свесни смо да ћемо бити „истрага у току“ још дуго, можда заувек, али и криви што смо рођени овде и што смо Срби. Убијаће нас и даље, јер их зато нико не кажњава, све је ту јасно. Срби на Косову и Метохији живе са поменутим и многим другим злочинима, рецимо убиством Димитрија Поповића у Грачаници или најновијем, Јевтића у Талиновцу, али и многих других. Нема дана да се жртве не помену на послу, кући, на славама и другим окупљањима. То је наша главна тема. Али ни то није довољно.

Проблем је што се јавност у Србији сети жртава једном годишње, у минут и неколико секунди прилога на телевизији. На крају прилога, о једном од поменутих убистава, наброје се и остала три, као „највећи злочини од доласка међународних снага“. Пошто убице ни у једном случају нису откривене и кажњене, жртве су буквално претворене у, некоме можда и досадни, статистички податак. Јер, сваке године све нас је мање на парастосима, а представника наших власти нема нигде. Обрате се саопштењем за медије из Београда, и то је то. Да на тај дан буду са породицама и народом, не пада им на памет. Како онда да од њих очекујемо да представницима међународне заједнице, увек и на сваком месту, говоре да највећу одговорност за сваки злочин сносе управо они. За траљавост, небригу! Да им кажу да нам је доста њихових лицемерних осуда, све док делом не докажу супротно. Како да од њих то очекујемо када нису са нама на парастосу у Обилићу, Ливадицама, Гораждевцу, Старом Грацку, Грачаници….

 

Шеф канцеларије за Косово и Метохију, Александар Вулин, скоро рече да ће се чути глас Срба са Косова и Метохије. И ово је наш глас, нека нам истином и правдом отклоне печат жтртава који носимо деценијама, а посебно последњих 13 година. Не смемо заборавити ни једног убијеног Србина, не смемо, јер се убице и даље слободно шетају. Док се то не уреди, нема поверења у међународну нзаједницу, нема нормалног и зajeдничког живота.

 

Извор: НОВИ СТАНДАРД