ИНТЕРВЈУ: Илија Шаула, песник - Страдање и сеобе
Трагични догађаји у српској историји су, нажалост, чести. Губици људства и територије су наше болно искуство. Често њихово обележавање зависи од свести и напора појединца, не увек и државе, која се тек накнадно укључи, као што је случај са обележавањем годишњице страдања и изгона Срба у злогласној Олуји, када је протерано 250.000 Срба из Хрватске, а многи су нетрагом нестали. Оно мало Срба што је још остало у Хрватској застрашује се на разне начине. Скидање ћириличних натписа у Вуковару само је додавање соли на незацељене српске ране.
- Петог августа 1995. године, уз помоћ и подршку САД у опреми, обуци и авијацији, Срби су били очишћени са свог историјског тла, које је у то време било под заштитом Уједињених нација. То је омогућило невиђено страдање цивилног становништва Републике Српске Крајине. Од 250.000 до 300.000 крајишких Срба протерано је из домова предака, у највећем етничком чишћењу од холокауста, од краја Другог светског рата 1945. године. Готово 3.000 Срба убијено је у овом ратном злочину, злочину против човечности и геноциду. Српске куће, предузећа, цркве и имовина, били су систематски мета у организованом геноциду. Сва непокретна добра преузели су Хрвати, а мало је шта враћено правим власницима и након две деценије.
Егзодус Срба из Крајине у августу 1995, изазван акцијом Олуја, поспешен је страхом од блиских сусрета са хрватском војском и паравојском, која се (по речима Саве Штрбца) потрудила да им кроз затворе и логоре (Пакрачка Пољана, Сисак, Лора, Керестинац, Кулине...) и претходне акције („Миљевачки плато”, „Масленица”, „Медачки џеп”, „Бљесак”) покаже шта би им се догодило у тим сусретима. А ту перцепцију су употпуњавала и даље свежа сећања на погром Срба за време ендехазије, коју је у много чему опонашала хрватска војска деведесетих. Народ се у страху евакуисао за неколико дана. Они који на време нису побегли, побијени су у ритуалним убиствима или су смештени у логоре у којима су им наношене тешке физичке и менталне повреде, како је то констатовао МСП у фебруарској пресуди. Ове године се по први пут комеморативно обележавање ове трагедије несагледивих размера одвијало на највишем државном нивоу у Србији.
* Сведоци смо невиђеног варварства у Вуковару и скидања свих ћириличних натписа, атака на језик, којим се ту вековима говорило и писало. Укратко, како видите српски језик и писмо у Републици Хрватској?
- Деведесете године јавно сам иступио са једном реченицом по којој сам остао запамћен. Имао сам обичај да у својим јавним наступима, бранећи интересе српског културног наслеђа у Хрватској кажем следеће: "Нико у Хрватској српском народу неће моћи забранити да на своме језику говори, пише, чита, мисли и сања!" Код тога стојим и данас, не кажем да се нисам даље помакао, већ просто верујем да то тако мора бити. Српски језик и српско писмо, ћирилица, данас се жестоко нападају у Хрватској, али хвала Богу, још увек има довољан број оних који су у стању да га одбране. Још од времена бана Мажуранића постоје писани акти о забрани ћирилице на просторима бановине, али у то време Крајина није потпадала под бановину већ део аустријског царства које је било уједињено са бановином.
* Зачуђујуће је да готово цео хрватски народ мирно гледа на тај вандализам, како то тумачите?
- Августа 1995. године, кад смо сви помислили да је све срушено и да је готово са свим српским у Хрватској, ипак се неко нашао и ставио ногу у врата да би се заштитили и очували бар неким делом српски интереси и вековна српска културна ризница створена на тим просторима. Професор загребачког свеучилишта, Жарко Пуховски, посебно се у томе истакао и покушао својим гестом да уради што се урадити може. "Умртвљено је тело српског националног бића, али мозак тог бића је још увек жив, немогуће је избрисати духовну и културну ризницу коју су Срби створили на овим просторима, о томе треба разговарати, велики број људи ће пожелети да се врати, Хрватска је дужна да обезбеди повратак и права својим грађанима ма каквог реда били, ако жели да се прикључи Европи...", и још много тога се чуло од професора Пуховског пред саборским заступницима и највишим телом Хрватске у заштиту интереса прогнаних Срба.
Хрватска политика није само њихова политика, политичку мудрост и умеће добрим делом добијају од других, а они само покушавају да прилагоде својим намерама и способностима и спроведу у дело. Део те политике су и права мањина, нажалост, ту спада и право српске мањине, која је била конституциони елемент државе. Наравно да је крајње незгодно наћи се у пониженом и пораженом положају после грађанског рата '90-их у Хрватској. Хрвати сматрају кровном улогом у својој држави да само оно што је њима важно може постојати и функционисати. На ветрометини се нашао српски језик као реметилачки фактор. Шта је проблем? Проблем је политичка непослушност и недозрелост хрватских политичара, који нису у стању да испоштују уставне одредбе и законске акте потписане у складу правила приступања ЕУ. Срби у овом вуковарском случају треба да пусте Хрватима да се сами изборе за право српског језика у Хрватској. Наравно да ми ту не смемо бити мирни посматрачи, треба да користимо осетно и видно своја права институционално и административно, посебно у местима са већинским српским становништвом.
* Однос према језику је однос према суштинском у једном народу, шта ми сами треба да учинимо да се српско биће сачува, упркос свему?
- Важно је волети, ценити и развијати свој корен, поред православне вере, српски језик и ћирилица су главни симбол српског националног идентитета. Мањински народи дужни су да поштују земљу која то омогућује својим грађанима, без разлике на порекло и религијску припадност. Срби у Хрватској не смеју да занемаре Саву Мркаља, Доситеја Обрадовића и друге српске језикословце са територије Хрватске, који су једнако вредно радили, како на савременизовању српског, тако и хрватског језика, јер не можемо побећи од чињенице да је то био наш заједнички језик. Коме смета туђа култура, писмо и језик, тај довољно не познаје свој идентитет и уместо да се богати спознајом о народима са којима живи, спремнији је да продубљује јаз непријатељства и на том пољу. У хрватско-српским односима треба тражити камен спотицања, он до сада није пронађен, али је ту, међу нама, без могућности да га видимо и прикажемо једни другима управо онаквим какав јесте. Због тога се шиба увек ломи на слабијем, али чини ми се да смо на добром путу да га откријемо. И на једној и на другој страни је све већи број младих људи који су спремни да га претворе у прах и самим тим нестане неспоразума између та два народа који су главни фактор сигурности и мира у региону.
* Шта видите као најбитнији камен спотицања у српско-хрватским односима?
- Не волим да говорим језиком завере, зато сматрам да ЕУ и посредничка улога још неких фактора доприноси побољшању хрватско-српских односа колико год ми то сматрали нерелевантним у овом моменту. Хрватски национализам је опак, јер му се приписује одбрана католичанства на прагу Европе, а то Хрвате чини гордим и јача национални импулс, десну страну, и све док их Ватикан не смекша до линије толеранције и политичког плурализма, увек ће постојати повод сукобљавању. Али и папска столица прави заокрет у свом деловању, па ће самим тим то оставити одређеног утицаја на позитивнију улогу Хрватске у региону, у времену пред нама. Постаће свесна да су најважнији добри комшијски односи, посебно кад земље екс YU економски ојачају и успоставе трајне трговинске ланце. То ће узети дужи период, јер за такве заокрете потребне су реформе са јаком вољом и продуховљенијом свешћу грађана.
Срамна је чињеница да се чак у неким деловима појединих српских општина представници српских власти либе свог језика и писма, али утеха је у томе што је много више оних који воле и држе до свог националног идентитета, посебно млађи нараштаји. Не можемо се похвалити да нам је писмо било заступљено у доброј мери у последња два века на просторима данашње Хрватске, увек се тражио неки разлог да буде изоловано, изузев периода Краљевине СХС, међутим, наши преци су успели да га одбране, да се образују на њему и да науче и друге европске језике и писма. Сада је ред на нама да га чувамо, негујемо и преносимо на младе нараштаје. То је наша задаћа, сви који су против тога они су сами против себе.
* По први пут је обележавање Олује у Србији и Републици Српској добило размере какве заслужују жртве и тај кобан напад на недужно српско становништво. Ви сте свих ових двадест година годишњицу Олује обележавали парастосом и тако на достојан начин одaвали почаст недужним жртвама. Како сте ове године обележили трагичну двадесетогодишњицу изгона Срба из Хрватске?
- Прогонством, како бих рекао, чак до Америке, на мене је стављен печат, који не могу да избришем. Да ли је то запис, код судбине или неки библијски псалм, који сведочи трагедију једног специфичног народа по свом постању, животу, језику, традицији и обичајима? Срби у Крајини су јединствени, сви, они су (пре)носиоци живота, не умиру, живе вечно, како на земљи, тако и на небесима. Наш пут је небески пут, управо због те јединствености. Сви великани, припадници било ког народа живе горе негде, на посебном делу неба, у близини Његове светлости. Кад размишљам о њима, на уму ми је народ коме припадам, посебно они који су прерано и без разлога напустили овај свет и преселили се у царство милости Божије. Управо је то био разлог да моја супруга и ја станемо насупрот те светлости са воштаницама, хлебом, вином и кољивом и одамо им пошту прве недеље, августовског лета 1996. у Трстенику, где смо започели наш живот у прогонству.
Било нам је жао родбине и пријатеља које смо изгубили, а ништа мању бол не осећамо и за онима које нисмо ни познавали. Сви смо ми део једног тела које је тих дана, 1995. године, било разапето на стубу мржње нашег непријатеља, на које су кидисали као бесни пси, кидајући комаде тог тела, несвесни самоубиства. Можда су нас поразили, али нас нису убили. Нама и поред свега тога није преостало ништа друго, него да још силније волимо и Бога молимо да им опрости незнање, које им ми не можемо заборавити. Након првог парастоса у Трстенику, наше су воштанице гореле сваке године у неком другом граду, а одкад смо се преселили у Америку, парастос смо давали прве недеље у августу, сваке године у неком од већих градова Америке и Канаде. Ове године свету Литургију је служио отац Милорад Орлић у цркви Св. Николе у Филаделфији, пред гостима и својим парохијанима, после Литургије одгледан је филм "Пад Крајине", сви присутни били су послужени пасуљем из котлића, као симбола на Дан сећања прогонства српског народа Крајине.
* У Београду је сваке године у Цркви Светог Марка даван парастос жртвама Олује, тако је било и ове године, а у Сава центру била је приређена и изложба слика посвећена жртвама ове велике трагедије. Главну улогу у томе има Удружење избеглица. У Рачи је на импресиван начин одржан парастос, који је служио Његова светост, патријарх српски, Господин Иринеј, а Председник Владе Републике Србије, Александар Вучић, и председник Републике Републике Српске, Милорад Додик, спустили су цвеће у реку Саву, којом је текла крв жртава. Колико је важно да се овакви догађаји институционално обележавају, а будући догађаји, везани за њих, усмере ка практичном решавању проблема избеглог народа?
- Трагедија српског народа није само изгнанство са вековних огњишта и хрватска окупација наше територије и имовине, српске трагедије су већ самим помињањем, институција. Мислим да врло важну и највећу улогу поред удружења избеглица има Документационо информативни центар Веритас. Будућност ће тек показати значај и улогу тог центра, јер без правих информација спорни делови наше ближе историје неће имати довољну валидност да би задовољили правду. Наравно, да се деловањем државе могу постићи најбољи резултати, потребна је повезаност са великом дозом разумевања између државе и свих удружења која се баве решавањем проблема прогнаних. Ако не постоји министарски ресор за то, треба да постоји канцеларија при влади Србије, која би се превасходно бавила тим питањем на свим нивоима. Постоји велики број оспособљеног кадра међу прогнаницима, који би те предмете врло стручно процесуирали, али људи немају снаге ни воље ако од државе немају подршку и мотив, који би водио до позитивних резултата. Када се крене путем истине и покуша пронаћи начин да се задовољи правда, не би био проблем да се створи и буџет који би пратио тај рад. Међутим, сви релевантни међународни фактори су заказали, од суда у Хагу, до разних одбора, форума, резолуција, конвенција итд, кад је српска трагедија у питању. Тај неспоразум треба отклонити, вероватно политичким средствима и наставити радити на повратку имовине свим оштећенима, јер без обзира на то где је ко живео, треба да има право на имовину својих предака, ако је у међувремену није сам отуђио.
* Као неко ко је избегао из свог завичаја и зна какве све проблеме доноси та позиција, чините напоре да се изгубљено сачува, бар у свести народа, који је изгубио средиште, матицу. Какви су резултати до сада остварени на том плану?
- Мој рад на том плану има једну другачију димензију од оних који то раде по службеној дужности. Сматрам да је човеку довољно да буде по опредељењу хуманиста и да већ на тај начин много помогне себи и својим сународницима. Понекад је довољно имати слуха за заједнички проблем да би се већ постигли резултати. Друга ствар коју не смемо занемарити је духовност и вера. Кад то кажем, не мислим само на религију и цркву. Духовник може да буде сваки човек који уме да мотивише друге људе да чине добра дела и помажу другима. Не смем да заборавим трпељивост, која се сама поставља између вере и онога ко нам са најбољом намером жели помоћи, јер до правих и најбољих резултата не долази се лако, тај пут увек је трновит и тражи отворено срце и бистар ум.
Трећа ствар је образовање. Човек се роди са одређеним ступњем интелигенције, кроз живот треба да стекне разна знања која му ојачају интелигенцију и поставе га на његово заслужено место и пред задатак који му је одређен. Одгој, васпитање и усмерено образовање до највишег степена стварају људе који ће да сачувају изгубљено и још га увећају са капиталом, који су у стању стећи својим радом и знањем. Увек упућујем на учење, рад и стварање капитала. Кад погледам кроз призму свега шта нас је снашло, највише ме радују ондашња деца из колоне. То су данас људи који живе скоро на свим континентима, међу њима је велики број високо образованих стручњака, поседују знање и образовање најпрестижнијих универзитета. Они су понос својих породица и свог народа, ето то су најбоље постигнути резултати које може да изнедри један прогнан народ.
* Трагика која је задесила Србе из Хрватске, Босне и Херцеговине, Косова и Метохије, носи у себи и дубљу димензију пораза, јер је њиховим измештањем културна баштина препуштена на милост и немилост непријатеља. Може ли се кроз удружења окупити бар млади људи, којима је помоћ најнеопходнија, како би имали прилику да се негде осећају као на своме и могли да се афирмишу?
- Мој удео у томе није велик и значајан, ја бих волео да имам више удела, али, ми који смо отишли, на неки начин смо запостављени као чувари културног наслеђа простора из којег смо протерани. Србија је угасила Министарство за дијаспору, то је огромна грешка, неки помућени политички ум нас одваја од матице, као да неко дете одбија од мајке. Ми у емиграцији, ако немамо чврсту институционализовану везу са матицом, врло брзо се асимилирамо, посебно млади, и ако нам често приписују да не знамо језик, да деца не иду у српске школе, да не држимо до српских обичаја, а то просто није истина, појединци само гледају негативне примере и износе их, а данашњи медији једва дочекају да своје странице обоје црним вестима.
* Ако су споменици материјалне културе запоседнути, нематеријална добра народ носи са собом. Улога појединих институција је у том смислу непроцењива. „Културно-просвјетно друштво Зора„ је и почетком протеклог века имало велики значај у архивирању и ширењу културе Срба, те и у очувању целовитости српског бића. Колико удела у томе имате као појединац?
- Поред "Културно-просвјетног друштва Зора", врло заслужно место у очувању културне баштине има СКД "Сава Мркаљ", које је основано у Топуском, 17. марта 1990. У свом кратком периоду рада успело је да оствари капиталне резултате у прикупљању културног блага, велики број појединаца, чланова друштва, који се највећим делом данас налазе у Србији и даље прикупљају грађу у сарадњи са САНУ и библиотекама у Србији. Жао ми је кад појединци данас констатују да је све пропало, да тамо (у Крајини) нема ништа, после нас потоп. Не доживљавам то на тај начин, не желим да понизим оне који се нису најбоље снашли у новој средини и скупили су снаге да се врате, то доживљавам као да сам се и ја вратио. Волим да су ти млађи људи тамо, у њиховим кућама се чује дечји плач, на њиховом тавану се суши месо, на Божић се пече чесница и печеница, ломе се славски колачи и чује се песма сватовска. Тим људима треба исказати признање и захвалност што стоје на мртвој стражи крајишкој. Хвала им, пре свега, што прискоче нашим старима да помогну и доследно их бар сахране, ако најближи нису у прилици.
* Где сте нашли своје трајно станиште и како осмишљавате своју егзистеницију?
- Ja, иначе, данас живим у САД. Бавим се инвестиционим грађевинским пословима. Не одвајам се и од посла који највише волим да радим, а то је кулинарство, специјализовао сам домаћу кухињу, годинама сам истраживао укусе наших старих јела и са поносом могу да истакнем да сам усавршио наше народне рецепте по питању укуса. Мој паприкаш има исти укус као онај које су кувале наше мајке и баке. Поред тога, бавим се писањем, желим да одржим своју поезију, а остварујем се и као приповедач у кратким причама. У принципу, мој живот је једним делом саткан од уметности, тако да није ни мало чудно да ме сретнете и на осталим пољима уметности, као критичара или неког ко туђе стваралаштво боји бојама свог сензибилитета. Једна од мојих активности је и издаваштво. У оквиру моје Књижевне радионице "Кордун" до сада је изашло десетине наслова познатих и непознатих аутора, највећи број оних који први пут објављују књигу. Желим да су људи радосни. Трудим се да живим, да никога не увредим, али природа живота нас ставља често у такву кушњу, па ако некад не препознам природу, гледам да људи са којима сам мене што боље упознају, као и да имамо најдубље разумевање и поштовање једни за друге.
* Колико сте везани за завичај?
- Ја сам родољуб и велики заљубљеник у свој Кордун, касније се то преточио у несношљиву носталгију која ме тера да пишем и певам. Све то док сам проживљавао, осећао сам као да је то неко библијско време које прекраја судбину свију нас. Прострујала ми је крвотоком сва наша историја коју сам познавао, хватао се за неке историјске детаље као холестерол за вену и покушао проникнути у предсказање, шта ли нас то чека, који је то зуб судбине који ће се поломити на нама. Растајао сам се од поднебља где је столовала моја љубав, а нисам је могао целу понети са собом, долина мог срца била је пренатрпана. Почео сам да болујем, као биљка кад је понесу да је пресаде, па почне да пати. Тај мир, који се најтоплије осећао само у недрима родног завичаја, претворио се у немир. Мене више није било, осећао сам како се претварам у бунар без воде у који ће неко некад силазити и покушати одгонетнути где ли је његова вода нестала, са надом да се поново појави. Био сам поражен, читаво време сам чепркао по себи и тражио грешке. Било ми је жао што сам био дете без права на поправни и што сам био обележен као неко ко је реметио мир.
Но, мир се поново уселио у мене кроз уметност надахнуту завичајем и његовом традицијом.
Пише: Драгана Лилић
Извор: ВИДОВДАН
Везане вијести:
Zaboravljeni pravednici sa Korduna - Jadovno 1941.
На Кордуну гроб до гроба тражи мајка сина свога - Jadovno 1941.