Водите их и побијте, они су пресуђени…

Од 6. до 9. маја 1941, похватале су усташе на пре­вару 600 Срба мушкараца с подручја котара Слуња и Војнић, од којих су 520 поклале у Хрватском Благају

На Ђурђевдан, 6. маја 1941. године, освануо је лијеп сунчан дан.

Тога дана Срби се свечаније одијевају, иду једни другима на Крсну славу у госте, разговарају о успјесима у обављању прољетне сјетве. Веселе се и радују. Све је раздрагано и свечано.

Нитко ни у помисли није могао слутити да ће то бити дан нечу­веног злочина над невиним сељачким становницима Кордуна. Један од првих масовних злочина нове хрватске власти поглавника Независне Државе Хрватске, др. Анте Павелића. Злочин планиран, до­бро припремљен и организирано изведен по замисли поглавара Паве­лића и наређењу Еугена Диде Кватерника.

Управо тога дана, 6. маја, дана весеља и славе, у рану зору, одјекнули су први усташки пуцњи у српским селима Вељуна, Перја­сице, Доњег Полоја, Кузме и других насеља. Усташе, емигранти и домаћи Хрвати - усташе хватали су своје комшије Србе по селима, тукли и затварали на неколико сабиралишта - мучилишта на Вељуну, Перјасици, Слуњу и Хрватском Благају.

Да би могли почети проводити такву, озакоњену политику Не­зависне Државе Хрватске, масовно истребљење српскога народа из Хрватске, усташке су власти организирале убиство угледне хрватске породице млинара Јосе Мравунца у Хрватском Благају, омиљеног човјека међу Србима и Хрватима.

Управо ту на Кордуну, према оцјени усташких поглавара гдје су Срби и Хрвати вјековима живјели у добрим комшијском односима, требало је злочин извршити и њих међусобно завадити и закрвавити. То су извели на најподлији могући начин.

Већ крајем априла 1941. године, након првог масовног поко­ља Срба у селу Гудовцу код Бјеловара 28. априла исте године, у жупном стану у Хрватском Благају на Кордуну, састали су се усташки по­вјереник за Вељун Иван Шајфар, жупник Блаж Томљеновић и млинар Јосип Пауновић и договорили се о убиству млинара Јосе Мравунца и његове породице, с тим да одмах прогласе како су то уморство учинили Срби с Вељуна.

О том њиховом договору упознао је на састанку у Карловцу 35 пробраних усташа њихов официр Здравко Кар­ловић који су и донијели детаљан план о ликвидацији Јосе Мравунца и његове породице.

На том састанку учествовао је и већ до тада до­бро познати усташа из села Фурјана, Милан Бунета, који је на саслу­шању 27. јула 1945. године у Карловцу, поред осталог испричао:

“Главна тема састанка била је инсценирање убиства млинара Мравунца Јосе и његове фамилије из Х. Благаја к. бр. 37, ради давања повода за масовно хапшење и ликвидацију Срба, мушкараца из Вељуна и околних села.

Пошто је хрватско село Благај врло пасивно, а сусједно село Вељун у коме су настањени Срби знатно богатије, требало је наћи некаквог повода за ликвидацију људи из Вељуна како би се касније народ из Хрватског Благаја могао преселити у српске куће и тамо се стално настанити.

На поменутом састанку је Јосип Пауновић из Благаја предложио да присутне усташе једне ноћи отиђу у Благај и тамо ликвидирају хр­ватску фамилију Јосипа Мравунца.

Овим убиством постигао би се двоструки успјех:

1. Убиство фамилије Мравунац сматрало би се злочи­ном кога су извршили Срби из Вељуна и околице, чиме би се добио пов­од за јавно хапшење свих мушкараца из Вељуна, које треба тајним начином поубијати, а потом прогласити да су затвореници послани на присилни рад у Њемачку и

2. Млинара Мравунца Јосипа требало је иначе ликвидирати јер се он више осјећао као Југославен него Хрват - католик. Он не симпатизира усташки покрет и навелико конкурира ос­талим бољим хрватским млинарима из истог села. На састанку су поред Пауновића Јосипа из Хрватског Благаја, присуствовали Грашић Перо-Чиг­рија и ми из Карловца. Сви учесници у дискусији сложили су се са пријед­логом Пауновић Јосипа…”

Непосредни организатори на терену били су: жупник Иван Никшић, шеф усташког стана из Слуња, жупник Иван Микан из Огулина, учитељ и усташки повјереник опћине Вељун Иван Шајфар, адвокат Ловро Сушић из Огулина, жупник Блаж Томљеновић из Хрватског Благаја, усташки емигранти који су дошли из Загреба најближи поузданик по наређењу Диде Кватерника, усташки официр Ивица Шарић, син биљежника из Госпића, Мијо Бабић, Вјекослав Макс Лубурић и неколико домаћих усташа из Хрватског Благаја.

Према утврђеном договору, ноћу 5/6. маја 1941. године, усташе обучене у сељачку одјећу убиле су Јосу Мравунца, супру­гу му Марију, мајку Ану, малољетне синове Ивана и Николу, а дванаестогодишњу кћеркицу Милку бацили у ријеку Корану и она је једина преживјела.

Сутрадан, 6. маја 1941. године, шеф слуњских усташа жупник Иван Никшић послао је телеграм свим оружничким станицама у ко­тару Слуњу: “Срби у Благају убили хрватску породицу Јосипа Мра­вунца. Забраните Србима излазак из кућа…”

Окупљеним усташама у Слуњу у присуству жупника Никшића, расправљајући о судбини по­хватаних Срба, усташки официр Ивица Шарић им је рекао: “Ја знам да њих има и добрих људи, али шта му за то најбоље можеш, него да му пиштољем просвираш мали мозак…” У помоћ усташама из Слуња дошле су усташе из Загреба, Карловца, Хрватског Благаја, како еми­гранти тако и домаћи - комшије.

У три дана, од 6. до 9. маја 1941, похватале су усташе на пре­вару 600 Срба мушкараца с подручја котара Слуња и котара Војнић, од којих су 520 поклале у Хрватском Благају, а других 80 је на ин­тервенцију талијанског пуковника Оскара Гриттиа враћено у ками­онима с пута према Хрватском Благају у Слуњ и пуштено својим кућама.[1]

Једини који је успио побјећи с тог масовног губилишта у Хрват­ском Благају и то изнад саме “Попове јаме”, свега педесетак метара удаљене од католичке цркве, био је Душан Никшић из Доњег Полоја који је испричао:

“6. мај 1941. године - Ђурђевдан. Одједном се код моје куће појави група цивила - комшија Хрвата с војничким пушкама и наредише нам: “Предај се, руке увис!”.

Изненадили смо се кад смо видјели да су то нама добро позна­ти комшије из Хрватског Благаја. Мој отац, два брата и ја дигосмо руке и они викнуше: “Ви ноћас убисте нашега Јосу Мравунца - мли­нара, ви га ноћас убисте”. Њима је тада руководио и домаћи усташа Милић Абрамовић, звани Пандуричин.

Одвели су нас и затворили у кућу нашег комшије Миће Ловрића.

Ту је већ било доста затворених људи из нашег села Доњи Полој и неко­лико из сусједних села и заселака. Када су се напљачкали по нашим кућама и сакупили неколико десетака људи одвели су нас на десну страну Коране. Ту су нас почели тући кундацима и цијевима пушака. Онда су нас довели у Вељун и стрпали у жандармеријску касарну.

Тамо смо имали шта видјети. Људи леже измрцварени по читавом поду.

Добро сам запамтио страшно окрвављеног свештеника Бран­ка Добросављевића, његовог сина Небојшу, студента медицине, предсједника опћине Тодора Дудуковића, гостионичара Ману Манојловића и Мујицу Вучковића.

Кад смо упитали што је то с њима, рекоше нам: “Причекајте па ћете видјети шта ће бити и с вама!”

У јед­ном ћошку просторије угледах неколико крвавих колаца. Помислих: лоше ће бити. У томе часу уђоше усташе “мајари” из Благаја, а међу њима усташки повјереник Дане Маринац. Постројише нас у двоврсни строј. Са стране сваког од нас стаде по један зликовац с колцем у руци, а двојица с предње стране с пушкама у руци окренутих цијеви према земљи, а кундацима према горе.

Настаде оно што нико није очекивао. По реду са чела почиње туча и батињање, траје док им је воља, док се не озноје и не заморе. Ако би који човјек посрнуо под ударцем коца, предњи усташа би га дочекао кундаком. Кундаци су се ломили на људским тијелима. Кад су нас тако испребијали, дошла су два камиона и стрпаше нас у њих уз поновно кундачење. Рекоше да нас воде на преслушање код поглавника у Загреб. Но када су нас довезли до Благаја, зауставише камионе пред школом. Ту су већ с домаћима били и усташе еми­гранти.

С њима се шепурио жупник Блаж Томљеновић и учитељ Иван Шајфар.

На сам Ђурђевдан уведоше нас у зграду школе. Одмах наста батињање, чупање бркова поповима и старијим људима, чупање косе млађим људима. Гледао сам како мом оцу Драгићу чупају бркове, Рафајлу Дејановићу, Ради Дејановићу и другима.

Домаћи „мајари” и емигранти - усташе кундацима ударају вичући: “Устани, сједни, мајку вам српску!”

И тако цијели дан и ноћ.

Сутрадан, 7. маја 1941., постројили су нас испред школе и довели ону малу дјевојчицу Милку, кћерку убијеног млинара Јосе. Она је требала по њиховом наговору препознати оне који су злочин почини­ли. Водили су је између наших редова и тражили да упре прстом у не­кога од нас.

Дјевојчица је на крају изјавила: “Од ових људи није нико. Они људи који су убили моју мајку, оца и браћу имали су друкчије крагне на кошуљама и маје су им другачије него овима”. На то су се издерали на њу и некуда одвели.

Поновно су нас нагурали у подрум школске зграде. Људи су онако натискани вршили малу и велику нужду у гаће. Била је несношљива загушљивост.

Усташе су нам говориле: “Видите како вам је сада у подруму, а шта ће бити када пустимо воду да вам капа по глава­ма!” Истога дана довезли су нове жртве с Вељуна, које су батинали и мучили као и нас дан раније.

8. маја изведени смо из подрума и прос­торија школе.

Постројени чекали смо.

У то је у пратњи усташа дошао Никола Ласић, нама познати судац из Слуња, иначе родом из Кар­ловца. Он је преслушавао људе. Али никога није питао за покојног Јосу Мравунца, већ само за оружје. Свештеник Скорупан, којег је један усташа јако мучио, рекао је истом да упита суца Ласића какав је он човјек, судија то може потврдити, јер га он добро познаје да је увијек био добар од када живи на овом подручју, како са Србима тако и с Хрватима. Усташа је и упитао суца Николу Ласића: “Је ли ово истина што каже?”

Све што је судац Ласић рекао било је: “Биће.”

Исте вечери по пресуди суца Николе Ласића и још двојице усташа, сви смо осуђени на смрт.

Негдје око 23 сата судац Ласић је затражио да се издвоји група нас око 36, од укупно пописаних 520 Срба колико нас је било према попису усташе Ивана Шајфара.

Никола Ласић,[2]  судац, наш позна­ник, је том приликом рекао: “Водите их и побијте, они су пресуђени…”

Распоредили су нас 6 по 6 партија.

Размишљам грозничаво што да радим?

Помислио сам да скочим кроз прозор, али како сам видио усташе с ножевима на пушкама, нисам имао изгледа за бијег. Уђоше усташе с конопцем и свезаше нас двојицу по двојицу за руке. Два на челу, два у средини, два у зачељу. Људи у великом страху посрћу и клецају, руке им клате. Чак и оном усташи који нас је везао дрхте руке.

Испред нас ишао је усташа који нас је водио канапом нешто дужим од једног метра. Тако и онај иза нас. Тројица усташа ишла су с наше десне а тројица с лијеве стране с пушкама и ножевима.

Вријеме је пролазило као никада. Минути живота су у питању.

У шестој партији био сам ја. Дошла је и она на ред смрти.

Нисам престајао мислити како да се спасим. Једини спас био је бијег. Али како?

Некако сам успио разжњирати ципеле. Но био сам свезан с једним старим човјеком из Вељуна. Баш у средини колоне…

Још када су ме зликовци везали, испружио сам десну руку и зате­гао. То ми је омогућило да се већ кад су нас повели, ослободим конопа. Старац је то примијетио, али ме није хтио одати. Из школе по­ведени смо према католичкој цркви. Пут којим смо ишли био је узан.

Усташа покрај мене је мало изостао. Искористио сам тај моменат и скочио преко живице у лијеву страну.

Усташа је викнуо: “Побјеже!” Почели су пуцати.

Пролетио сам онако бос кроз долину покрај самог бездана. Као птица, тако сам пролетио другу па и трећу долиницу, а затим готово у кораку прескочио цесту и трчао према брду Лисац.

Ту сам био ван усташког пушчаног домашаја. Када сам сти­гао до Лисца, сјео сам на камен да ме бар мало прође смртни страх.

Јасно сам чуо пуцање из пушака. Закључио сам да изнад јаме код католичке цркве убијају наше људе.

Овим бијегом за мене је прошло најгоре што се замислити може.”… 

Поклани Срби из Вељуна и његове околице су бачени у већ ископане јаме у ували између католичке цркве и зграде школе у Хр­ватском Благају. Жртве су посули кршћани-католици живим кречом и затрпали земљом.

Хрвати, мјештани су је послије преорали и засијали зоб, како би се изгубио сваки траг злочина…

 

Изјаву дао: Душан Никшић, Доњи Полој - Вељун

Изјаву записао: Ђуро Затезало 19. новембра 1961. године у Вуковару

Извор: Ђуро Затезало „Радио сам свој сељачки и ковачки посао“ – свједочанства геноцида. СКПД Просвјета, Загреб 2005.

Везане вијести:

Википедија: Покољ у Благају 1941.

Нека га, нека умре од глади

Стратишта НДХ - Кордун

Свједочење Миле Џодан о злочину над Србима Кордуна
Заборављени праведници са Кордуна
Света Петка и Срби у Пламену

На Кордуну гроб до гроба тражи мајка сина свога

Јадовничка прича о Милици и Кати

Ђуро Затезало, ЈАДОВНО – КОМПЛЕКС ХРВАТСКИХ ...

REAGIRANJE na članak Zvonimira Despota „Mitomanija Đure ...

Prenosimo: Zatezalo demantira Tuđmana: U Jadovnu su ustaše ubili ...

Đuro Zatezalo: Bez istine nema ni pomirenja ni ljudskosti - Jadovno ...

Predgovor knjige "Radio sam svoj seljački i kovački posao" - Autor ...