Усташки логор на Пагу (1) „СЛАНА“ МЈЕСТО УМИРАЊA
Загребачки „Вечерњи лист“ сриједом, од 14.5.1975. до 4.6.1975. у четири наставка објавио је фељтон аутора Иве Палчића о логорима на острву Паг. Фељтон је настао из разговора са Антом Земљаром у чијој се књизи „Харон и судбине“, између осталог, налазе и подаци који су помогли при проналажењу ових чланака. Велики допринос поменутог Земљаровог дјела сазнању истине о овом страшном мјесту геноцида над Србима и Јеврејима отјелотворен је и у наставцима које вам представљамо.
На отоку Пагу је прије 34 године било стратиште – звано „Слана“ гдје је смрт нашло између 10 и 15 тисућа невиних људи. Сада је на том мјесту камен и само камен – оштра шкрапа пејзажа карактеристичног за овај оток Подвелебитског канала.
Данас, тридесет година послије побједе над мрачним силама нацифашизма, Опћински одбор СУБНОР-а Паг покренуо је акцију за подизање достојног спомен-обиљежја. Истодобно, у Загребу, проф. и књижевник АНТЕ ЗЕМЉАР, иначе Пажанин, ради на монографији о логору. Он (који је и сам био свједок усташких злодјела) дао нам је неке основне податке о логору у увид у неке аутентичне документе који и више него увјерљиво, говоре о страхотама живота у логору.
Послије капитулације старе Југославије, усташе су преузеле власт на отоку. Било је то 11. травња 1941. Међутим, ускоро оток је запосјела талијанска окупаторска војска. За разлику од других сјевернојадранских отока, који су били припојени Италији, Паг је тако постао једини окупирани оток у сјеверном Јадрану. Послије, разграничењем између Италије и квислиншке тзв. НДХ Паг је припао квислинзима. Али, Талијани су и даље остали на отоку, све до капитулације Италије.
Логор „Слана“ подигли су усташе у свибњу 1941. године. Но, није био дуга вијека само отприлике три мјесеца. Наиме, посљедња ликвидација заточених логораша извршена је 14. коловоза 1941. Било је то уочи великог локалног благдана Велике Госпе, илиа како се то у Пагу каже „стоморине“. На саму светковину у процесији од Старога града до Пага (удаљеност између ових мјеста на отоку је нешто више од два километра) уз Госпин кип корачали су, као „часни пратиоци“ јучерашњи егзекутори, усташки крвници с још крвавим ножевима о пасу!
Точан број депортираних логораша није утврђен. Према казивањима домаћег становништва, углавном рибара и морнара – који су у оно вријеме морали превозит логораше – убијено је између 10 и 15 тисућа људи. Поуздано се зна да је у логору осим мушкараца, било и доста жена, те нејаке дјеце. Међу онима који су били допремљени у логор највише је било Жидова и Срба, а нешто мање Хрвата. У логору је био ликвидиран и одређен број комуниста.
Након посљедње ликвидације логораша Талијани су – највероватније бојећи се могуће епидемије – наредили да се подручје логора прекопа, да се ексхумирају убијени и њихови лешеви спале. За то је била задужена посебна санитетска екипа којој је био на челу др СТАЗИО САНТА, поручник италијанске војске, из мјеста Вентимиглиае.
ИВО ПАЛЧИЋ
