Исконско зло - покољ дјеце у Машвини

Latinica

“Ко је осмислио мртво коло у Машвини, на планини кордунског брда (изнад Раковице, Слуњ), када су 21. јула 1942. године усташе поклале у збјеговима и властитим кућама више од 420 српских цивила, па закланих 10 дјевојчица и 10 дјечака, од 5 до 7 година, скинуле голе, дјевојчице положили на леђа у круг, спојили им руке, а раширили ногице и на њих положили голе заклане дјечаке” пита се болно и готово невјерујући др. Ђуро Затезало у својој књизи “Радио сам свој сељачки и ковачки посао” Свједочанства о овом догађају показују да је геноцид над Србима у НДХ био манифестација исконског зла, тешко разумљивог и никада до краја објашњивог.

 

У књизи Милоша Гаћеше "Строј завичаја - трећи део - Кордун 1942" налазимо свједочанство о овом страшном злочину које вам преносимо у редовима који слиједе.

21. јула 1942. навече кренуо је комадант 4. батаљона Кордунашког одреда Никола Басара са још 14 бораца да обиђе поприште борбе која се одиграла 18.7.1942. г. у шуми Машвина, па у вези тога каже: „ Када се разданило 22.7.1942. са те косе (шума Машвина) видјела су се готово сва села од Цазина до Раковице. Куће све горјеле.

Остала је пустош. У воћњацима је било понеко говедо а на воћкама кокоши. Ове животиње кад би нас угледале бјеже и дрече а говеда ричу као подивљала. Поред изгорјелих кућа понеки људски леш жене, дијетета или неког старијег мушкарца. Шума Машвина протеже се неколико километара кроз коју води пут од Брезовца ка Кордунском Љесковцу. Када смо ушли у шуму и кренули путом наишли смо на страховите призоре дужином читавог пута са обје стране до 2 км разбацани лешеви дјеце, жена и старијих особа. Затим поубијане ситне и крупне стоке. Обзиром да су љетни дани са јаким сунцем а лешеви већ четврти дан у распадајућем стању исти је случај и са животињама. То све заједно смрди до те мјере да је немогуће ту боравити. Покушали смо бројити лешеве али то није било могуће. Због великог смрада и расутих лешева. Поставља се питање колики је број жртава на овој дугачкој и отвореној гробници. На простору је разбацана имовина коју су избјеглице са собом понијеле. Изпревртана кола, разбацани предмети, поњаве, шаренице, покривачи, јастуци, пољопривредни алат и друго. Свеукупна слика је више него стравична. Посматрајући ове силне лешеве унакажене на све могуће начине као нпр. Беба стара свега неколико мјесеци заклана лежи преко груди своје мајке. Требало је имати тврдо срце а да се не заплаче што се неће моћи поднијети у следећем призору. Враћали смо се кроз шуму у правцу села Брезовац и прешли на лијеву страну пута у шуми идући у колони по један. Челни друг који је први наишао на један пропланак величине 50x50 м застао је и до њега слиједећи па редом до посљедњега правећи круг око „мртвог кола“. Терен на овом пропланку покривен је зеленом травом на којој је лежало 20 дјеце. Од ових 20 дјеце 10 је женских, а 10 мушкараца. На њима и око њих нема ни једног комада њихове одјеће или пелена. Дјеца су поредана у коло – ножице према унутра а главе према вани за размјерном растојању. Дјевојчице су на траву раширених ножица и ручица а дјечаци на дјевојчицама – трбух на трбуху. Свако дијете је заклано тј. пререзано ножем испод врата али се не види да су ту на лицу мјеста клана. Не виде се ни трагови крви што значи да је тај чин учињен негдје на другом мјесту па су их овдје донијели и поредали у коло. Код ове дјеце уста су отворена а рана клања осушена тако да читави ројеви муха праве свој лет на уста и грло. Ми смо нијемо стајали око ове дјеце читавих 15 минута док се један од другова присвјестио да погледа у лице сваког дјетета не би ли препознао да неко дијете није његово. Био сам најмлађи без породице а сви остали били су жењени и неко од њих имао је тако малу дјецу. Сада више нисам могао одољети па су ми сузе неконтролисано текле низ образ а брада почела да дрхти. То је мој први плач након једне године ратовања и виђења свакојаких трагедија. Нисам само ја плакао већ су сви плакали. Један од присутних друг Милан Чакширан (народни херој из Кордунског Љесковца) ударио је кундаком пушке о земљу и рекао. „Јебаћу му матер, свако ономе који ме спријечи да када дођем у хрватској или муслиманско село да не убијем све на што наиђем и старо и младо“. Овај изазов прихватили су сви присутни са одобравањем осим мене. Напокон сам скупио снаге и наредио да се крене са овог мјеста. Крећући се правцем којим је народ бјежао испред усташа наишли смо на нејаку дјецу у колијевкама бачену у трње које су мајке у паници бациле. Једно такво дијете нашли смо још живо па смо га узели заједно са колијевком, донијели у Мочила и предали једној жени која га је дојила тако да је остало у животу“. Милан Чакширан у овом часу није могао одољети да то не изрече а усташе су његових 8 чланова породице тих дана поклали, а међу њима је заклана Миланова кћерка Зора рођена 1941. године.

 

Позивамо све оне који имају додатне информације, документе и сл. везано за овај догађај,  да нас контактирају путем e-maila: udruzenje@jadovno.com, телефоном: 051/333-588,  +387/65/511-130, или на адреси Удружење Јадовно 1941.  Краља Алфонса XIII 49a, Бања Лука, Република Српска.