Овдје (не) почива Илија Жегарац
Слабашна побуна пресуђених у Кордунашком процесу, једва да је чињеница политичке прошлости Срба и Хрвата, међутим аргументи које су користили у изражавању својег незадовољства, крупан су траг интелектуалне хисторије пречанских Срба.
Пише: Жељко Кресојевић
Готово свако љето Слободан Жегарац дође у Војнић, своје родно мјесто.
Обично преспава код Букава у комшилуку, сврати обавезно код мог оца, његовог друга. Сјете се дјетињства, несташлука, младости... Те његове ране године једино је лијепо што га веже за варошицу и крај у којем је рођен.
Корача лагано улицом која води према војничком “крижу”.
Боже, каквог ли апсурда. Улица данас носи име Андрије Хебранга !?
Заустави се на “крижу”, поздрави се, подивани са малобројним познатима.
Баци поглед у правцу “Југокерамике”. Од зграде на самом ћошку у којој је некада била трговина “Батиних” ципела, онда дуго година Мустафина сластичарна, па све тамо до Хајдина, био је посјед његова ђеда Јована Гредеља - Јоце, власника Творнице бетонског цријепа у Војнићу. Он је био један од имућнијих, најугледнијих Кордунаша тога времена.
Слободанов рођени стриц Емил, трговац, био је од 1901. године члан Скупштине ријечко - модрушке жупаније по имовинском цензусу, а од 1908. године и њен изборни члан. Био је предсједник “Српске штедионице” у Војнићу.
Купи у цвјећари пар воштаница и који цвијет па се упути према Црквишту, нашем мјесном гробљу.
Застане на узану асфалтном путу да мало одмори и баци поглед на Војнић, њему данас помало чудан и непознат.
Очисти родитељску гробницу, положи цвијеће испод споменика. Запали жуте воштанице које се боре са вјетром.
Дуго гледа у слику мајке Босљке “Босе”, кћери богатог творничара.
Са лијеве стране на споменику очева слика. Испод имена исклесане године рођења и смрти: ИЛИЈА ЖЕГАРАЦ, 1911 - 1944.
Ипак, Илијине кости не мирују уз Босине кости.
Тко је Илија Жегарац?
Рођен је 1911. године у личком селу Кику, општина Ловинац, срез Грачац.
Једна типична наша прича. Тешко дјетињство, борба да се ишколује. Завршава касније и гимназију. Београдски студент права, гдје се укључује у комунистички покрет. Постаје адвокатски приправник. Радио је једно вријеме у опћини Крњак, котар Војнић. Оснива прву партијску ћелију у Војнићу 1937. године. Оженио је богаташку кћер из фамилије Гредељ.
Другооптужени је на познатом “Кордунашком процесу” одржаном љета 1944. године.
На смрт су осуђена петорица:
Вељко Кораћ
Илија Жегарац
Љубо Вујичић
Милан Момчиловић
Марко Мркић
Прошло љето је била 70-годишњица тог догађаја. Можда ми се поткрало, ал не запазих никакву објаву, натпис о томе.
Укратко, о овом свему можда најбоље говори сажета мисао Чедомира Вишњића у документарном филму “Кордун земља без људи”:
“Бит ствари је у ономе што су они мислили о садашњости, прошлости и будућности као Срби из Хрватске. Заправо читав ток ствари даље водио је потпуној хрватској превласти у оквиру комунистичког покрета. Водио је забораву жртава, забораву заслуга… Један народ који је био потпуно демографиски уништен и материјално уништен. Не доноси му оно што су му толике жртве и толике заслуге требале донијети… “
Централни мотив народног веза. Фотографија на задњој страни књиге "Кордунашки процес", аутора Чедомира Вишњића, издавач СКД "Просвјета" Загреб, 2004. године.
Чедомир Вишњић бавио се доста овом тематиком. Истраживао је и написао 2004. године књигу под називом “Кордунашки процес” (издавач СКД “Просвјета”, Загреб), гдје у уводном тексту пише:
“Њихова слабашна побуна једва да је чињеница политичке прошлости Срба и Хрвата, међутим аргументи које су користили у изражавању својег незадовољства, крупан су траг интелектуалне хисторије пречанских Срба.”
Расплет догађаја из деведесетих година показат ће право лице онога
због чега се “судило” у Горњем Будачком, јула 1944. године.
То се нигдје другдје и није могло догодити: не у Лици, не у Славонији, не на Банији…
Само на Кордуну!
Зашто?
Предсједник суда на “Кордунашком процесу” био је пуковник Богдан Орешчанин, командант IV Корпуса.
Чланови вијећа: пуковник Илија Павловић, потпуковник Милош Шумоња, потпуковник Никола Видовић, капетан Мане Трбојевић, мајор Миле Мартиновић, Милић Новаковић, Милош Мишчевић и Станко Манојловић.
Секретар суда је био др. Фердо Чулиновић, једини Хрват у саставу суда.
Државни тужилац био је Душко Бркић, члан ЗАВНОХ-а, народни браниоц Милутин Кошариц – Чико.
Народни тужилац, пуковник Станко Опачић - Ћаница ће рећи:
„По завршетку поступка смо Богдан, Душко и ја отишли до Хебранга и он је поткрижио кога стрељати, кога на друге казне судити, па је то Богдан само прочитао и то је било неопозиво.“
Један од умнијих кордунашких генерала, Павле Јакшић у својим мемоарима: “Над успоменама” (издавач “Рад”, Београд, 1990. године), Књига 1, између осталога пише:
- За кордунашки злочин, стаљинистички исцениран и изведен, не сноси одговорност само његов инспиратор и организатор, хрватски националиста и шеф КП Хрватске Андрија Хебранг, него и полицијско - судски извршитељи: Орешчанин, Опачић, Бркић, Шумоња, овјековјечени у тадашњој штампи, недостојној партизанског ослободилачког духа.
Одговорност сносе и сви комунисти и борци НОП-а у чије име је ово изведено, а да они нису у томе наслућивали жариште расистичког усташког отпора у редовима југословенског ослободилачког покрета, жариште које ће својим деструктивним реагенсом растројити послије рата КПЈ у осам националистичких партија, твораца осам »суверених« антагонистичких патуљастих држава, и својим србофобством довести у питање и сам опстанак социјалистичке Југославије.
- Ако породица Андрије Хебранга инсистира, с правом, на хуманости и истинољубивости, онда треба имати у виду да и жртве кордунашког, како се сада сазнаје суровог, бестијалног покоља 1944, у непосредној близини „резиденције“ шефа социјалистичке Хрватске у настајању, Андрије Хебранга, такође имају своје породице које носе на себи тешки жиг, по свему судећи, незаслужен.
Ето, живот је изгубио под оптужбом недовољно аргументованог четничког српства, антихрватства и непријатељског дјеловања против НОП-а, 1944. године.
Докази за ово последње, изнесени на суду, уколико се и приме као тачни, што захтјева “верификацију”, не би се могли узети као основ за извршење најтеже казне: клање!
Овај бестијални чин, обавио је како се прича, неки човјек (чије име изостављам) из села Цвијановић-Брда, у Топуском, у шуми изнад “Врела Калањевац”, где су им и необележени гробови?
( Напомена Ж.К. : Вељко Кораћ је син Љубице, рођене сестре оца генерала Павла Јакшића.)
Везане вијести: