Ко је и какав био генерал Миле Новаковић (1950-2015)
Генерал-потпуковник Миле Новаковић (1950-2015)
Да му срце изненада није отказало послушност, генерал потпуковник Миле Новаковић (1950-2015) и даље би у својој кући поред Дунава дочекивао разни свијет – од војника, дипломата, политичара и новинара до истражитеља ратних злочина, адвоката, безбедњака и других знатижељника који су га походили у потрази за објашњењем или охрабрењем.
Са каквом намјером га је посјетио Јирген Колд, актер недавно приказаног данског документарца „Масакр у Двору“, филма о бруталном убиству деветоро менталних болесника и инвалида 8. августа 1995. године? Злочин је извршен за вријеме „Олује“ пред очима мировњака из Данске који га нису спријечили јер за то – нису имали мандат УН! Колда, команданта батаљона због тога двије деценије прогони савјест.
И дилема да ли је требало да прекрши мандат и спаси животе несрећницима. Новаковић није имао дилему. Пред камеру и госта извео је своју десетогодишњу ћерку Јовану и питао какав то мандат УН може да забрани војнику да било гдје у свијету заштити сличну девојчицу ако би њен живот био угрожен?! Дански официр није могао да се уздржи од суза, а српски од цитирања Хемингвеја: „Никад не питај за ким звона звоне – она звоне за тобом!“
Брзо, бритко, јасно и сликовито. Такав је био Миле Новаковић, човјек и официр који нас је напустио 14. септембра ове године.
Рођен 1950. у Кирину, у општини Вргинмост. Одличан основац и гимназијалац у Карловцу, најбољи међу 387 питомаца 25. класе Војне академије у Сарајеву. Високу ратну школу и магистарске студије прекинуо је 1991, измјестио породицу из Загреба и отишао на Кордун. Четири пута је ванредно унапређиван, четири пута одликован. У рату је прво преузео једну бригаду на Кордуну. Потом је предводио Крајишнике у пробијању коридора кроз Посавину, операцији коју су заједно извели борци РС и РСК у јуну 1992., поново успостављајући копнено-ваздушну везу са Србијом. Његов лични и допринос Срба из Крајине том војничком успјеху брзо је заборављен. Само је једном присуствовао обиљежавању годишњице пробоја у Дугој Њиви у Модричи.
„Ми Крајишници нисмо победничка страна, па нас ваљда не желе у таквим прославама“, коментарисао је касније.
Командовао је крајишком војском од 1992. до 1994, био је савјетник за националну безбједност предсједника РСК, преговарач са Унпрофором и Загребом, вођа операције „Паук“ у западној Босни. Преузимао је дужности на које су га постављали и са којих су га смјењивали, свјестан ризика од манипулације којима су били изложени Срби из Крајине и њихове вође. Био је огорчени противник разних паравојских и њихових самозваних предводника који су „ратовали“ од Далмације до Источне Славоније на срамоту Срба и на њихову велику штету.
То се најбоље видјело у јесен 1995. године у Аркановом кампу у Ердуту гдје су, након што их је диљем Србије хапсила полиција, испоручивани избјегли Крајишници, њих око 20.000 и гдје су прошли невиђену тортуру „кажњавања издајника“.
Генерал Новаковић је дијелио судбину својих земљака и у „Олуји“. Пробијао се кроз колону, у којој је била и његова породица, од Петрове горе (гдје је стигао са преговора у Женеви), према Двору и Новом граду да би помогао Кордунашима и Банијцима да потисну снаге Хрватске војске и Армије БиХ како би цивили безбједно прешли ријеку Уну и стигли у Републику Српску. Издавао је наредбе заједно са генералом Милетом Мркшићем, последњим командантом СВК који је прошлог мјесеца, као хашки осуђеник умро у затвору у Португалу.
Тих „олујних“ дана Новаковић се присјетио говорећи на његовој комеморацији, када је први пут јавно рекао и да је Мркшић крајем љета 1991. покушао да изврши војни удар и смијени Благоја Аџића и Вељка Кадијевића, као и да су због тога, за казну, он и његова бригада сјутрадан упућени у Вуковар.
Он се осврнуо и на Мркшићеву пресуду
„Осуђен је, иако у пресуди нема да је он учинио или наредио било какав ратни злочин, нити да су га извршили припадници његове јединице. Учитано му је као кривица нечије накнадно разумевање шта је требало да уради. У суштини, осуђен је због тога што је касније постао познат по дужности последњег команданта Српске војске Крајине да би тобожња српска кривица била потврђена“ – оцијенио је Новаковић.
Ангажовао се и за генерала Борислава Ђукића након што је љетос ухапшен у Црној Гори по потјерници из Хрватске, тврдећи да у случају бране Перућа, за шта га терете, нема ни зрнца његове кривице.
Живио је скромно, увијек са мислима на Крајишнике изгинуле код Масленице, Медачког џепа, у „Бљеску“ и „Олуји“, са мислима на оптужене у Хагу од којих је неке, више зарад истине него због њих самих, бранио добровољно свједочећи у Трибуналу.
Био је свестрано образован, одлично је познавао филозофију и психологију, обожавао логику и математику и пасионирано читао историјска штива. Био је резервисан према укориченим свједочењима оних који су стизали само до предсобља господара рата и мира. И писали мемоаре. Он је улазио у кабинете. И ћутао.
Прикупљао је документе, сређивао дневнике и свједочења са разних војних, политичких и дипломатских састанака којима је присуствовао са намјером да све то једном објелодани. Није стигао!
Миле Новаковић је често био више доступан другима него својој породици, једнако првој, у којој је са Катарином изродио два сина, и другој у коме му је Јасминка подарила кћерку. Војска Србије испратила га је почасним плотунима, поштоваоци и земљаци последњим поздравом а породица опростом.
Они који воле увијек опраштају!
Извор: ПРИНЦИП
Везане вијести:
ПРЕМИНУО ГЕНЕРАЛ МИЛЕ НОВАКОВИЋ - Jadovno 1941.
Генерал испраћен без војних почасти - Jadovno 1941.
Хапшење Борислава Ђукића: О генералу нема ко да пише ...
Генерал испраћен без војних почасти - Jadovno 1941.