Изаберите језик

 

УВОД | На врх документа

ТИХОМИР ЛЕВАЈАЦ

ПРИЧА КОЈА ЛУТА СВИЕТОМ

 

Издавач: Арт-принт, Бања Лука

За издавача: Милан Стијак

Уредник: Владимира Стијак- Илисић

Рецензент: Мирко Вуковић

Дизајн корица: Горан Терзић

Штампа: Арт-принт, Бања Лука

Тираж: 1000 примјерака

 

Тихомир Левајац

ПРИЧА КОЈА ЛУТА СВИЕТОМ

-II допуњено издање -

Бања Лука, 2011.

 

ПРИЧА КОЈА ЛУТА СВИЈЕТОМ | На врх документа

Свети оче^[1], мада вам се јављам тек сада, јављам вам се за свагда. Јављам вам се са дна ва-
сионе, гдје живим и оностраним и овостраним животом, тако да не знам гдје сам.
Јављам вам се из луде куће, гдје су ме за живота стрпали. Чак нисам ни знала да сам у лудници, јер
је све нормално било - кућа је и прозоре, додуше изопачене, имала. Када сам свијет промијенила,
лудило се наставило у мојој глави, у којој је општи хаос. Ја јесам у лудници, али нисам луда. Чак ми
је на овом свијету, гдје сам тобоже жива, боље, него у вашем, тамо. Али су ме сјећања издала, тако
да не знам ко сам, ни чија сам. Не знам да ли сам рођена као католкиња, тада када је било враћање
православаца вјери отаца. Када су несједињени превођени на католичанство у којем вјечно
спасење могу наћи. Не знам да ли сам Хрватица у тијелу Српкиње, или обрнуто, ни чије име но-
сим, своје или помазано.
Име је лажа, а Бог је истина.
Свети оче, представљам се као Добрила Мартиновић, као учитељица која је радила у
Народној пучкој школи, у коју су католичка дјеца и дјеца православне вјероисповјести ишла. А
Народна пучка школа се налазила у Шарговцу, надомак Бање Луке, која је, тада када је успостављена
Независна Држава Хрватска, требала бити главни град те државе и звати се Антиград. Неки ће вас
увјеравати да је то Антин Град, али то није истина. Ја вам то из своје главе, из припитомљене луд-
нице, тврдим.
Историја је лажа, а Бог је истина.
Свети оче, у то вријеме, у тој новоствореној држави, нико у њој није могао да живи осим
Хрвата. Ко није хтио да се покрсти, усташе су знале куда ће с њим. Тад није било грехота убити ни
мало дијете од седам година, ако је сметало усташком напретку. А православна дјеца, тај влашки
накот, сметала су. Како је greace ides, nula fi des, како је грчка вјера, никаква вјера, требало је тај грко-
католички одрод почистити гвозденом метлом из Народне пучке школе у Шарговцу, гдје сам ја, по
несрећи, учитељица, била. А ваша црква је, у циљу стварања Civitas Dei, гвоздену метлу одобрила,
и чак апеловала, уздајући се у вашу милост, да онима који у том патриотском раду понекад преко-
раче уске границе вјерског морала и етике, да им опросштај да.
Опроштај је лажа, а Бог је истина.
Свети оче, седмог фебруара по грегоријанском календару 1942. године упала је у школу
Усташка сатнија Друге тјелесне бојне Анта Павелића, коју су предводили натпоручник Јосип
Мислов, сатник Никола Зелић, те неки жупник из самостана Петрићевац гдје ви треба католичког
лаика Ивана Мерца, који је љубио Цркву и Христова Намјесника, који се борио за Апостолску
Столицу, и као орао хрватској омладини показао пут ка сунцу, учините блаженим, односно про-
гласите за свеца. Свеца, тако се каже. Е, тај неки жупник из самостана Петрићевац је фра- Миро-
слав Филиповић, мада други мисле да је фра-Томислав Филиповић, а трећи фра-Вјекослав Фили-
повић. Но, сва та мишљења су недјелотворна, пошто је ријеч о једној истој Сaтони. Сaтони којој
је Бог име напустио.
Сaтона је лажа, а Бог је истина.
Свети оче, фра-Сaтона је мене натјерала да узмем Књигу Разредницу, те да одвојим дјецу
православну од католичке дјеце, да раздвојим дјецу коју сам вољела више него ове очи на које гле-
дам. Када сам их раздвојила, ја не знам шта је са дјецом било. Кажу да су црнокошуљаши, ја то ни-
сам видјела, натјерали католичку дјецу да присуствују, у циљу стицања потпуног усташког
васпитања, као каквој лекцији, тој тужној представи, да посматрају како курвини синови убијају
њихове вршњаке, али ја не знам како су их убијали, да ли су себе или њих побили. И не знам гдје,
да ли у учионици, у ходнику, на степеницама, у школском дворишту, или на страницама читанке.
Сјећем се само њихових благословених очију, погледа који је вапио да им помогнем, док су крвни-
ци из руку у руке топузице премијештали, а ја им помоћи нисам могла.
То је најстрашнија слика коју сам у свом памћењу из вашег свијета понијела, јер ја одавно
нисам од овога свијета.
Шта је даље било, то у причу не може да стане.
Оно што је изванразумско, то не може да се исприча.
Прича је лажа, а Бог је истина.
Свети оче, био је расипан мјесец, мјесец фебруар, па је велики снијег био читав свијет по-
крио. Био га је до појаса завијао, тад кад су црнокошуљаши у школу упали. Нико од њих, у лицу,
ниједну постојану боју није имао. Да умијем да цртам карикатуре, ја бих њих као бубашвабе нацр-
тала, али не умијем. Не умијем ни да их опишем, описивање их не би обухватило. Чак ни ријечи
као што су нељуди, фукара, базд и штрока, не досежу њихов смисао.
То је тужно.
Свети оче, ријечи су лажа, а Бог је истина.
Били су до зуба наоружани, и сви су, изузев оних који су их водили, то сам по говору
закључила, из Херцеговине били. Послије су неки причали да нико од њих ватрено оружје није
употријебио, да се дјеца не би препала. Не знам због чега су послије многи приповиједали да су
дјецу која су тек прогледала убијали ножем који се звао бод, усташки бод, тољагама, сјекирама, ви-
лама, бајонетима, а највише металном куглом на дрвеној дасци званој србомлат. И причали су да
су их убијали искључиво тупим предметима, да се не чује. Ја то не могу посвједочити. Ја се само
сјећам њихових очију које су милост искале. Те очи никада нећу заборавити. Очи у којима је био
страх, вапај, ужас, умирање! И још се једног детаља сјећам. Сјећам се да је један од кољача, док је у
руци србомлат држао, да му је крв руменила подсјечене нокте, и да је други кољач одскочио корак
уназад да га не би упрскао распрсли дјечји мозак из разбијене главе, и да је снијег њихове крикове
упијао.
Осталог се не сјећам.
Само њихових очију које су ме и у сновима прогониле, па ми се чинило да са ума силазим.
Ниједан злочин не може бити тако грозан као онај који га чини.
Злочин је лажа, а Бог је истина.
Свети оче, није истина то што је у свом опширном извјештају италијански конзул јавио да
је 7. фебруара 1942. године у Народној пучкој школи побијене 56 православне дјеце, ни то што су
педантни Нијемци забиљежили, да је побијено 53 дјеце. Разумите ме, у стању у којем се налазим,
не могу са жртвама да лицитирам. Нијемци би били у праву да је Курузовић Драгица тај дан у шко-
лу дошла, али није. Она је тај дан отишла код тетке у Борик, па није заклана. Сведочим вам са оно-
га свијета, пошто ме ниједан овоземаљски обзир не обавезује да не говорим истину.
Математика је лажа, а Бог је истина.
Свети оче, кад сам доживјела ту част да полудим, све је готово било. Али нисам ја полудјела
што нисам могла да носим слике које су се у мојој сузи непрестано огледале, што сам видјела сцене које са човјека перу све што је пролазно и са великом енергијом сугеришу смисао и бесмисао
живота, него сам скренула тада када ме је послије масакра људски накот натјерао да у Главни име-
ник, који се преобратио у Крвави прозивник, поред имена сваког закланог дјетета напишем да је
оно умрло природном смрћу 7. фебруара 1942. године. Ја то себи нисам смјела дозволити, да ме
тако понизе, да својом руком у Главни именик упишем да су дјеца природном смрћу умрла! За тај
дио ја признајем своје гријехове.
У име Исуса Христа и Дјевице молим за опроштај.
Нека ми Свевишњи суди.
Од тада сам неутјешена. Од тада не могу да се смирим, и никада се нећу смирити, ни спасити.
Та несмотреност је моја казна. Она се изродила у сјетилност која ме на парчиће растурила,
тако да сам се скроз удаљила од своје савршености. О томе како сам полудјела, знам мало. Вјероватно,
оно што је претходило није се могло заборавити. Дан и ноћ сам се растурала од живаца. Нерви су
ми били напети, тако да су дамарали ужасом. Осјећала сам се свакако, чак и као пашче. Да бих себе
утјешила, сањала сам да сам ништа, али ни то није помогло. Знам тренутак када ми се тијело сплело
у нервни систем, када се заглавило у хиљаду збрканих вена, када сам почела да се одупирем дисању,
када сам помислила да све ово још једном не бих могла преживјети, а нисам ни ово, тачно знам како
сам се осјећала тада када су ме прогласили оностраном, а онда у очај зазидали.
Ја сам сада од онога свијета, у свом коначном свијету.
Човјек све може да преживи осим смрти.
Смрт је лажа, а Бог је истина.
Свети оче, пошто ви као ходочасник путујете широм свијета, пошто се као путујући папа
бавите трговином индулгенција и откупом дионица, и опростом гријехова, само неко ко је видио
и једну и другу страну, ко живи и оностраним и овостраним животом, има право да вам каже: Ма-
ните се путовања, маните се љубљења писте и подизања дјеце са уштирканим кошуљицама и чип-
кастим сукњицама изнад себе и глађења њихове косе, маните се благосиљања пастве подизањем
руке – загледајте се у вјечност.
Доста ми је смисла, доста ми је лажног морала, доста ми је суза над погребом ошштим.
Из покоља се никада никаква правда није родила, па неће ни из овог.
Некад нисам знала, али сада знам, да не постоји ни исток ни запад, већ да постоји само Ва-
тикан.
Кад сам сазнала да као путујући свједок јеванђеља долазите на мјесто гдје је злочин посијан,
да ће личност вашег угледа доћи на мјесто гдје је дан уочи покоља одржан састанак, на којем су
учествовали бивши велики жупник Виктор Гутић, бањалучки жупник др Никола Билогривић,
предсједник суда Стиловић и више свећеника, надала сам се да ћете у име Римске курије посјетити
и Народну пучку школу у Шарговцу. Да ћете доћи на мјесто гдје је злочин учињен под заштитним
погледом Свете столице. Да ћете доћи у данашњи Српски Милановац, на мјесто лешева и дима,
гдје је невина Христова крв липтала, гдје је гашено угљевље, да се поклоните трону гдје је једна
пучка школа заклана. Да ћете доћи да чујете гласове поклане дјеце која школом лутају, да чујете
њихову мртву грају, њихове мртве радости, њихове мртве пјесмице које су пјевали и рецитовали.
Била сам спремила картон, не картон, него обичан новински папир на којем су била испи-
сана имена поклане дјеце, али ми нису дали да га поставим, да га било гдје објесим. Нигдје, ни на
огласну таблу, ни на улазна врата, нити да га окачим о било које дрво у школском дворишту.
Чак ни на школску ограду.
Само ме не питајте ко није дао. Замислите, није дало Министарство просвјете Републике
Српске. Мјесна заједница је била за то, и грађани, и Управа школе, и школски одбор, а Министар-
ство просвјете није.
Кажу, није вријеме, за то. Ми треба да градимо мостове, а похабани папир са именима по-
клане дјеце опет ће узнемиравати духове. Кад треба српска истина да изађе на видјело, онда није вријеме! Е јесте, вријеме! Оно, вријеме, што буде више пролазило, прича о покланој дјеци све ће
чешће свијетом лутати и све више људску савјест пећи.
Јер, има прича које никада не могу да остаре. Оне се крећу а да се са мјеста не помакну. Так-
ве приче могу себе да надживе, могу од убоја да бране, од гујавица, жаовица и злих сила, и могу да
трају бесконачно.
Не могу се ни спалити, ни уништити ни затурити.
Не могу се закопати, и тако избрисати.
Не могу се поклана дјеца учинити безименим, не могу се тек тако у празнину истрести.
Свети оче, новински папир није лажа! Њега никакав снијег не може замести, никакав
вјетар подерати, никаква киша сапрати, никакво сунце спржити, никаква ватра спалити, никакав
коров прекрити, ма колико нејачак и порозан био. Ма колико блиједио, пропадао и трулио, испод
њега ће све разговјетније, као када се кокице кокају, васкрсавати имена посмрчади.
Радојка, Симеун, Јован, Јелена, Душан, Душан, Јованка, Душан, Драгомир, Мара, Милан,
Остоја, Милева, Ђуро, Милан, Душан, Госпава, Драгица, Радмила, Милорад, Остоја, Славко, Ду-
шан, Зорка, Гојко, Здравко, Милан, Остоја, Бранко, Драгица, Славко, Љубица, Милева, Мара, Ми-
тар, Даринка, Нада, Светозар, Бранко, Видосава, Јован, Милош, Здравка, Стамена, Анка, Бранко,
Милева, Марија, Нада, Живко, Милан и Миливоје.
Мора правда у неком вишем облику да постоји.
Мора да постоји неки судија који не гријеши.
Лаку ноћ, Оче!

Превео Душан Б. Раковић

 

 

ПЈЕСМА КОЈА ЛУТА СВИЕТОМ^[2] | На врх документа

До мојих дупљи
нисте дошли.

До свијетле мисли
у бићима нашим,
нисте могли бодежима и
црнилом.

Зауставили смо се
у дну васионе,
у бескрајној смислености
свију ствари.

И чекамо –
у разредима.

Славица Малић

 

 

ПРОЗИВНИК КОЈИ ЛУТА СВИЕТОМ | На врх документа

 

 

 

РЕЦЕНЗИЈА КОЈА ЛУТА СВИЕТОМ | На врх документа

ПРИЧА КОЈА СА ЦИЉЕМ ЛУТА

Информатички гуру, фамозни господин Бил Гејтс, познато је, у сектору за иновације у
Microsoft -у упошљава креативце, изриком, до двадесет и „кусур“ година. Чим према-
ше ту старосну границу, исти бивају распоређени по осталим секторима, а на њихово се мјесто до-
води „свјежа крв“. Са ког разлога? Зато што, мисли Гејтс, само тако млади људи могу да изњедре
довољно креативну и довољно нову идеју. Уколико прихватимо ону максиму да правила заправо и
постоје да би се могла оповргнути, онда се ја усуђујем да Гејтсовој претпоставци у контрапосту
претпоставим појаву господина Тихомира Левајца.
Од романа „Јопе суданија“, преко сјајног „Одсјаја духа“ и кратког романа „Осмех“, Тихомир
Левајац не престаје да нас изненађује ванредно оригиналним, посве аутохтоним иновативним за-
хватима. У том смислу, неће никако наша очекивања „изневјерити“ нити књига (у рукопису) „При-
ча која лута свиетом“. Још једном Левајац испољава бриљантну, виспрену и прогресивну идеју. Још
једном је измамио мој читалачки (унутарњи) осмијех и још једном ме изненадио, премда га сасвим
добрано познајем као аутора. Ризикујући да ћу овим, можда, и прећи границу присто јности, ипак
ћу рећи ово: није уобичајено да аутор у седамдесет и трећој години живота показује такву инвен-
тивност и такву иновативност, и то – из књиге у књигу, константно! Погле дајмо, дакле, шта је
Левајац учинио овога пута.
Написао је књигу коју чини једна једина прича!
Кратка!
Четири, којих, или пет страница!
Но, каква прича?!
Написана у епистоларном облику, она почиње оваквом сугестивном и ултимативном рече-
ницом:
„Свети оче, мада вам се јављам тек сада, јављам вам се за свагда.“
Горан Петровић свој бриљантни роман „Ситничарница код срећне руке“ започиње овако:
„Била је то реченица на српском. Као и друга, уосталом...Штампана ћириличним писменима.“ Ово
је, пак, реченица на хрватском („Као и друга, уосталом“!), писана латиничним писменима. Ту
причу-писмо из луднице, из санаторијума, пише бивша учитељица „Народне пучке школе“ у Шар-
говцу, католкиња, а упућује је папи Јовану Павлу II који је јуна 2003. године дошао у Бању Луку да
блаженим прогласи лаика, Ивана Мерца, на Петрићевцу, на мјесту на којем је 6. фебруара 1942.
године фратар петрићевачког самостана, фра Вјекослав Филиповић, са својом сабраћом и својим
сарадницима у злодјелу донио одлуку да се изврши покољ српског живља у околним селима
Дркулић, Мотике и Шарговац. Том је приликом, у крвавом пиру, поклано, побијено и измасакри-
рано 2298 српских страдалника, међу којима и невина дјечица, ученици школе у Шарговцу.
Већ самом оваквом „поставком“ Левајац ствари „изврће на поставу“, што ме неодољиво
подсјећа на Пекићев роман „Беснило“ у којем др John Hamilton, дошавши на аеродром-карантин,
ствари поставља овако: „Бесни смо ми. Они су само болесни.“ И уистину, овдје сусрећемо потпу-
но исту ситуацију: луда, умоболна жена „здравима“ упућује писмо које доводи у питање постојећи
поредак ствари и постојећу подјелу улога. Ко је ту луд? Шта је нездраво? А шта је здраво? Да ли су
здрави они изван луднице или она која је тамо затворена? Ко је релативизовао једини могући си-
стем вриједности?
Памти несрећна жена сваки детаљ и свако име, сваки датум и сваку бројку и сваки стравич-
ни детаљ тог бестијалног злочина, али сами кулминативни врх, сама ужарена жижа њеног худог
удеса находи се у овом, терминалном и потресном фрагменту „писма“:
„Свети оче, кад сам доживила ту част да полудим, све је готово било. Али нисам ја полудила
што нисам могла да носим слике које су се у мојој сузи непрестано огледале, што сам видјела сце-
не које са човјека перу све пролазно и са великом енергијом сугерирају смисао и бесмисао живо-
та, него сам скренула тада када ме је послие масакра људски накот натјерао да у Главни именик,
који се преобратио у Крвави прозивник, поред имена сваког закланог дјетета напишем да је оно
умрло природном смрћу 7. вељаче 1942. године.“
„Кад сам доживила ту част да полудим...“ У тако „нормалном“, у тако „здравомислећем“
свијету част је, дакле, госпођи била да полуди. С правом. Ова прича управо и отвара питање части
и друга, многа, шкакљива питања.
Многи се, сасвим сигурно, међу вама, већ упитао како је могуће начинити књигу од пет
или нешто више страница. Е, ту се враћамо на полазишну тачку овог промишљања – на Левајчеву
иновативност. Он је, наиме, причу дао превести на десетак свјетских језика и тиме без остатка, не-
упитно, постигао задатак који је већ унапријед био задат њеним насловом. Ова прича на тај начин
дословно лута свијетом. Ова прича, испричана на уста полудјеле шарговачке учитељице – надаље
уистину бива испричана „за свагда“; са закашњењем – да, али „за свагда“. Чак и када склопите кори-
це те будуће књиге, и тако затворена, Левајчева ће прича унутар књиге путовати из језика у језик.
Зашто? Јер нема смираја за њу. То је једна од оних прича које се морају обзнанити свијету, једна од
оних прича које морају бити испричане! Тин би рекао:
О Боже, жеже твоја ријеч
и тијесно јој је у грлу,
и жељна је да завапи.
Та бесједа је ломача
и дужан сам је викнути...
И премда никако нисам склон довођењу у везу сакралног и профаног, мада страх Божји и
нелагоду осјећам када се усудим да начиним неку паралелу између тога двога, мораћу рећи како ме
опсједају двије библијске асоцијације када промишљам о овом Левајчевом рукопису. Навешћу их,
усуђујем се, сада, без намјере да ишта експлицирам или да повлачим икакве паралеле и било шта
са било чиме доводим у везу:
Прва асоцијација је Старозавјетна. У Првој књизи Мојсијевој, Господ након братоубиства
пита Кајина: „Гдје ти је брат Авељ?“, а овај му осорно одвраћа: „Не знам; зар сам ја чувар брата
својега?“ Тада му Господ говори: „Шта учини! Глас крви брата твојега виче са земље к мени.“
Друга је Новозавјетна, и навешћу је у цијелости: „А кад дође Педесетница, сви су били на
истом мјесту. И одједном наста хука са неба као кад дува силан вјетар, те испуни сву кућу у којој су
сједјели. И показаше им се језици који се раздијелише, као да су од ватре, па се на сваког од њих
постави по један. Тада се сви испунише Духом Светим, па почеше говорити другим језицима –
како им је Дух давао да говоре.“ (Дјела апостолска, 2,1-4)

Мирко Вуковић

 

 

СЛИКЕ КОЈЕ ЛУТАЈУ СВИЕТОМ | На врх документа