ГДЈЕ ЛЕЖЕ КОСТИ КОЛАРИЋКИХ МУЧЕНИКА ?
Да ли пуком срећом, Божјим провиђењем или нечим другим МИЛЕНА КРЕСОЈЕВИЋ (тада удана Вукобратовиц, рођ. Кесер, 1919.) са својом двогодишњом кћерком ДРАГИЦОМ преживјет ће покољ у цркви Свете Петке на Коларићу. Често сам знао са њом проћи покрај рушевина ове древне цркве подигнуте још 1804. године.
Кад се 1945. удала за мога
ђеда НИНКА КРЕСОЈЕВИЋА, који је уз мог оца једини преживио рат. Добила је у виду
отпремнине од фамилије Вукобратовић гдје је била удана, комад земље коју су звали
“Њивица”. Налазила се уз на дијелу гдје се пут за Леденик почне стрмије пењати,
са његове лијеве стране, и ту смо често гонили напасати краве. Моја баба, још увијек
жена у снази, кад се уморим знала ме је понијети , онако како ми кажемо “на кркачи”.
Пролазимо тако поред коларићке цркве, ноћ ће скоро пасти. Кад год прођем, увијек
дуго загледам у рушевине. Злокобно кријештећи слијећу јата гавранова, тражећи мјеста
за конак у каменим дупљама и двема старим липама испред цркве. Баба никад не погледава
према цркви, тако ни тај пут. Кад нешто размишљам ту некакву везу са црквом му је
дала управо баба “Буса”, како сам јој ја дао име. Дубоко је вјерујућа. Да је било
по мом ћаћи, никда ништа небих знао. Питам том приликом бабу:
- Баба “Бусо” , ђе је тај твој Бог био кад су усташе клале у цркви ?
- Ту је био Жељо…ту међу нами.
- ‘Ест баба био… За те и за Драгу.
Баба баци поглед према рушевини цркви кроз коју је промиљао по који задњи трачак
залезећег сунаца. Прекрсти се.
- За свију Жељо, за свију. И сад је тамо.
Краве застајкују по обалама уз цесту да увате још који залогај траве. Тјерам их
мојом малом канџијицом што је напарви ђед Нинко. Шарам канџиштем по цести, размишљам
о овом разговору са бабом. Упитат ћу је:
- Нешто је морало остати од њих… Бар некаква мрва, траг, пепео… Ђе је то. Ђе су кости њихове?
- Баба дуго ћути. Окреће се од мене да јој не видим сузе у оку. Брише их вертуном.
Упре прстом преко “канала” према Гушицима и рече:
- Тамо!
Тада сам први пут чуо истину, гдје завршише кости мученика коларићких. Пролазиће
године, одлазит ћу са пионирима свакога априла пред рушевине Свете Петке. Захваљујући
Марку Новковићу који је водио извиђаче, ово мјесто није од њих никад заборављено.
Онда је то звало “полагање вијенаца”. Није било парастоса. Понекад ме крај априла
затекне у завичају па одем запалити свијеће. Мало нас је преостало на Кордуну, али
не толико мало да једва двадесетак људи дође сваке године одати дужну пошту овима
мученицима. Како год смо држали до предака, тако данас држимо и до себе. Једне године
их мој Нина и ја запалимо у поноћ. Не знам, ја ту Свету Петку Коларићку сматрам
за своју једину праву цркву.
Лани сам имао дуже разговоре са ријеткима који још памте. Сазнат ћу доста детаља
о свему. Морам вам признати да ми је било помало и мучно након свега. Људи којима
су поклани и спаљени ђедови, очеви, браћа , сестре, дјеца … нису свих ових година
нашли за сходно да обиљеже мјесто гдје леже њихове кости. Интересантно је да је
међу њима било људи у врху тадшњих опћинских, котарских и републичких власти, били
на челу борачких организација и сл.
Покољ у цркви на Коларићу се догодио 26.04.1942 године, на саму Младу Неђељу. То
је вријеме најжешће офензиве на Кордун. Пробојем обруча на Петровој гори 14. маја
, окончане су борбе и првих мирнијих дана након тога покупљени су остатци страдалих
у коларићкој цркви. Превожени су воловским и коњским запрежним колима, на удаљености
не дуљу од километра на локацију старог рудника жељезне рудаче у Гушиће (засеок
села Купленско). Кажу да су дијелови тијела и костију путем испадали са кола. Прије
тога је од људи из села Коларића узето пет житних “вршлога” (на Кордуну тако зову
дрвени сандук у којем се дрзи жито у амбарима). Сандуци са костима мученика положени
су у окно рудника. Данас ту локацију ријетки препознају. На једном мјесту се јасно
види удубљење у земљишту.
Ових дана радим скице старе крајишке крстаче, по којима ће Бранко,Чедо или неко други направити реплику. Ако драги Бог да, слиједеће ће године бити обиљежено мјесто њиховог починка, а тражит ћемо могућност и за неко трајније обиљежје.
Жељко Кресојевић
Везане вијести: