Живот, грех и кајање

Костури су сакривени бетонским преградама и заливени кречом. Невиност недужних нико и даље не истиче, нити се утврђује кривица страдалника

Симо Дубајић деведесетих година прошлог века

По Словенији се деценијама ходало по јамама, препуним костију - каже Иван Пристовник, бивши високи функционер, а сада пензионисани словеначки полицајац, за вријеме обиласка бројних гробница у околини Крена и Кочевског Рога, које су обиљежене дрвеним и металним крстовима. На једној од њих, у подножју обиљежја пише на словеначком: “Нај бом ше долго, долго, бакла нема”, у потпису Јанез Балантић. (“Нека буде још дуго, дуго, бакља нијема”). Опомену у стиховима исписао је словеначки свештеник и пјесник из Камника.

- Веома често смо на овом терену имали вјежбе, полицијске. Трчали смо шумама, “заробљавали” једни друге, не знајући да се ту водило крваво коло, одмах по завршетку Другог свјетског рата. Нико, никада то није поменуо. Говорили су нам само да су на Бази 20, како је шифрирано ово мјесто за вјежбе, боравили партизани - каже Пристовник.

Једна од јама на том терену зове се Деблишке ливаде.

- Сада је обиљежена као стратиште, а дуго је била камуфлирана разним отпадом. Истраживања која су ту спроведена показала су да су првобитно у њој спаљивали одјећу уморених. Понеко од страдалника је завршио у тој јами. Више од деценију, педесетих и шездесетих година овдје је похрањиван индустријски отпад. Тек деведесетих, када су откривене остале јаме и ова је очишћена. И обиљежена. Јасно је сасвим да је све чињено да се јаме затрпају, како нико не би знао шта се дешавало на овом подручју. Вјеровали су, ваљда, да ће вјечно владати. И скривати истину о прољећу 1945. - биљежимо ријечи Зорана Радановића, словеначког полицајца из Кочевја.

Бојан Шобар, окружни јавни тужилац за подручје Љубљане, службено је у овој теми, јер како сам каже, “моја службена дужност је гоњење починилаца кривичних дјела”. Словенија је 2003. године донијела закон о војним гробљима, такође и закон о жртвама војног насиља. Мада се и у “дежели” још ломе копља око тога ко је и за шта све крив, створен је правни оквир који омогућава да се сазна доста тога из злог времена. Активност на откривању и сондирању гробница увелико тече. Најновија гробница, масовна дакако, откривена је почетком прољећа 2009. године. Јавност је напросто била шокирана “налазима” у руднику Барбара код Лашког. У Худовој јами, како је Словенци зову, пронађени су костури више од 1.000 људи, сакривених иза бетонских преграда и дрвених зидова, заливених живим кречом. С обзиром на широке “шахтове” у које су убацивани убијени и живи (по положајима неких скелета се види да су многи умрли покушавајући да некако побјегну), и чије истраживање је започето док се радила на ова публикација, претпоставља се да ова јама скрива огроман број жртава... Др Јоже Дежман, директор Музеја новије историје у Љубљани је казао да “је ријеч о грозном злочину који се желио прикрити, о чему свједочи чињеница да је улаз у ров био блокиран са 400 кубних метара бетонских и дрвених преграда, као и земљаног материјала. Жртве су у тренутку затрпавања биле још живе”.

- Баш као што је ова, а и друге јаме, затрпавана и камуфлирана, тако су сакривена и многа документа из тог времена, без којих не можемо начинити реконструкцију онога што се догађало 1945. - истиче Шобар. - Стога не може да се каже ни колико је жртава, војних и цивилних било. Помињу се цифре од 200.000 па и више хиљада ратних заробљеника, припадника разних војски и националности, цивила. Ми смо знатно реалнији и за сада вјерујемо да их је било између 70.000 и 80.000.

Господин Бојан Шобар наглашава да је његов посао веома отежан јер још није рашчишћено која су све кривична дјела почињена. Да ли је само у питању злочин над војним заробљеницима, цивилима, геноцид или нешто друго, треће, тек треба да се утврди. Да се документима и свједочењима потврди. И докаже...

ПРСТ БОЖИЈИ
- Био сам командант егзекуције на Кочевском рогу - пише у својој аутобиографији Симо Дубајић.
- Водио сам с покојним Геном Богдановићем тај гонећи одред Четврте југословенске армије. Као ни тада, ни сада, немам дилеме - то су биле усташе и требало их је све побити. Жао ми је само што их није било више. Убијеђен сам да ме је прст Божији водио ка њима. Не осјећам кајање. Ја се кајем само за неке злочине према недужним људима, али због тих усташа... Боже сачувај. Добили су што су заслужили.

Др Митја Ференц, упркос опструкцијама које постоје, нарочито од појединих још живих партизана, којима све што се ради на откривању ових случајева изгледа преувеличано и личи на реваншизам, иако тога апсолутно нема (многи често питају “зашто то Ференц прекопава гробове”) нада се да ће у наредном периоду много тога бити извјесније. Да ће се доћи до докумената који нису уништени, да ће бити и живих свједочења. Да ће се бар приближно знати број жртава, којих је извјесно много, јер, до сада је свако истраживање показало да је у отвореној гробници и јами, више жртава него што се по неким показатељима и процјенама сматрало прије сондаже. И да ће кривица бити и судски доказана, иако главни актери нису у животу. То је, наглашава он, цивилизацијски дуг и само када се стави тачка на случајеве из тог времена, слободније и демократскије ће се живјети. И у Словенији и другдје гдје живе породице жртава из прољећа и љета 1945.

У Хрватској су повели истрагу против Симе Дубајића, којега је као најодговорнијег за ликвидације, означио Иван Гугић, који је био борац 11. далматинске бригаде и дао исказ о томе још 1953. године у Риму. Као један од доказа тужилаштво наводи његову аутобиографију “Живот, гријех и кајање: од Кистања до Кочевског рога” из 2006. као и текстове и ТВ емисије у којима говори о злочину и признаје га.

Тужилаштво податак о 13.000 жртава заснива на документима Петог британског корпуса, о евакуацији 10.000 хрватских заробљеника и око 3.000 цивила који су предати Југословенској армији у договору са Дубајићем. Дубајић је у контексту злочина из Кочевског рога први пут поменут 1956. године у емигрантском часопису “Хрватска држава” који је излазио у Минхену, гдје је оптужен за масакр око 30.000 Хрвата, али и око 5.000 припадника српских јединица - четника Драже Михаиловића и Добровољачког корпуса Димитрија Љотића.

“Последњих година, против Дубајића је поднесено неколико кривичних пријава - у једној од њих терећен је за злочине у Блајбургу, а средином маја 2007. Хрватско културно веће затражило је да се против њега подигне оптужница због злочина у Кочевском рогу, а од српских власти захтијевано је његово изручење. Поједини историчари, рецимо Јосип Јурчевић, више пута су тражили процесуирање Дубајића и других бивших партизана које су прозивали за злочине из 1945. године. Са неким бившим борцима спроведени су информативни разговори, али се од тога одустало након протеста Савеза антифашистичких бораца и антифашиста и након што је смрт једног од осумњичених партизана, прекинула истрагу: (Политика 1. априла 2009)

Истрага ће, свакако, бити прекинута. У свом стану “у принудном уточишту”, на Новом Београду, 9. јула 2009. у 86. години умро је Симо Дубајић.

А на Кочевском рогу, као и другим стратиштима Словеније, било је недужних чију невиност нико није истакао, као ни утврдио кривице оних које и Дубајић зове само кратко усташама. Било је тамо убијено прилично и Срба и Црногораца. И свима је суђено по најкраћем поступку - рафалима.

Пише: Саво Греговић

Сутра: Суђено је и мртвима

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Словеначко крваво пролеће 1945. године I

Словеначко крваво пролеће 1945. године II

Словеначко крваво пролеће 1945. године III

Словеначко крваво пролеће 1945. године V

Словеначко крваво пролеће 1945. године VI

Словеначко крваво пролеће 1945. године VII

Словеначко крваво пролеће 1945. године VIII

Словеначко крваво пролеће 1945. године IX